Некад највећи српски извозник челика, смедеревска Железара, која је у више махова мењала имена и власнике, ни после вишенедељних преговора између државног врха Србије и америчког Есмарка – није продата! Српски премијер Вучић је објаснио разлоге одбијања Есмаркове понуде недостатком гаранција за наставак рада Железаре када се потроше резерве сировина, али и недостатком гаранција да неће бити отпуштања радника.

Три дана касније репортерска екипа „Вести“ је посетила град гвожђа и грожђа и његове такорећи пусте централне улице. Тек ту и тамо понеки пролазник…

– Разочарани, уплашени и несигурни, то смо данас ми Смедеревци. Очекивања су нам била велика! Уздали смо се у Есмарк, а шта нас чека, не знамо! Смедерево зависи од рада и продаје Железаре. У фабрици челика и лима је запослено више од 5.000 људи, а када се тај број помножи са три или четири члана породице, као и са фирмама које сарађују са Железаром, онда је број оних који живе од овог некадашњег гиганта, многоструко већи – каже Бојан Маричић, запослен у Основном суду у Смедереву.

Тужан крај за раднички рај

Зубато сунце, нерасположени пролазници, полупразне кафане и неколико паса луталица на смедеревском тргу. Уз извињење, Смедеревци избегавају разговор, али жустро демантују причу да се железара градила по Титовој наредби. Објашњавају да је индустријализација Смедерева почела изградњом ливнице далеке 1879. године, а 1913. године је изграђена железара.

Гиганти на коленима

Збуњени смо, страх нас је од неизвесности, али нисмо ми једини е сматрам да је то симптоматично само за Смедерево, већ је карактеристика за све градове Србије који су некада били моћни привредни гиганти, каже Драгомир Ђурђевић. Он додаје да су исто прошли и Краљево, Ваљево, Крагујевац, Ниш…

– У свом пословању железара је имала успоне и падове. Последње три године смо на белом лебу и зато смо полагали наде у договоре Есмарка и српског врха. Утолико је веће разочарење, мада је паметније што се одустало од продаје која би била штетна – сматра Дамир Антонијевић (43), возач Ласте.

Милош Лазић (45) ради у Железари, ожењен је и има три сина.
– Код нас се у кући последњих дана само причало о продаји Железаре. Били смо затечени информацијом да није постигнут договор са Есмарком, али шта да се ради, није трагедија. Боље је што нас нису продали, ако је тачно оно што смо чули од српских челника, односно да бисмо под Есмарком кроз годину дана остали без посла и капитала – каже Лазић.

У полупразним кафићима начичканим дуж главне смедеревске улице Краља Петра седе млади, незапослени људи. Читају новине, попуњавају тикете, а после подне им се придружују пензионери, некадашњи радници Железаре. Нерасположени су и збуњени признајући да су очекивали много више.

– Како се калио челик и спасавала Железара, остаће записано у историји овог града. Железара је често неправедно означавана као губиташ, мада је пословала и у време санкција. Смедерево је некада био лепши и сигурнији град, али све се променило, не само код нас, већ и на Балкану и у свету. То је тако. Ово је само још једна криза која ће проћи – оптимистички каже Драгомир Ђурђевић (60) који је добар део живота провео радећи у железари.

Да ли ће и када криза проћи не знамо, али Смедеревцима и не остаје ништа друго до наде.

Подгреване лажне наде- Иако сам по рођењу Врањанка, супруг и ја смо купили кућу у Смедереву, граду који је за нас био симбол правог раја. Живим у Швајцарској, у Луцерну, радим по цео дан. Према ономе колико знам, Смедеревцима су дуго подгреване лажне наде о идеалној будућности и зато су сада толико уплашени – каже Босиљка Хеберли (54) која је пре 15 година постала становник Смедерева.

www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/472916/Vesti-u-Smederevu-Zardjali-grad-veruje-u-cudo

0 гласовa