Леонид Савин

Разумевање тренутног стања на тржишту или економске ситуације или интересa разних учесника, није довољно за добро разумевање тренутних геополитичких процеса. Ово нарочито важи за Блиски исток и Балкан. Потребне су детаљна анализа и деконструкција постојећих регионалних система како би се установили елементи међузависности и дошло до могућих одговора на разнa питања.

Шта спаја и раздваја Блиски исток и Балкан? Ту је, не само дуготрајни сукоб хришћана и муслимана, него синкретички суживот ислама и хришћанства, који се развио унутар међусобоног утицаја различитих националних култура. И то нема везе са раздаљином. На ове регионе се може гледати из различитих углова, у зависности од тога шта је приоритет.

Аутор мисли да је потребно посветити озбиљну пажњу двема стварима. Прво, ту је систем спољних утицаја на којима ови региони и почивају и који и даље на њих утичу. Други разлог је заједничко историјско и политичко наслеђе, у којима, ако се траже, могу се и наћи решења за нека садашња питања.

Расправу о утицају ових фактора добро је почети са политичком маштом, којом су се водили британски стратези када су смислили пројекат Блиског истока, а који су касније ширили свуда по свету. Ова теорија и њена практична примена су познати као “Оријентализам”, а детаљно их описује Едуард Саид у својој књизи. Британска империја је своју контролу над регионом спроводила под изговором преношења западних концепата политичке управе државама других народа, као да су једини прихватљиви и исправни принципи. Тиме је почела експанзионистичка политика Запада. Ралф Питерс је одлично приметио да, када Сједињене државе желе да спроводе своју спољну политику, прво другим земљама пошаљу Мекдоналдове хамбургере и холивудску филмску продукцију. Тек касније, ако је потребно, меци и бомбе постају средство спољне политике.

Приликом било какве геополитичке конфронтације, потребно је најозбиљније размотрити самосвест нације и њених елита. Ово, прилично обично запажање показује на који начин политичка географија доминира другим идејама. Да ли овај регион, Блиски исток — народи Персијског залива и Црвеног мора — себе виде као “Исток”? Зашто није дошло до деколонизације богатих држава Персијског залива, као што је био случај са Индијом?

Иако у овом региону доминирају исламско право и специфична хијерархија моћи, то не спречава неке арапске државе да се прикључе глобалном свету, уређеном према идејама британског, тачније шкотског либерализма.

Други експлицитни елемент “вестернизације” се може видети у комплексној геополитици. Класични аутори су инсистирали да постоји Острво-свет са Земљом срцем у средини и “унутрашњим полумесецом”, који оцртава границе познате као Римланд, укључујући Балкан и Блиски исток. Острво-свет је као целина окружено спољним полумесецом.

Николас Спајкман је, разматрајући основне позиције Халфорда Макиндера, веровао да је Римланд значајнији од Земље-срца због своје амбивалентне природе: ова приобална област је окренута ка евроазијском континенту, али је истовремено и једнако отворена према спољним морима.

Збигњев Бжежински је наставио овом линијом, демонизујући овај регион и проглашавајући га евроазијским луком нестабилности, који почиње на Балкану, иде преко Кавказа и Централне Азије, све до аутономне области Ксинџианг Ујгура, коју насељавају муслимански народи.

Да ли овде има макар мало Семјуела Хантингтона и његовог концепта о судару цивилизација? Ако има, у овом случају, типови цивилизација по њему носе јасну религиозну конотацију. Те је тако вестфалијски модел, заснован на одвојености секуларне и религиозне власти, потпуна фарса. Сходно томе, резултати Просветитељства би се морали преиспитати и ревидирати.

Даље, једна од најконвенционалнијих теорија међународних односа, реализам је, такође, производ раног италијанског просветитељства. Аутор ове теорије и појма “национални интерес” је Николо Макијавели, који је ове идеје представио у делу Владалац. Али, да ли су ово аутентични приступи? Зна се да је Макијавели многе од својих теза преузео из византијског дела Стратегикон, чији је аутор познат као Морис или Псеудо-Морис. Није важно је да ли је аутор дела император Морис или неко од његових генерала, али је важно да се овом занимљивом византијском теоријом реализма руководи и водећа светска сила.

Византијска империја је некада покривала значајну територију и спроводила прилично успешну политику. Штавише, византијско суочавање са ратовима, религијски сукоби, унутрашње контрадикције, па и Велика сеоба, могу се упоредити са садашњом кризом, посебно са имигрантском кризом у Европи.

Византијско наслеђе може озбиљно помоћи у проналажењу одговарајуће политике како би се решили многи проблеми. Ово се не може применити само на хришћанску новоплатонску школу у којој су се развијале метафизичке доктрине, а које су умногоме превазилазиле питања администрације и управљања. Такође је неизбежно видети и исламску филозофију, издвојену од Византијске империје. Иако су се мистични ислам и његове правне школе умногоме промениле, многи муслимански учењаци, као Ибн ал-Араби, изучавали су и развијали многе новоплатонске идеје. Учењем о јединству бића (waḥdat al-wujūd), Ибн ал-Араби се није обраћао само мистицима, него и муслиманским правницима и теолозима, тачније онима који су се бавили питањима јавне политике и међународних односа.

Они који, без обзира да ли су хришћани или муслимани, добро знају апофатску теологију, атрибуте, имена, особине Бога, као и ванвременске процесе теофаније и феномен пре-вечности, биће у неупоредиво бољем положају за разумевање интереса и потреба друге стране, у односу на оне који су стекли секуларно образовање на Оксфорду или Харварду, и то у складу са англосаксонским шаблонима либералне традиције, која је у основи анти-религиозна.

srb.news-front.info/2016/04/08/leonid-savin-vizantijsko-nasle-e-i-realizam/

8 гласовa