ЕНДРЈУ КОРИБКО

Хришћани у Албанији не прихватају агитацију за „Велику Албанију“ у границама из фашистичког периода

СНАГА ХРИШЋАНСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ
Међуетничко стање
Оно што се обично изоставља када се говори о Албанији, јесте битна хришћанска мањина, која насељава крајњи север и југ земље и која нема толико афинитета према „Великој Албанији“ колико се заправо поистовећује са комшијама. Није тајна да утицај хришћанства расте на Балкану, и да то важи и за Албанију у посткомунистичком периоду. Иако држава важи за већински мухамеданску, попис из 2011. наводи да 10 одсто становништва чине католици, а 6,7 одсто православци, а ове мањине груписане су на северу и југу.

Дакле, то је 16,7 одсто хришћана наспрам 58,7 одсто муслимана. Постоји битна разлика међу њима: хришћани су далеко побожнији од секуларних муслимана. Дакле, није случајно што је папа Франциско за прву европску земљу коју ће посетити одабрао баш Албанију у септембру 2014, чиме је подстакао спекулације на интернету да је број муслимана који се преобраћају у хришћанство у порасту (посебно у католицизам и њему сличне групе). Пошто су Албанци окупирали Косово 2008, Ројтерс је извештавао о људима који су прихватили своје „старе католичке“ корене, што је нагласило улогу развијања хришћанства међу албанским становништвом на Балкану.

Католицизам у успону
Треба се такође сетити и светски познате часне сестре познате као Мајка Тереза, етничке Албанке из Македоније (Скопља). Католичка црква учинила је познатом и ставила на кратку листу светаца, и данас она остаје једна од најпознатијих Албанки. Због својих корена постала је симбол различитости и веома популарна. Не постоји ниједан доказ који би поткрепио следеће тврдње, али се сматра да је „ефекат Терезе“ приближио албанске атеисте и муслимане хришћанству, баш као што је и „ефекат Франциска“ ублажио став противника католицизма.

Наравно, сувишно је рећи да је Ватикан, ради сопствених интереса, проповедао веру с друге стране Отрантских врата, али се не може порећи да је хришћанство, поготово католицизам, постало неизоставан део у неким албанским сферама. Аутор текста је лично непристрасан у овом случају и не жели да фаворизује ниједну веру, али би читалац објективно требало да схвати да је Албанија, колико год то невероватно звучало, једно од ретких места у свету у којем је хришћанство добило полет од краја Хладног рата.

Замењена места
Како верујуће хришћанство долази наспрам секуларног ислама, то ће највероватније оставити политичке последице у будућности, поготово кад политичари доминантне религије буду заузели конзервативан став према вери у успону. Ово је нарочито иронично јер осликава ситуацију у ЕУ, с тим што су ислам и хришћанство заменили улоге. Баш као што постоје хришћанске екстремистичке групе које позивају на насиље против муслимана, исто тако постоје и муслиманске које циљају хришћане. Ниједни од ових радикала не представљају став своје верске већине, али ипак они су најгласнији и најупадљивији актери из пасивне већине.

Што се тиче ЕУ – многи су узнемирени тиме што страни утицаји увелико убацују огромне исламске елементе у њихова традиционално хришћанска друштва, и многи би могли да осете сличан страх због хришћанских мисионара који делују у муслиманској земљи. У оба случаја би биле разумљиве реакције староседелаца на „дошљаке“, чак и ако се њихови сународници преобраћују у другу веру. Загарантовано је да би се тензије унутар заједница подигле када би се једна верска мањина укључила у политику и залагала за афирмацију своје вере. Аутор не жели да оправда било какву врсту насиља међу овим групама, већ се нада да ће ово објашњење читаоцу ставити до знања какви се процеси догађају у Европи, да би они ускоро могли да задесе и Албанију уколико структуралне сличности међу новокомпонованим присуством других религија представљају известан показатељ за то.

Авангардни дисиденти
Хришћанска мањина у Албанији стављена је у стратешки положај да буде авангардно против жеље ечите у Тирани да идеолошки уједини „Велику Албанију“. Као што је објашњено у почетку текста, извршитељи ових одлука се боје да би овакво демографско стање ишло науштрб успостављању „Велике Албаније“, да би наишло на отпор, и да би се стога мањина пре идентификовала са суседним народима. Они можда имају практичне и прагматичне разлоге за то, попут тога да не желе да им се земља претвори у још један пропали простор на Балкану попут Косова или можда крију забринутост да је „Велика Албанија“ повод за антихришћанство, као што је до сада виђено на примеру Косова. Без обзира на то шта их мотивише да буду против, тренутак кад буде очигледно да нема консензуса око „Велике Албаније“ означиће почетак најозбиљније кризе, можда чак егзистенцијалних размера.

albanijareligijaКако бисмо то објаснили, требало би рећи да ниједна група у Албанији није у стању да се окупи у јединствен блок брже од хришћана (поготово католика), и ако успеју да мобилишу своје друштвене ресурсе (или оне које ће тек да формирају), одмах ће произаћи као битан фактор који ће албанско друштво признати. Ни Геге, ни Тоске, ни муслимани немају такав потенцијал који имају хришћани, и то је због своје самосвести, коју тек треба утврде, а која је претходно уздрмана (досадашњим) успехом „Велике Албаније“. Стога, ако би се група која је најмање заражена идеологијом претворила у прву групу која би деловала, онда би то од владе изискивало реакцију, било какву, само како би се сачувала „идеја“ јединства, која им је очајнички потребна, не би ли се претворили ентитети подељени на Геге, Тоске и муслимане.

ИСЛАМСКИ ЗАОКРЕТ
Први корак
Постоји много начина на које би Тирана могла да одговори на отпор хришћана према „Великој Албанији“, али реакције пре свега зависе од акције дисидената. Иако је могуће предвидети ако би потенцијални протести под реториком „Велике Албаније“ задесили Тирану, извесно је да ће протест испрва бити пасиван и да ће се људи уздржавати од физичких манифестација. Вероватно је да ће, у циљу ширења идеје, познате личности и хришћански политичари говорити о овоме кад год буду имали прилику, пре свега у медијима и фундаменталном простору, без обзира на последице које би то оставило по њихов углед и каријере. Појаву хришћанских појединаца који агитују против „Велике Албаније“ доносиоци одлука би видели као верски мотивисан утицај споља (иако то није тако, већ се хришћани воде друштвеним прагматизмом), стога би вероватно прибегавали мекој исламизацији друштва, што би могло да укључи сарадњу са турским државним организацијама, подстакнутим Ердогановим „успехом“.

Турска веза
Тренутно није битно да ли је премијер хришћанин (што Еди Рама и јесте), муслиман или атеиста, битно је разумети да су он и његова елита спремни да реагују на било каква неслагања која износе хришћани, чак и да нису верски мотивисана, механички покушавајући да „уједине“ алтернативном идејом исламизма, што је погрешан закључак иако земљу већином чине муслимани, кретајући се путем којим је ишла Турска, њен „старији брат“. Није случајно што је Албанија дозволила Турској да изгради највећу џамију на Балкану у њеној престоници, коју је сам моћник (Ердоган; прим. прев.) најавио током последње посете Тирани, и то је јасан знак да је земља стратешки потчињена свом историјском окупатору.

Ердоган се можда већ сад забавља плановима да свој пропали покушај неоотоманизације преусмери са Блиског истока на Балкан, те би исламизовано албанско друштво са примесама Муслиманског братства било црвени тепих Турске ка региону. Дакле, Ердоган има стратешку улогу у исламизацији Албаније и, ако му је потребно да Албанију убеди у било шта што би би „било у интересу и/или им је то верска дужност“, он ће их без размишљања убедити и на неки начин им то надокнадити.

Мисија „Излаз“
Неке од доносилаца одлука у Албанији можда гризе савест што крше секуларну традицију своје земље, али су вероватно „уверени“ да ће ти кораци бити постепени и да ништа екстремно неће произаћи из тога. Турски стратези би можда чак могли да их убеде да су исламизација и „Велика Албанија“ комплементарне и да је исламизација „потребна“ у циљу изоловања хришћанских дисидената како би се ово друго постигло. Овакав начин размишљања вероватно мами елиту, која би се сложила да ова теза потпомаже омогућавању (све)албанске тезе и да дискредитује хришћанске противнике.

albanijazastavaОно што је исламизација секуларних земаља до сада показала је да овакав процес убрзо измиче контроли оним снагама које је покрену. У тренутку кад се исламизована влада нађе пред утицајем недржавних чинилаца које су они пустили с ланца на секуларну већину – а то се пре или касније догађа у оваквим друштвима – онда тероризам бесповратно пушта корење у тој земљи, да не помињемо стране терористе који ће се инфилтрирати (били они тврди милитанти или меке вехабијске хоџе). Такође се не сме заборавити да је десетине хиљада исламских миграната са Блиског истока Албанија планирала да насели јер знају да ће они помоћи овом процесу, уз Ердоганово свесрдно одобравање.

ПРОЦЕНА ПОТЕНЦИЈАЛА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈЕ АЛБАНИЈЕ
Преглед ситуације
„Велика Албанија“ је константно била форсирана у некој форми као de facto национална идеја још од краја комунизма, и још се чека моменат кад ће домаћи дисиденти почети да компромитују овај концепт уједињења. Треба имати на уму да се у Албанији тренутно воде два паралелна процеса, а то су христјанизација и бесповратна свеобухватна промоција „Велике Албаније“. Читалац би требало да зна да је та промоција била преусмеравање пажње са велике економске кризе 1997. Тренд „Велике Албаније“ се неће окренути против хришћана – иако Срби нису били поштеђени у окупацији Косова – али ће се албански хришћани можда окренути против „Велике Албаније“, из којих год прагматичних разлога то било. Реакција власти би могла да буде ненамерно отварање Пандорине кутије, која би означила децентрализацију идентитета у Албанији, и за то су предвиђена следећа три сценарија.

Народна револуција
Овај сценарио је најмање привлачан од сва три, али има највеће шансе да се догоди. У тренутку када се идеја „Велике Албаније“ изазове изнутра и ефекти хипнозе пређу на осиромашено становништво, којме је стање транса наметнуто само да би се скренула пажњу са положаја у коме се налази, људи ће се пробудити и тражиће одговорност у елити. Ланчана реакција друштвеног активизма Албанију ће претворити у следећу Молдавију, где ће се друштво организовати у ослобађању земље од корумпираних канџи. Наивно је мислити да би оваква промена довела само до смене једног или двојице високорорангираних политичара, сигурно је само да би дошло до дестабилизације, поготово ако би лидер одбио да да оставку, или, још горе, употреби полицију и насиље како би разбио протесте.

Разлика између овог сценарија и „обојене револуције“ је што би се све одвијало природно, без мешања споља. Ниједна страна сила није натерала Албанију да изазове такве услове због којих десетине хиљада грађана напуштају и Албанију и колонију Косово (од почетка ове године), и никог не треба кривити за ово сем Тирану. Чак је и апсурдно замислити страну силу иза протеста, јер би САД и Запад били потпуно против, а Србија и Русија, осим што немају искуства у извођењу оваквих тајних операција, немају ни друштвени капитал којим би могли да врбују Албанце и утичу на њих. Ова могућа народна револуција била би спровођена од Албанаца за Албанце, и могућ је чак и националистички „евромајдан“ сценарио (још једном, без стране умешаности). То, наравно, све зависи од тога како ће елита у Тирани реаговати на протесте и који ће тачно друштвени елементи играти улогу у томе.

Верски рат
Албанија има историју верских ратова, али изван својих граница. Политика атеизације је током владавине Енвера Хоџе била толико сурова да су људи могли бити и убијени због својих веровања. То је био унутрашњи рат између државе и свих вера. Кад се комунизам завршио, албански елементи су водили још један рат против вере, али овај пут уз подршку владе и ван граница Албаније, а то је било брутално чишћење хришћанског становништва на Косову. Можда стиже нова фаза верских ратова у Албанији, и то унутар земље.

erdoganalbanciБлаги пораст хришћанства, посебно што је политизован, могао би да доведе до „умерене“ исламизације државе под покровитељством државе и Ердогана. „Логично“, то би могло почети као турска реакција на хришћанско противљење „Великој Албанији“, али би убрзо могло да се отргне контроли и претвори се у крвави верски сукоб који би привукао спољне факторе са обе стране (можда чак и посредни српско-турски рат, који би био погрешно протумачен као рат између хришћана и муслимана). Усред насиља (или тензија), Исламска држава и друге вехабијске групе би могле наћи плодно тле за врбовање и успостављање база у распалој држави, што би се екстремно негативно одразило на Балкан у целини.

Борба за федерализацију
Катализовани свешћу хришћана о њиховом подалбанском идентитету (без обзира на то у коликом степену га изражавају, док год то чине), Геге и Тоске би могле да постану свесне своје јединствености, поготово ако исламизација ступи на снагу и појединци крену да траже „трећи пут“. Имајући у виду да би обједињавање „Велике Албаније“ била пропала прича када би сваки ентитет почео да показује своје карактеристике по којима се разликују од других (попут хришћана), извесно је да би уследила „трка за идентитетом“, и у овом случају би гео-дијалекатска припадност би била најистакнутија. У овој реалности би се Геге и Тоске потрудиле да се консолидују на својим територијама како би заштитиле своје идентитете од „безбедносне дилеме“.

Најлогичнији корак у том случају би био да се Тоске и Геге – који су два највећа од свих ентитета – поделе сфере утицаја дуж реке Шкумбин. Имајући у виду како децентрализација измиче контроли у одсуству идеје јединства која би држала све скупа, једина алтернатива анархији би била војна операција под вођством централних власти или федерализација земље дуж граница сукобљених страна. Немогуће је у случају Албаније предвидети да ли би војна сила била искоришћена у оваквом сценарију и да ли би њена војска остала уједињена услед међуетничких тензија, али је много реалније разматрати федерацију која би била постигнута дијалогом између Тоска и Гега.

ЗАКЉУЧАК
Албански политичари агитују за „Велику Албанију“ у границама из фашистичког периода, у очајничком покушају да надокнаде унутрашње слабости. Неуспех економије изазива потребу да грађане одврати од унутрашњих невоља, а потенцијал ривалства север-југ и Геге-Тоске тера политичаре да све више потенцирају идеологију „уједињења“. Хришћанска заједница, која је запостављена, али нимало мање важна од економских невоља и гео-дијалекатских подела, може бити довољно јака да отпочне ланчану реакцију децентрализације у земљи. Ако се хришћани мобилишу у полујединствени покрет или савез интересних група и крену да се залажу за заједничке политичке циљеве, потпуно ће скренути пажњу на разлике између Гега и Тоска (и једни и други су економски пропали до границе очаја), које је идеја „Велика Албаније“ намеравала да хомогенизује.

kosovocrkve09Ако хришћани устану против „Велике Албаније“, било из верских или прагматичних разлога, то ће бити највећи удар на национално јединство у њиховој историји, и аутоматски ће привући друге земље. Предвиђена „мека“ исламизација под патронатом Турске се већ увелико назире, и биће поптуно катастрофална по јединство земље, поларизујући земљу, упркос очекиваном убеђењу Ердогана у супротно. Велика су очекивања да ће, у метежу који ће сигурно уследити, Геге и Тоске почети да формирају независне карактеристике својих ентитета, што ће поплочати пут слабљењу албанске државе. То ће, само по себи, убити сваки покушај националне мобилизације потребне за стварање „Албаније Гега“ и „Албаније Тоска“, што би могао да буде једини дуготрајни (и, што је иронично, самонаметнути) гарант мира на Балкану у будућности.

Крај

Превео АНДРЕЈ ЦВИЈАНОВИЋ

Oriental Review

извор www.standard.rs/svet/33078-тачка-међуалбанског-раздора-2

1 глас