ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Американци се враћају на Балкан, шта нас чека с њима

1.
Упад Тачијевих у караулу у македонском селу Гошнице говори сто језика. И на свим значи исто: да, Американци су се вратили на Балкан. Покренут неповерењем да је Немачка способна да заустави Русе на Црном мору, амерички рукопис очитује истовремени напад на четири потенцијалне тачке балканског отпора.

Како би се Ципрас одрекао руског гаса, Грчку, кажу, очекује понуда из Вашингтона коју неће моћи да одбије. Филм о смени Груевског излази из припремне фазе, чекају се само камере. Додик је већ у том филму и његов вапај од среде да је „жртва америчке завере“ и да покушавају да га „сруше исто као Милошевића“ само је показао да је свестан да нема назад. Мобилизација у Србији, о којој ће више речи бити касније, још је далеко од смене власти, али је већ одмакла од тачке кад се може говорити о озбиљним ударцима и опоменама.

2.
ОК, Амери су ту, а шта нам доносе? Док на простору вертикале Централног Балкана – од Атине до Будимпеште – форсирају процесе политичке дезинтеграције, у исто време Тирану и Приштину окупљају око идеје Велике Албаније. Та идеја данас се развија уз отворени отпор Русије, против чијих је балканских интереса усмерена, и све веће страховање Европе да би Велика Албанија, вођена вашингтонском „геостратегијом хаоса“, могла да запали континент са југоистока.

Страховања подстиче и једна сличност у политици Вашингтона према Косову и Албанији, са једне, и Украјини, са друге стране. Наиме, да су пратили линију реализације државне и националне идеје међу Украјинцима и Албанцима, дало би се очекивати да су Американци, бар у време кад су то могли, на тим територијама подстицали градњу инфраструктуре, подизање економије и стварање државно-правног оквира, чиме би у једном цивилном контексту парирали противничким силама. Уместо тога, и међу Албанцима и међу Украјинцима стварали су службе и медије, унапређивали пунктове субверзије, подстицали агресивни и деструктивни идеолошки концепт, док је отварање врата криминалу и безакоњу стварало довољно очајне клијентистичке заједнице спремне да се мобилишу на знак из Вашингтона.

bubreg03Као што идеја о Украјини као моћној држави, којом би се парирало руском утицају, за готово две и по деценије њене самосталности није почела да живи у САД, ништа слично није постојало ни кад су Тирана и Приштина у питању. Отуда, Велика Албанија, као сан о хомогеној националној територији Албанаца на штету четири околне православне државе, можда јесте сан Едија Раме и Хашима Тачија, али за оне из Вашингтона којима су за живота подизали споменике у Приштини и давали синовима њихова имена Велика Албанија није идеја о држави, већ о тачки притиска и креирања хаоса. Добар избор јер на Балкану не постоји конфликт који традиционално мобилише више земаља – од регионалних до великих сила – као српско-албански.

То значи да идеја Велике Албаније није толико опасна у свом изворном албанском значењу, колико у америчкој интерпретацији. Она за Американце није ни територијална ни политичка идеја, она је полуга којом је до пакла могуће померити можда и већу територију од оне која је померена Украјином. Зашто је то важно? Кад неко као Албанци хоће вашу територију, имате и пре силе сијасет политичких могућности да их спречите; кад неко као Американци хоће да вас запали и ништа више сем да вас запали, ту политика, ма како вешта, мало помаже.

3.
Антируска мобилизација у Србији данас се одвија на три нивоа. Први је политичко окупљање прозападне опозиције, које је до сада дало најмање успеха, а да ли се уопште померило са мртве тачке показаће већ митинг ДС у суботу. Друго је друштвено окупљање, у коме је фокусирање Саше Јанковића само један од пунктова деловања, на коме се против владе мобилисао веома широк фронт – од невладиних организација, преко mainstream интелектуалаца, све до делова националне сцене. (Колико је то окупљање широко захватило, пре десетак дана интересантно је илустровао магазин Недељник, објављујући листу 50 највећих противника владе на скали од Весне Пешић и Србијанке Турајлић до Владете Јанковића и Синише Ковачевића.)

Трећи ниво мобилизације јесте изазивање првих озбиљних подела у СНС. Иако је ранији покушај цепања СНС требало да иде линијом између Томислава Николића и Александра Вучића, до тога није дошло јер ниједан од њих није био спреман за то. Николић, често понижен у односима са владом – са медијима да се и не говори – показао је прилично стрпљење. Вучић, који је чешће од Николића давао тон тим односима, разумео је да би га тај раскол ослабио, доносећи му више штете него користи.

Зато је извучена Зорана Михајловић, која је дефинитивно постала фактор бр. 3 међу напредњацима. У новој афери која се склопила око Николићевог лета у Рим, Михајловићева је тај неспорни радикални прозападни фактор у СНС којим се туче Николић као проруски фактор. Наравно, они који су то замислили немају илузија да би она могла са собом да повуче део странке, још мање да би могла да парира Николићу или да у будућности привуче неке бораче. Она је у функцији притиска на Вучића да се до краја определи, у чему им није био довољан ни IPAP ни delivery unit, него би мера тог опредељивања морало да буде недвосмислено одустајање од Јужног тока 2 и једнако јасно дистанцирање од Николића.

4.
Проблем је што Вучић више нема пред собом ситуацију и избор где би својом вољом и утицајем могао да доведе до позиције где ће задржати данашњу моћ. С почетка украјинске кризе он је свој спасоносни баланс замишљао држећи се неутралне позиције. Како су западни притисци и претње били јачи од руских, баланс се померао на Запад, али уз задржавање ма каквих веза са Русијом, чиме је куповао време на све мање и мање парче. У тренутку кад је тај баланс битно нарушен његовим нагињањем на западну страну, притисци из Русије нису се повећали, а са Запада нису постали мањи. Од њега се тражи се све, а „све“ је, логично, много више данас него што је било „све“ пре годину дана.

bubreg2Без обзира на његове најављене састанке са Бајденом и Медеведевом, можда и Путином, ту тешко да је простора за даље опредељивање уопште остало. И то мало подсећа на Рамбује, кад је Милошевић био спреман много тога да преда, много више него у Дејтону, али оно што је од њега било тражено није могао, чак и да је хтео. Зато ће бити веома тешко зауставити све ово што је подигнуто преко Михајловићеве и Јанковића, и зато је Србија већ закорачила у унутрашњи сукоб у коме још увек траје бирање страна.

5.
Парадоксално је да, када би Вучић уопште могао да се даље опредељује – а ја мислим да не може или да може још занемарљиво мало – да би његово нагињање према Русима подигло народ против њега. Како ако је народ убедљиво „проруски“? Тако што би се оно што би против њега изашло на улице са мање или више успеха представило као народ, исто као у Кијеву, који је двапут за десет година имао прозападну револуцију. Остајући на линији парадокса, Вучићево опредељивање за Запад отворило би му проблем у странци, коју иначе једва да ико у националној јавности још увек доживљава као проруску. Наравно, кретање у оквиру ових парадокса показује колико је мали простор за српску излазну стратегију, ако уопште постоји.

6.
Падом власти која не би била срушена на агенди националне политике – а, према ономе што је подигнуто или спремно да удари на њу, то је далеко од националне политике – епоха Петог октобра би се освежена продужила на неодређено време. Опстанком власти у унутрашњем сукобу, који нас вероватно чека, Србија ће се одмах затим наћи очи у очи са америчком интерпретацијом Велике Албаније као полигона за паљење земље. Да, изгледа апокалиптично, али готово да је то данас сав српски избор. У њему ће многи пожурити да прогутају све што лети, не видећи да овде баш ниједна птица није за јело.

www.standard.rs/politika/31551-велика-албанија,-већа-и-још-већа-невоља

Прочитај без интернета:
0 гласовa