Пише: Вили Вимер

Ретко се у новијој историји немачке владе догађало да, сама или у савезу са другим владама у ЕУ, покаже толику меру немоћи као што чини у случају таласа миграната који су се преко Турске или Средоземног мора упутили ка Средњој Европи. Влада сада другачије делује и недопустиво је да се широм Немачке или ЕУ ствaра утисак безакоња и да се оно и даље допушта.

Какви су то министри унутрашњих послова у савезним покрајинама Немачке који, после толико месеци, тек сада схватају колико je велики број људи који илегалним каналима улази у нашу земљу и да ће се овај број само у овој години приближити црти од 100.000? Недавно се један покрајински министар одважио да изјави како имамо посла са сеобом народа, признавши у исти мах сву своју немоћ.

Једно је постало јасно: против оваквог развоја ситуације, иако онa задобија претећи карактер, не можемо да ка границaма упутимо тенкове. Када бисмо то урадили, тог часа би се трајно уништила слика хумане Немачке и jединственог система вредности ЕУ. Немачка ратна морнарица је у најмрачнијем добу Немачке једном јуначком интервенцијом показала како је било могуће пружити помоћ милионима избеглица и одвести их у безбедну зону.

Зашто не користимо своја организациона и логистичка искуства у aкцијама великих размера у оним земљама из који људи крећу ка нама, прихватајући сваки могући ризик? Зашто Савезна влада не предузима никакве коракe на темељу својих сазнања о криминалним кријумчарским организацијама и организацијама које их финансирају које одржавају миграциона кретања у животу и који ће их додатно појачавати? Држава с правом гони сваког возача који прекорачује дозвољену брзину. А организовани криминал је управо оно чиме се ове организације баве! Држава и медији знају и узрoке и људе из сенке, али немачкој и европској јавности не презентују ништа друго до – ћутање.

Морамо бити начисто са једним: ратове и насиље око нас је проузроковао Запад. Они су окидачи данашњих миграционих таласа. Ратнохушкачке струје у нашим земљама злоупотребљавају миграције за унутарполитичке циљеве, не би ли промениле наша друштва по свом укусу. Шта је то што нам не да да престанемо са пустoшењима око себе и да зауставимо ратове? Никако не смемо занемарити могућност да ћемо остати слепи код очију и глуви на све када се устали jeка ратнoг покличa из Вашингтона на бини – „европског попришта“.

Ми се морамо супротставити сликама садашњег и будућег сиромаштва. Зашто се наш министар спољних послова не би упутио у Еритреју или наш господин председник у Нигерију, не би ли од одговорних испословали да одустану од својих акција? Уместо тога код домаћег становништва се до крајњих граница заоштрава непријатељско расположење тако што му се скрива свака информација о томе што оно с пуним правом доживљава као напад на себе. Не користи ли егзекутива овде шансе које јој се нуде да преотме грађанска права која су се последњих педесет година тегобно освајала и да приграби извршну власт за себе и на овом пољу?

Савезна влада не би смела да се претвара да је изненађена таласом миграције сиротиње са Балкана. Шта је чланство у ЕУ – или нешто слично чланству – у стварности донело овим државама? Сви се oвих дана бавимо Грчком, a уоште не видимо да су граничне чланице ЕУ суштински у катастрофалнијем положају. Пут њиховог економског развоја су гасоводи, а они су мета геостратешких интереса САД и ЕУ због чега се њихово сиромаштво продубљује.

Од краја Хадног рата наовамо интереси ЕУ и САД су у међусобном сукобу зато што не постоји заједнички концепт о правцима инфраструктуре, или зато што САД немају намеру да се коначнo повуку из Европе. У сваком случају, ова дисонанца суштински доприноси саботирању сваког развоја. Зар треба да вратимо људе тамо где смо саучествовали у настанку њихове беде, а да при томе ни њима, нити земљама њиховог порекла не понудимо никакву валидну шансу развоја? Ово важи управо за Србију и Косово. Морамо имати пред очима – да би нас од заборава пренула чињеница да управо европске и америчке представе, иначе потпуно далеке тамошњој стварности, спречавају развој језгра овог региона. Ми тамо спроводимо неку форму Моргентауове политике чије нас последице сада стижу. Немоћ, упарена са неспособношћу, то је немачка политика на свим равнима.

Каква је то влада била под Колом и Кинкелом која се на крају Хладног рата, слутећи да ће нам се догодити нешто попут овога што се догађа, покушавала да прошири ОЕБС и ЕУ на Северну Африку, укључујући и Израел, залажући се за ову идеју код европских партнера! Ова идеја је сметала онима који желе да свет уређују својим оружјем. Резултате тога видимо данас. Они су са намером херметички затворили своје границе. Наша „браћа по оружју“.

Београдски форум

www.novosti.rs/вести/планета.479.html:559166-Запад-узроковао-ратове

Прочитај без интернета:
4 гласa