МИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Како је слом епохе претворен у неолибералну свакодневницу, у којој се Руси и Срби проглашавају подљудима

Олигархији су потребни непријатељски народи јер како да очувају оба принципа: право на господарење над народима и право на похару и тамањење. Ако не чувају оба принципа, прети им да народ стварно стекне навику да их сатире, а онда коначно да не буде ни робова ни господара.

Противречност модерне – извесна таутолошка особина је у метатетици: уговор да у грађанском друштву свако има једнако право да се упути за својом срећом, и ту наизглед нема ничег противречног. Али очигледно је да овај номинализам мишљења либералне ситуације није довољан, јер друштво није апстракција него је пре свега реалност људске заједнице. И он не може бити универзализован по угледу на англосаксонско-протестански етноцентризам, „американизовани модернизам“ (Ј. Ритцер) јер је реч о множини друштава и заједница, о културама и цивилизацијама. Зато је номинализам непотпун да одговори на реалност. Ма колико свако од нас држао до своје слободе и своје среће, оне се у самој и јединој реалности израђају у неслободу, у несрећу, у зло, у таутолошку празнину метаетике модерне, у којој је сва слобода само у слободи. Срећа тада постаје и уживање у злу, у очитој неслободи за друге, у неједнакости робља и господара. Тако да модерна нема суштински одговор – чега ћемо се код институција и бирократије још дотаћи – на историју људских односа, ни друштва, ни народа, јер није универзална, него је само део поретка.

Што се људи тиче, модерна је била парола, позив да свако потражи своју срећу, али шансе свих никад нису постале исте нити су могле бити праведне ни уз ролсовску и сличне акробатике. Тако нису могли да буду праведни ни исходи. То се потврдило са историјом, изобличавајући се у свим могућим ценама које се за срећу плаћају. Иако ни данашњи човек ништа без среће не може разумети. А то је даље основ да се рационалност редукује на инструментално путовања до среће.

КОЛАПС ПОЛИТИЧКОГ СИТЕМА
Тако човечанство није остало без смисла, него је нихилизам постао све первертиранија форма среће у својој бити и смислу човека, запуштеном од слободе за срећу, у екстазама пронађеног времена, у тих неколико рекордерских тренутака уместо целине живота. Тако је питање модерне – да ли у њој има више личности, да ли је убиством Бога убијена и личност (да ли би је уопште било без Исуса и победе смрти). Управо из тог отварања великог доба романа, али и науке, која се сводила на разградњу личности на више рефлексе машине која проналази срећу у рекордима?

izdajaУосталом рекорди приличе капитализму, као што је он незамислив без среће. Тако медији, као канали конструктивистичке свести капитализма, успостављају хегемонију хепиенда, вечито заслађеног осмеха. Преносећи их кроз бујице рекорда спорта, берзе, ратове у рекордерским истинама политичког дискурса који се гуши у надменом поносу наратива рекорда над животима стварних људи. И шта онда друго да оставља сав тај презентациони симулакрум него расположење – пејзаже виртуелне географије модерне, засвођене музиком и сецираним женским телом „порнографски увећаних органа расплодње“ (Бодријар). Нема више увећане плодности винчанске фигуре. Све је то пре свега оно пожељно расположење, имитација глумаца, јер није прилика за учешће, нисмо ни позвани да учествујемо јер нисмо једнаки. Никад није била видљивија граница коју нам глумци из дана у дан приказују и никад она није била недоступнија. Никад реч није мање вредела. И тако се у модерни долази до тога да олигархији цвета чувајући свој „1%“, који је једно време мора бити скривен, да би процвао у постмодерни, постполитици, а онда и постдемократији и неолиберализму. И, коначно, у постлиберализму и трећем кметству.

Док сам свих последњих месеци гледао објављене резултате истраживања јавног мнења, упадало ми је у очи да су у Србији:

1. Уместо уређеног комплексног друштва, ствари су се изродиле у конфузно друштво;

2. Колабрирао је политички систем, постајући систем власти; и

3. У току је финализација дегенеративне селекције чувара привилегија за носиоце система власти (о неким њиховим именовањима читам и крстим се над сукудим комбинацијама, које превазилазе и машту најлуђих), и што по себи много тога значи и одређује.

Прво, да се успоставио неолиберални систем, јер више грађанима и не пада на памет да мисле како власт одговора за добробит свих грађана. Уосталом, Србија је ретка земља која својим искљученим грађанима не даје ни бонове за храну као Американци, тврди неолиберали, него они не постоје за њу. Србија за то време издваја бесмислена средства за институције и агенције које се баве тим питањем. И ни сами грађани као да не мисле да је то потребно, него сви све плаћају иако су искључени из прихода не својом вољом. Друго, нема међусобног утицаја културе, политке и економије, него влада унутрашња конфузија, којом управљају спољни захтеви и силе. Наравно, изостаје објашњење како те тзв. пета и шеста колона реализују „добровољну окупацију“ и како то да изостаје побуна. Зашто се политички систем упокојио и откуд исти жреци из тих странака коло воде и даље, међусобно се мењајући на првим местима. И слепом се показује тињајући проблем од 2000-тих да српске странке нису политички заступници и инклузивни интегратори интереса грађана, већ чувари привилегија, и да су само трговинске постаје унутар система власти. Треће је заправо откриће разлога да заробљеност Србије није само последица пуке окупације, него блокаде расподеле, јер бирократија у привреди и држави, као носилац структуре модерне, живи у анархији, где нису мерила ни знање, ни искуство, ни институционална етика, него хаос измешаности, без знања и искуства као ослонца институција. Ту платни разреди нису институционални, него аномалично мрежни – зависе од нивоа и степена блискости центру мреже.

НЕОЛИБЕРАЛНА СРЕЋА
А то захтева суштински захват, а не додавања још блокада – утеривачима и нотарима, или слабљењем радних права испод критичног нивоа. Оштро захтева деблокаду и макар неки генератор, а не пуке услове инвеститоре, који нас заробљавају на периферији. Изгледа да су се коначно подмирили сви, увезали у мрежу власти, јер ћути већина оних који би се још знали побунити, тако да данас имамо на делу деструктивну стабилност Србије. Она почива на договору елите на услузи олигархији, стално уводећи све накарадније ликове.

izdaja03А управо супротно су предвиђале модерне институције и бирократија – по Веберу – управу која није ни по бабу ни по стричевима, него Кантовски рационална и институционална. И оно што је он видео као основни уговор бирократије – знање, искуство, институционалну етику, као и према томе одређено учешће у расподели кроз платне разреде, а не услуге олигархији. Крутост бирократије је од 70-тих развргнута, па је престао да делује у друштвима ефекат лифта. Уместо тога влада неолиберални раст распона плата међу бирократијом, који је све више експоненцијалног карактера – уместо 1:5 добили смо 1:300 као просек зарада бирократије према топ менаџменту било у институцијама или привреди.

Које се то чудесно знање јавило коме па су способности толико нарасле, осим што је јасно да се од институционалних структура одступило и да су преовладале мрежне структуре, на услузи олигархији у заједничком подухвату глобалне дрпежи држава и народа. И у Србији је успостављена само таква агентура интернационалне олигархије, која се повинује мрежи и својој незаслуженој срећи.

Историјски је потврђено како бирократија и институције нису успеле да државно обуздају олигархију и спрече ратове. То је и био тај суштински епохални слом модерне кад је избио Први светски рат, одмах потом други. Он је затим претворен у неолибералну свакодневницу, и већ данас се поново махом исте нације – Руси и Срби – проглашавају подљудима, од којих се има право убити по стотину за једног њиховог. Уосталом, увек треба подсетити на Дворниковићеву наизглед споредну опаску како на некој код на Западу организованој конференцији од тридесет језика само српски и руски нису никао смели бити званични, што је недвосмислено требало да упути на правило вечне снаге. Онда може да нас тамани свака шуша у служби западњачких лучоноша среће.

www.standard.rs/politika/31133-%D0%B2%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D1%82-%D0%B8-%D0%BF%D0%BE-%D0%BD%D0%B5%D0%BA%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D1%80

1 глас