Владимир Димитријевић 15/04/2016 ПЕЧАТ БРОЈ 416, Интервју

Разговарао Владимир Димитријевић 

Фотографије Милан Тимотић

 

Ове године навршило се 75 година од формирања по врсти злочина најмонструознијег логора у Европи – Јасеновца. Април, месец оснивања НДХ, у Београду није повод за конференцију о Јасеновцу, али одржаће се она о геноциду над Јеврејима и Ромима и то под називом Ескалација и Холокауст: од стрељачких водова до душегупке у логору Сајмиште; две фазе Холокауста у Србији. О томе, али и другим стварима везаним за страдање Срба разговарали смо са Владимиром Умељићем, аутором књиге „Окцидентално-европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем XX века (Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма)“

Владимир Умељић рођен је 1951. године у Београду. Стоматологију, историју и теологију студирао је у Београду и Франкфурту на Мајни. Бави се истраживањима историје, социјалне психологије, политикологије, теологије и филозофије језика. Објављује на српском, енглеском и немачком језику. Творац је језичко-филозофске теорије дефиниционизма, која указује на узурпацију власти над дефиницијама (стварности) као кључну методу за освајање и задржавање власти у друштву. Ноам Чомски,  један од највећих живих корифеја филозофије језика, коментарисао је да он сам „никад није дошао на тако интересантне идеје“ и да ће гледати „да у будућности ради и на тај начин“.

Ваша мултидисциплинарно конципирана научна студија „Окцидентално-европска културолошка традиција, велики геноциди у Европи средином и балкански ратови крајем XX века (Континуитет историје у призми теорије дефиниционизма)“ ускоро излази из штампе и има занимљиву и изузетно сензибилну тему, којој овде посвећујете више од 700 страна текста. О чему се ради? И зашто мултидисциплинарни приступ, зар поменуто није тема историјске науке?

Први део ове студије бави се односом окцидентално-европске културолошке традиције према свим великим геноцидима у европском 20. веку, са тежиштем на србоциду хрватске државе 1941–1945. и жели да се превасходно приближи одговору на питање – зашто починитељи свих великих геноцида у европском 20. веку примарно припадају геополитичкој целини и, пре свега, културолошкој традицији Западне и Средње Европе, док жртве свих великих геноцида у европском 20. веку примарно не припадају геополитичкој целини и, пре свега, културолошкој традицији Западне и Средње Европе? Други део тематизује однос исте традиције према ратовима у европском 20. веку, са тежиштем на последњим балканским ратовима при насилном распаду друге Југославије. Неминовно је, дакле, да она одговарајуће третира и „Српску хронику на светским веригама“, како је то назвао велики православни филозоф Предраг Р. Драгић Кијук у свом капиталном издавачком делу „Catena Mundi“. За очекивање је да се последично развије врло ангажована (а надајмо се – превасходно аргументативна) дискусија. То апсолутно поздрављам, иако сам свестан тежине исказа једног од утемељивача таоизма (Лао Це): „Истина још никоме није шкодила, осим онима који су је изговарали.“

Мултидисциплинарни приступ никад није погрешан. Један од водећих светских математичара нашег времена Хајнц-Ото Пеитген је експлицитно образложио ту потребу: „Ствари се у суштини дешавају независно од граница партикуларних наука (…) и многа заиста вредна нова открића се стога дешавају управо у том међунаучном, у интердисциплинарном простору.“ А геноцид је историјски, социолошки, политиколошки, социјално-психолошки, па и филозофски феномен. Моју језичко-филозофску теорију дефиниционизма – у тематском контексту истраживања феномена геноцида и улоге миленијумске културолошке традиције Западне и Средње Европе у његовом настајању –први пут сам представио научној јавности есејом „Етика и власт над дефиницијама“ у немачком научном часопису за социологију културе 2006. Један од највећих живих корифеја језичке филозофије Ноам Чомски, коме сам ставио на располагање кратак енглески преглед суштине теорије дефиниционизма, прокоментарисао је да „никада није дошао на тако интересантне идеје“. Изразио је, потом, спремност да се одазове мом позиву, да ће покушати да нађе времена „да ради на тај начин“.

Верујете у доказивост континуитета историје на Балкану, у Европи и у свету у 20. веку, како у односу на велике геноциде тако и на ратове. Уз то испитујете могућност да на почетку узрочног ланца догађања превасходно стоји окцидентално-европска културолошка традиција – Западна и Средња Европа – коју је више од 1.500 година битно детерминисао Ватикан. Зар то не звучи као још једна „оптужба параноичних Срба“, њихова „националистичка пропаганда“, као и „теорија завере“? Као напад на западне демократије и Римокатоличку цркву?

Свака ствар се може вербално упростити до непрепознатљивости. Одговор је, међутим – „не“. Ова студија није никаква оптужба, јер кривица никад није колективна или наследна. Ради се о заједничкој одговорности за прошлост, садашњост и будућност. То значи да њен критички тон превасходно представља позив на учење из историје, на идентификовање негативних елемената културолошке традиције и њихово одбацивање у смислу принципа „Никад више!“, уз прихватање и даље развијање свих позитивних елемената исте.

Наравно, емпиријско је сазнање да, при објављивањима научних или општих публицистичких прилога, који критички рефлектирају фактичко стање у САД, Немачкој и другим демократијама западног типа, по правилу: стижу повратне оптужбе, да се при томе ради о „антидемократском“ ставу и делању, као и да се ти прилози прећуткују, игноришу, да се одбија и ревносно спречава њихово објављивање, ширење и коментарисање. Када се пак ради о Ватикану, онда се аргументована дискусија избегава у принципу личним дисквалификацијама и дифамирањем аутора, то су одмах „црквеномрзитељи“ и „богомрзитељи“, „сензационалистички настројени и некомпетентни заступници теорија светских завера“ и сл.

Стога желим да профилактички констатујем и ставим на дискусију свој став да овакви прилози припадају напротив апологетици како демократског идеала тако и првобитног хришћанског „ослобађања за слободу“, а да њихово игнорисање само још једном показује да су ароганција и игноранција близнакиње. Другим речима, и следствено разматрање је исто тако/толико „антидемократски“ оријентисано, као што је нпр. и један извештај о сексуалној злоупотреби деце од стране римокатоличких клирика „бласфемичан“. При таквим повратним оптужбама, дакле, ради се о само још једној класичној и неприхватљивој замени теза. Осим тога, од око 1.160 фуснота, њих преко 1.000 упућује управо на западне изворе и литературу – где ту има места некаквој „српској пропаганди“? А теоретичаре завере о „теоретичарима завере“ упућујем на аргументован одговор у закључном поглављу пре језичко-филозофског анекса: „О теоријама светских завера“.

Тематизовали сте и интензивну сатанизацију Срба у јавности Запада у време последњих балканских ратова при насилном распаду друге Југославије. Шта би о томе, после свега, требало да се каже, а да већ није речено?

Устаљена представа о тадашњој стварности се у студији свесно ставља на пробу с једног другачијег и од те представе јасно одударајућег гледишта, а на основу – проверених и лако проверљивих – примарних историјских извора, који по мом мишљењу до сада нису доживели заслужену пажњу аналитичара, нису дакле у иоле довољној мери били стављени у службу (иначе незаобилазне, аксиоматичне) научне скепсе и проверени у односу на њихову снагу научног доказа, следствено принципу sine ira et studio (без мржње и наклоности, односи се на непристрасно и објективно суђење).

Неоспорно је, наиме, да су се у току овде тематизованих ратова дешавали бројни злочини – појединачна и масовна убиства, циљана протеривања тј. „етничка чишћења“, злостављања, силовања, отимање имовине итд. као и да се починитељи и жртве (по сваком закону вероватноће, мада и по расположивим, али врло занемареним подацима) налазе на свим сукобљеним странама, наравно у различитом проценту.

Истовремено је непревидиво да на Западу, као и у његовој сфери утицаја, важи једна једина „стварна стварност“ – Срби су били искључиви кривци за ту трагедију, сви остали учесници су били њихове невине жртве.

Интенција представљених података ни у ком случају није, међутим, да при следственом аргументованом преиспитивању те – по ауторовом мишљењу субјективне и интересно мотивисане „црно-беле“ – слике о сукобима и ратовима у бившој Југославији на крају 20. века, исту сада супституише једном сопственом, субјективном и интересно мотивисаном „бело-црном“ сликом.

Подацима, стога и још једном, превасходно Запад говори о самом себи. Интересантно је и симптоматично да се при тадашњој масивној дехуманизацији Срба примењивао исти механизам као и пре, тј. за време свих геноцида у истом веку и на истом простору, при чему овог пута није дошло до реализације народоубиства. Директор Института за одбрану Запада у Јерусалиму Јоханан Рамати је тадашњу, колико маестралну, толико и забрињавајућу медијско-политичку кампању и успешно креирање виртуелне и крајње једнострано поларизоване „стварне стварности“ од стране Запада, и њене поуке већ 1994. на следећи начин прокоментарисао:

„Грађански рат у Југославији још траје и праћен је неизрецивим јадом и патњом на свим странама. Медији извештавају о патњама муслимана са много страшних детаља (…) Српске патње се игноришу (…) Ова организована антисрпска и промуслиманска пропаганда би требало да изазове најозбиљнију бригу код свакога ко верује у демократију и слободу говора (…) Америчке јеврејске организације, које је фирма Рудер & Фин преварила, могу да честитају себи (…) Ово добро оркестрирано и исконструисано демонизовање Срба је упозорење и свим Јеврејима, којима је иоле стало до опстанка Израела. Израел би, наиме, могао да буде следећи циљ.“

Карактеристична за тадашњу, виртуелизовану „стварност“ била је нпр. примедба америчког репортера Боб Симона, који је после катастрофалног земљотреса код јапанског града Кобе 1995. године (више од 4.500 мртвих, око 14.700 повређених, близу 300.000 становника остало без станишта и иметка) извештавао са лица места. Она звучи врло индикативно, као одлика и консеквенца дотичне кампање:

„Ово је једина манифестација силе за коју се не могу оптужити Руси или Срби.“

Наравно, тематизовали сте и Хашки трибунал за бившу Југославију. На који начин и у ком обиму, после свега што је речено о овом „револуционарном трибуналу“ Новог светског поретка?

Да, Хаг сам тематизовао на педесетак страна. Овде желим да укажем на само једну масивну ревизију међународног права, којом је Трибунал себи прибавио самосвојну подлогу да несумњиви ратни злочин над босанско-муслиманским мушкарцима у Сребреници прогласи злочином геноцида.

Хашки трибунал редефинише: „Убијање свих чланова дела једне групе, лоцираног унутар малог географског простора, чак и када резултира мањим бројем жртава, био би оквалификован као геноцид, ако би се извршило са намером да уништи део групе, који је лоциран унутар малог географског простора.“ Изворна УН резолуција, међутим, гласи: „Геноцид је појам, који се дефиницијом односи на угрожавање и уништавање живота читавих људских групација, без обзира на пол и узраст жртава, чији се интегритет и хомогенитет условљава и заснива на заједничкој националној или етничкој, расној и/или религиозној основи.“

Чак ако за тренутак занемаримо чињеницу да би наведеном дефиницијом Насер Орић и његови војници требало да одговарају за најмање педесетак претходно почињених геноцида у околини Сребренице и то закључно са женским и дечјим жртвама (што одговара и изворној УН резолуцији), ова формулација је врло проблематична, доводи до апсурда.

Није чудо да и директор Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф коментарише: „Волео бих да су нацисти склонили јеврејске жене и децу пре свог крвавог похода, уместо што су их убили, али то се није десило, као што знамо. Ни Руанда и Холокауст нису исто, иако су злочини који су се догодили у Руанди много сличнији Холокаусту од онога што се десило у Сребреници. Али, опет, то није исто (…) Колико знам, оно што се у Сребреници десило не одговара опису или дефиницији геноцида. Мислим да је одлука да се то назове геноцидом донета из политичких разлога. Очигледно је да се догодила трагедија, недужни људи изгубили су живот и треба да се сачува сећање на њих…“

У Београду се 20–22. априла одржава интернационална манифестација о Холокаусту у Србији 1941–1945. године. Деценијама се бавите феноменом геноцида и објављујете резултате својих истраживања на српском, немачком и енглеском – да ли сте добили позив да учествујете у њој?

Не, што жалим, јер култура сећања се мора интензивно гајити и увек радо дајем свој допринос остварењу тог еминентно важног циља. Та идеја се само може поздравити и подржати, јер је чување успомене на овај „најстрашнији злочин који историја човечанства познаје“ (Рафаел Лемкин) неопходно у смислу профилактичког и крајње хуманистичког принципа „Никад више!“.

Имао бих, наравно, претходно питање за организаторе овог сусрета: Како би требало схватити чињеницу да се у српском главном граду дискутује о (несумњивим) страхотама Холокауста над Јеврејима и Порајмоса над Ромима, а да се апсолутно игнорише трећи и истовремени велики геноцид у европском 20. веку, наиме србоцид хрватске државе 1941–1945?

Можда је разлог то што је један од главних иностраних референата Александер Корб, човек чији се „енормни допринос научном истраживању злочина геноцида“ исцрпљује у томе што здушно пориче чињеницу геноцида над Србима у хрватској држави 1941–1945. и покушава на тешко схватљив начин да накнадно „хуманизује“ носиоце и услужнике тог злочиначког режима, а тиме, неумитно, да обезвреди и фактички још једном дехуманизује све његове жртве? Његовој дисертацији се у студији посвећује педесетак страница, овде прилажем само неколико Корбових навода (ознака страница се односи на оригинални текст докторског рада, а не на потом издату књигу):

У тадашњој хрватској држави 1941–1945. „није се догодио геноцид над Србима“ (стр. 34, 114, 205, 352, 373, 374).

Клерикална компонента (хрватски католички клир и Ватикан) „није играла никакву битну улогу при масивном насиљу над Србима у хрватској држави 1941–1945. Усташки покрет је следио првенствено секуларним циљевима, тако је нпр. и насилно покатоличавање Срба имало секуларни карактер“, а све што говори против тога је „антиклерикална, антикатоличка парадигма, која је у деведесетим годинама прошлог века без много труда преведена у српско-националистичку парадигму“ (стр. 29, 73, 248, 285, 286, 363).

Корб обзнањује врло брзо да за његову студију „хрватски извори представљају централни фундус у односу на научно истраживање усташке политике“ (стр. 41) јер су српски извори или „националистички“ (стр. 18, 24, 45) или „комунистички, јер су састављени у стаљинистичком дуктусу“ (стр. 45).

Сведочења преживелих српских жртава „изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је српска влада из националистичких разлога изманипулисала“ (стр. 45).

Сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места су безвредна, јер су они пак „све информације и податке преузели од српских националиста (стр. 16, 17, 18, 24, 25) и од српског православног свештенства“ (стр. 35).

Овај крајње селективни тј. елиминаторски, једнострани и тенденциозни начин вредновања историјских збивања нема, то почиње да учи студент историје вероватно већ у првом семестру студија, никакву научноисторијску основу и компатибилан је једино и искључиво са великим делом непревидиво исполитизоване хрватске историографије и њиховим порицањем србоцида, њиховом „Лажи о Јасеновцу“, („Балканска верзија ’Лажи о Аушвицу’, порицање Холокауста“).

Познати немачки историчар Холм Зундхаусен то у једној хрватској научној публикацији карактерише на следећи начин:

„Оно што деснорадикални, неонацистички кругови у Њемачкој и другим неким земљама, означавају као ’лаж о Аушвицу’ за националистичке су кругове у Хрватској ’лажи о Јасеновцу’ односно ’јасеновачка бајка’. У оба случаја ради се о томе да се бројчано неегзактни и мањкаво документирани злочин багателизира у својим димензијама до непрепознатљивости или у потпуности порекне. И у једном и у другом случају ријеч је о чишћењу дотичне ’националне’ прошлости, при чему се масовна убојства објашњавају као пуке клевете и повијесни фалсификати.“

Погледајмо како би изгледао овај Корбов прилаз дотичној материји да се он случајно одважио да на исти начин третира Холокауст. Шта би било, када би неко у научну и општу јавност изнео апсолутно аналогну тврдњу;

да извори порицатеља Холокауста представљају централни фундус у односу на научно истраживање нацистичке политике;

да су дотични јеврејски извори или националистички или радикални, јер су састављени у ционистичком дуктусу;

да сведочења преживелих јеврејских жртава изгледају проблематично и садрже само поједине исказе, који не изгледају фалсификовано, јер их је израелска влада из националистичких разлога изманипулисала;

да су сва сведочења немачких нациста и италијанских фашиста са лица места безвредна, јер су они пак све информације и податке преузели од јеврејских националиста и од јеврејских ортодоксних рабина?

Одговор је као ретко кад у овој научној области врло једноставан: У том случају Холокауст не би био геноцид, што би довело до крајње апсурдне ситуације да управо најмасовнији геноцид у историји човечанства, који је био и повод да се овај злочин међународно правно санкционише, више није геноцид.

О (не)моралној и (анти)етичкој конотацији овакве тврдње непотребно је говорити.

Шта дакле тражи један Александар Корб на научној манифестацији о Холокаусту у Београду, који уз то усташку крволочност проглашава „наводном“ (стр. 27), тврди да су Срби „сатанизовали“ усташе (стр. 18), а сопствене жртве „инструментализовали и цинично култивисали“ (стр. 24, 25), док су усташе били само „сањари“ и „визионари“ („Сан о Новој Европи. Визија хрватских усташа о једној етнички хомогеној Хрватској као делу једног Новог поретка“, Корбово предавање у Јени, 29. 5. 2013)?

Да ли је заиста неопходно сачекати да он оде корак даље и прогласи нацистичку убилачку машинерију „наводном“, да тврди да су Јевреји „сатанизовали“ нацисте, а сопствене жртве „инструментализовали и цинично култивисали“, док су нацисти – као и њихови хрватски и босанско-муслимански помагачи и саучесници 1941–1945 – били само „сањари“ и визионари“?

Српски Холокауст са територије НДХ

Конференција Ескалација и Холокауст: од стрељачких водова до душегупке у логору Сајмиште; две фазе Холокауста у Србији, која почиње 21. априла 2016. у Палати Србија на Новом Београду организована је уз подршку Европске уније, Министарства културе Републике Србије и Секретаријата за културу Града Београда, у Београду ће бити одржана конференција са две теме: 1. Холокауст у Србији и шири план за уништење европских Јевреја; 2. Холокауст и Порајмос у култури сећања: регионалне специфичности и заједнички европски наратив као темељ друштвених вредности разноликости, толеранције и људских права. Партнерски пројекат Историјског архива Београда, Центра за истраживање и едукацију о Холокаусту из Београда, невладине организације Тераформинг из Стокхолма, Филозофског факултета Свеучилишта у Ријеци и Института за проучавање рата, Холокауста и геноцида из Амстердама за циљ има да обради и научној и широј јавности учини доступном у форми он-лајн базе података до сада необрађену архивску грађу Историјског архива Београда о жртвама концентрационог логора Сајмиште (Јуденлагер Семлин). Поставља се само питање како се логор Сајмиште може разматрати као део „Холокауста у Србији“, ако се зна да се он налазио на територији НДХ и био у потпуности изван домашаја колаборационистичких власти у Србији.

Прочитај без интернета:
4 гласa