Од почетка лета 2015. године, огромна маса имиграната, углавном из Сирије, Авганистана, Ирака, али и неких других азијских и афричких земаља, непрекидно се креће преко Турске, Грчке и Македоније, у правцу Србије, а према проценама свих светских медија, то представља тек почетак великог исламског покоравања европског континента. Упркос овим драматичним чињеницама, полудели тиранин, Александар Вучић не види у томе ништа лоше, и очекује велике паре од изградње највећег избегличког кампа на европском континенту. Понуда је дошла из Немачке, а испитивање „смештајних могућности“ у Србији, извршено је пре скоро пола године, преко одговарајућих центара деструкције у невладином сектору, и преко новог шефа УНХЦР-а, Ханса Фридриха Шодера, који је Вучићу сугерисао да је ово одлична прилика за зараду и промоцију „толеранције и демократије“! Њему није требало два пута понављати: све је прихватио, само још чека да му стигну паре…

Дана 24. априла 2015. године, једна мала група пробраних петоколонаша из Београдског центра за људска права (Весна Петровић, извршна директорка и правници Никола Ковачевић и Лена Петровић), одржавала је затворени скуп на тему „Тражиоци азила у Републици Србији“. Групом је координирао нови, тада тек именовани шеф представништва УНХЦР, Ханс Фридрих Шодер и Анне – Биргитте Крум Хансен, шефица одељења УНХЦР за правну заштиту избеглица у Србији.

Мада за то у априлу месецу још увек није било повода, учесници су говорили о томе како треба приступити поступку азила, какво ће бити поступање полиције и других надлежних органа према тражиоцима азила, али и о неопходности програма интеграције и положају особа којима је одобрен азил и међународним и регионалним околностима које доводе до све већих присилних миграција…

У том тренутку, у Србији није било више од 2.000 имиграната, укључујући и оне који се већ годинама налазе у прихватном центру у Боговађи. Осим присутне господе из УНХЦР и петоколонаша из невладиног сектора, нико није ни слутио да ће Србија за неколико месеци постати главни циљ више стотина хиљада афро-азијских имиграната. Ипак, барем два члана Вучићеве владе и он лично, непуних три месеца касније, били су детаљно упознати са наступајућим догађајима…

Наиме, у ноћи између 8 и 9. јула ове године, одговарајућа служба немачке канцеларке Ангеле Меркел, приликом њене краткотрајне посете Београду, обавестила је самозваног вођу да је „Берлин спреман да плати разумну цену“, уколико Србија прихвати (и заустави на својој територији!) што већи број афро-азијских имиграната чија најезда према земљама ЕУ, тек очекује.

Према подацима веома квалификованих извора Магазина Таблоид, понуда је „у начелу прихваћена“, а за „супервизора“ целе акције, ангажован је већ поменути шеф представништва УНХЦР, Ханс Фридрих Шодер, човек са богатим међународним искуством у политичким маниплуцајама са избеглим и расељеним лицима…Шодер је, у духу европског лицемерја, критиковао дизање жичане ограде на мађарској граници, а онда похвалио Србију рекавши да је то „…демократска земља у срцу Европе и не треба да затвара своје границе…“.

Тиме је сулуди Вучић добио вербалну подршку, али не и велика „материјална средства“ којима се још нада. А, начелно обећана дотација Европске уније по сваком имигранту који се затекао у Србији, могла би да се креће и до 400 евра месечно. То је тек део понуде, јер Немачка има своју цену за жртву коју би Србија требала да поднесе. Осим тога, кад се сабере оно што имигранти свакодневно троше у Србији (дневно око 6 милиона евра!) са том обећаном дотацијом, јасно је шта Вучић и његови мешетари хоће.

Али, гледајући даље у будућност, овакав злочиначки акт оставиће несагледиве последице на демографску слику Србије, и тада ће бити касно за спас будућих генерација. Једноставније речено, ако се овај гадни наум оствари, Срби ће у најкраћем могућем року постати мањина у својој домовини.

Опкољавање Србије са свих страна

До данашњег дана, велики, обећани новац за изградњу највећег прихватног центра за имигранте у Европи, још није одобрен. Вучићева влада се у међувремену „доказује“, увозећи дневно и преко 2.000 имиграната. Истовремено, постоји и прећутни договор са македонском владом да границе према Србији за имигранте буду отворене, како би од овог „финансијског аранжмана“ и она нешто добила, на шта указује и писање појединих македонских информативних портала…

Мада је углавном Грчка са својим острвима у Источном Медитерану, полазна тачка за већину афро-азијских имиграната, а Србија транзитна земља на путу ка Европској унији, за неколико последњих месеци стање се променило из темеља…

Наиме, Србија је за већину њих постала коначно одредиште, њихова „задња пошта“ где примају новац, а изгледа и упутства како да се организују и понашају док не стекну статус азиланта. У последњих три месеца, као добро истренирана војска, реке имиграната иду на тачно зацртане циљеве: кампове, јавне градске површине, хостеле, мотеле, и општинске прихватне центре. Према писању већине западних медија, нема никакве сумње да је добар део њих под командом вођа такозване Исламске државе: Реч је о претходници која ће својом бројношћу променити демографску слику слабих и небезбедних земаља, попут Србије.

Првом половином августа месеца, у медијима се појавила изјава председника скупштинског одбора за безбедност Момира Стојановића (коју он ниједном није демантовао), да се Србија спрема на изградњу највећег прихватног центра за имигранте на европском континенту, чији ће капацитет бити довољан за око 400 хиљада људи! Још прецизније, Стојановић је рекао да „…Европска унија од Србије тражи изградњу тог центра…“.

Мада се овим поводом огласио само један надлежни министар (Александар Вулин), који је одбацио такву могућност, ипак је рекао нешто врло двосмислено у вези са Стојановићевом изјавом кад је окарактерисао као – „неопрезну“. Да ли је Стојановић ово изјавио да упозори јавност или му се заиста „омакло“, мање је важно од чињенице да је опет у питању Вучићева „слободна погодба“.

Са друге стране, упадљиво је било ћутање свих других министара. Ћутање у вези са овом темом, прекинуо је Вучић, рекавши јавно да Србија неће имигрантима забрањивати њихов боравак и њихова међународна права. Била је то порука директно упућена онима од којих очекује исплату „разумне цене“ за посао збрињавања највеће масе имиграната која је покренута у новијој историји.

О несагледивим последицама ове безумне идеје, нико од Вучићевих мешетара и не размишља. Важно је само то колико су данас опљачкали! Усељавање исламских избеглица у Србију већ је добило застрашујуће размере, посебно у општинама и градовима на југу, попут Прешева, Врања, Лесковца, Ниша…Како сада стање изгледа, већа је могућност да ће на ову најезду пре реаговати локални Албанци у Прешеву и Бујановцу, него Срби из нишког региона.

А, шта стварно чека Србију са оволиком масом имиграната (у најави је долазак још пола милиона током наредних месеци)?

План о збрињавању 400.000 имиграната у Србији, и то на једном месту, мегаломански је и опасан, јер се у земљама које имају слична искуства (али са далеко мањим бројем избеглих), показало да је већина ту и остала да живи.

Највећи избеглички камп на потезу два континента, Европе и Азије, до сада је био Затари камп који је саграђен 2012. године, недалеко од Амана, у Јордану. У почетку избегличке кризе (у лето 2012. године), овај прихватни центар примио је десетак хиљада људи избеглих из ратом захваћене Сирије, да би број постепено растао и достигао максималних 150 хиљада у 2013. години, а сада опао на око 80 хиљада.

Дакле, тренутно у Србији има барем 50 хиљада избеглих из Сирије више, него у највећем избегличком кампу у Јордану! Да све буде још горе, не постоји никаква евиденција, нема регистрационих картона, нема здравствених извештаја…Једном речју, грађани Србије не знају ко им је ушао у кућу, какво је стање том незваном госту и какве су му намере!

Јужније од Шумадије, чак 1.600 села је празно, без иједног човека. Напуштена су имања, а куће празне. У Вучићевом најближем окружењу озбиљно се спекулише идејом да се имигрантима омогући насељавање ових простора који иначе гравитирају према Косову. Те идеје нису њихове него је у питању дериват оних злочиначких идеја које се данас рађају у главама великих вођа Немачке, Британије, Америке…Стрпати све имигранте у централне делове Западног Балкана, некако баш на просторима где је некада харала Отоманска империја.

Ето одговора на питање, зашто у Турској данас не постоји избегличка маса и како је ова некадашња империја решила свој проблем убрзаном дистрибуцијом Авганистанаца, Сиријаца, Ирачана и других, гурајући их преко Босфора на Балкан. А, тамо у земљама које су већ чланице ЕУ, чекају их изолације и батине (у Бугарској), малтретирање и понижавање (у Грчкој), огроман, двоструки зид од бодљикаве жице дуж целе границе (Мађарска)…Ко пређе даље неким чудом, ту су и свакодневна хапшења и протеривања.

Зашто је Србија поступила са исламским имигрантима боље него са својим народом, такозваним интерно расељеним лицима и избеглицама из ратова вођених деведесетих? Више од двадесет година, на хиљаде људи патили су (а многи и данас пате) у колективним центрима, док су од стране државе били опљачкани небројено пута. Њихов статус је већ одавно морао да буде јасан, решен, али из неког веома садистичког разлога, некоме одговара да тих колективних центара и даље има, као и понижених људи у њима.

Многи од њихових потомака су у колективним центрима одрасли, људи постали. Успели некакве послове да пронађу, али, животи већине избеглих лица која су прошла кроз те центре, заувек су уништени. Никада није утврђен ни број самоубистава из очаја и беде, који се дешавао у колективним центрима.

Овако сурово, маћехинско понашање према сопственом народу, сасвим је супротно од благонаклоног односа према имигрантима придошлим из исламског света. Кад су у Суботици видели Вучићеве фотографије са Сиријцима смештеним у Прешеву, одмах су затражили да злосрећни премијер посети и њих. Да и тамо пригрли неког имигранта. Рачунају, ваљда ће некаква међународна финансијска помоћ стићи, ако њега виде како балави од среће испред колективног центра.

У Грчкој штампи се ових дана појавио наслов да према Србији и другим земљама централног Балкана, креће око 4 милиона људи, те да ће тај процес систематског, непрекинутог ланца усељавање, дешавати још месецима па чак и неколико година, док се не заокружи идеја мирног покоравања овог дела Европе.

Исламска најезда у Србији: логистика и финансијери у Београду и Сарајеву

Влада Србије је својом ноншаланцијом, олаким схватањем ситуације, али пре свега мрачним нагодбама са Немачком и неким другим земљама ЕУ, омогућила имигрантима да се осећају као код куће, да шетају слободно, користе јавни превоз, јавне површине и јавну инфраструктуру. То у другим земљама не могу. Нигде не постоји овакав приступ према избеглицама из Азије и Африке као у Србији.

Најбољи пример како изгледа однос озбиљне државе према имигрантима, свакако је Чешка. Председник Републике Чешке, Милош Земан, недавно је изјавио (поводом покушаја неколико десетина избеглица из Авганистана и са Блиског истока да силом напусте логор за избеглице Бјела, у централној Чешкој где чекају депортацију), да „Избеглицама треба рећи три реченице: нико вас није овамо звао; кад сте већ овде, морате да поштујете правила као што их поштујемо ми када дођемо у вашу земљу; уколико вам се то не свиђа – идите!“.

Узгред, Земан је огорчено констатовао како су САД и чланице ЕУ, криве за избегличку кризу у Европи јер су помагале Америци у војним интервенцијама на Блиском истоку и северу Африке: „…Имиграциони талас је створила сулуда идеја да се крене у интервенцију у Ираку, где је наводно требало да буде оружје за масовно уништење, али никакво оружје се касније није нашло“.

Земан је почетком овог месеца тражио и хитно појачавање контроле унутрашњих граница и тражио од војске да пошаље 1.500 војника на границе.

У Србији, на жалост, ни полиција нема никакву представу ко су и шта раде имигранти. Онај мали проценат депортација који се десио почетком лета, сада је још мањи.

Очигледно, Вучићева идеја да заради на овој сеоби народа, имаће тешке последице, пре свега по демографију Србије. Истина, то се уклапа у злочиначке планове САД и њених сателита, који су још крајем деведесетих година донели одлуку да се након бомбардовања Србије, приступи „пацифистичким решењима“, односно верској, расној, националној и свакој другој прекомпозицији становништва „на рубним подручјима“, попут општина које се граниче са Косовом, али и свих села и градских насеље у региону Ниша.

Две највеће опозиционе странке у Немачкој траже хитно укидање такозваног Шенгенског споразума, и повратак немачке полиције и царине на државне границе. Све убрзано измиче контроли и можда није далеко дан када ће визе за земље Балкана које нису у ЕУ, бити поново уведене.

Србија је и ту уцењена. Нуди јој се, дакле, из Берлина и (мало дискретније) из Брисела, да добије новац како би на својој територији прихватила (задржала) највећи број имиграната из исламских земаља. Из канцеларије европског комесара Јоханса Хана, Вучићу је понуђено „само“ 8 милиона евра, и то наменски, за трошкове посла око идентификације имиграната и координацију рада са Бриселом.

Вучић је ову понуду прећутао, па је Маја Коцијанчич, Ханова портпаролка, почетком јула изјавила да „одговор из Београда није стигао“. Није још увек и неће тако скоро.

Вучић очекује велике паре и спреман је да створи велике невоље Србији, само да дође до циља. Ту је и обећање које је дао својим „пријатељима“ из Емирата, да ће све учинити како би отворио врата „за проток људи робе и капитала“ из арапског света према овом делу Европе.

Немачка, наравно, зна за овај његов сулуди наум, па му зато и нуди паре да би некако инвазија исламиста била заустављена на границама некадашњег Отоманског царства. Србију ионако нико не жели да види као чланицу ЕУ, ако та наопака заједница уопште преживи још неколико година…

Да је прича о изградњи највећег прихватног центра у Европи за 400 хиљада људи веома реална, говори и чињеница да је министар Александар Вулин, само један дан након што је „демантовао“ председника скупштинског одбора за безбедност Момира Стојановића, јавно затражио „сваку помоћ“, па и ону финансијску, од стране ЕУ и посебно од Немачке, за збрињавање масе имиграната која ће за два месеца достићи број становника града величине Лесковца! Вучићева касна ноћна „комуникацији“ са Вулином, уродила је плодом: као и сваки приглупи послушник, са закашњењем је „прочитао“ вођине намере и накнадно схватио шта спава иза Стојановићеве изјаве о изградњи гигантског прихватног центра. Јер, Берлин тражи, Вучић хоће, а изјаву председника скупштинског одора за безбедност треба схватити онако како је интонирана: као упозорење!

И док се на простору дужем од хиљаду километара, од обала на граници Турске и Грчке, па све до Србије, крећу колоне организованих и мање организованих имиграната из исламских земаља, овог лета је у Сарајеву и околини дошло до масовне куповине некретнина од стране најбогатијих Арапа из Кувајта, Омана и Катара.

Око 2.000 породица, од којих ниједна нема мање од 15 чланова, већ увелико живе на подручју кантона Сарајево и имају тенденцију да се шире и на Републику Српску.

Према изјави датој за сарајевски „Аваз“, један од угледнијих шеика из Кувајта, који је преселио своју многобројну породицу у Босну и Херцеговну, као главни разлог њиховог пресељења наводи „дивну природу и огромну количину најздравије пијаће воде“ коју БиХ и овај део некадашње Југославије има.

Неколико најбогатијих међу њима, спремају се да покупују све изворе питке воде, па чак и комуналне системе у највећим градовима БиХ. Али, то је само изговор за оно што Арапи зуставри хоће.

Наиме, Кувајћани већ улажу већ око 100 милиона евра у насеља изнад општине Хаџићи и другде око Сарајева, купују парцеле за индивидуалну градњу, а у игманском селу Локве никло је неколико једнообразних објеката за које мештани тврде да су у власништву Арапа. На жалост, особе арапског порекла купују земљу која је била у власништву Срба који су напустили своја села. У општини Илиџа арапски инвеститори отворили су своје туристичке и агенције за некретнине попут извесног Гулф Травел. а. На Илиџи, Арапи су откупили и велику стамбено-пословну зграду, а станови ће бити издавани и продавани искључиво купцима из арапских земаља. И то је тек само почетак, јер су планови о ширењу исламског капитала застрашујући. У Сарајеву већ годинама послује исламска банка (нове се увелико отварају!), а њени нови коминтенти из земаља Арапског залива стално пристижу.

Ни ова инвазија богаташа из исламских земаља на Балкан, не пролази без Вучића. Непосредно пред долазак „троглавог“ председништва БиХ у Београд, са Бакиром Изетбеговићем на челу, министар-шеик, Расим Љајић, најавио је једнострано укидање виза за више исламских земаља, међу којима и три овде поменуте. Терен је, дакле, већ припремљен, а према информацијама добро упућених, у Београду ће бити смештена „логистика“ и сви финансијски и оперативни „мозгови“ из Кувајта, Катара и Омана, који ће да управљају мрежом богатих и по овом делу Балкана, добро распоређених породица (у плану су им и велике куповине некретнина у Хрватској).

Одатле па до дискретног финансирања даље исламизације Балкана и централне Европе, али и финансирања тероризма, није далеко. Према предвиђањима регионалних канцеларија УН, реално је за очекивати да на простору Србије, али и Македоније и БиХ, за годину дана буде стално настањено преко 300 хиљада садашњих имиграната из исламских земаља. Али, то је тек почетак…

Како се Немачка брани од имиграната

Десетине хиљада избеглица је у Србији, а до краја године нас очекује талас од око два милиона миграната са Блиског истока и Северне Африке. Српска влада наизглед нема никакву стратегију како да се опходи према овој пошасти, али немање стратегије у суштини јесте стратегија, како је то недавно објаснио сам премијер Александар Вучић речима: „Они не намеравају да остану овде.“ Државна стратегија, дакле, гласи: помозимо им да наставе путовање.

Лидери Западне Европе, „обећане земље“ у коју имигранти хрле, не показују никакво одушевљење овим ненајављеним гостима. Изузетак чини Немачка која има своје сопствене планове.

Филип Хамонд је члан Конзервативне партије премијера Велике Британије и министар спољних послова те краљевине. У недавном интервјуу националној телевизији ББЦ он је рекао: „…Европска Унија не може да преузме милионе људи који траже нови живот. То није стање које можемо да поднесемо, јер Европа не може себе да заштити и да одржи свој животни стандард и социјалну структуру, ако мора да прими милионе миграната из Африке.“

На малом грчком острву, које има око 30.000 становника, тренутно борави преко 7.000 избеглица које су ту пребациле добро организоване и са државним властима Турске повезане банде. Обала Бодрума, познатог туристичког места на турској ривијери, од Коса је удаљена свега три километра.

Како страни извештачи јављају, избеглице на острву живе у немогућим условима. Грчка, већ скрхана политиком штедње и смањења јавних расхода, уопште није у стању да се избори са овом модерном сеобом народа.

Турска није чланица ЕУ и по правилу међународне законе примењује само ако јој то одговара. Због тога влада у Анкари мирно посматра како организоване криминалне банде од миграната узимају милионе долара сваке недеље само да би их провели кроз Турску и искрцали на оближњем грчком острву или им показали пут кроз шуму до територије Бугарске.

Какво је расположење на Косу најбоље показује једна недавна репортажа дописника немачког високотиражног дневног листа Билд: „Вероватно због моје тамне косе и кратке браде, један кафеџија је, чистећи плочник испред свог локала, када ме је угледао помислио да сам избеглица и викнуо: ‘Бежи одавде, имамо ми довољно својих проблема.’ Када сам му одговорио да сам Немац, довикнуо је: ‘То је још горе! Немачка нас је потпуно уништила!!!“

Избеглице на Косу живе у једном одавно затвореном хотелу у коме нема струје. Други су смештени на локалном фудбалском стадиону на коме скоро да нема хлада и где њих неколико хиљада дели два тоалета без воде.

Лоше организована грчка власт је потпуно заказала. Приватне хуманитарне организације су покушале првих дана да организују прикупљање и поделу најосновније хуманитарне помоћи избеглицама, али су убрзо одустале наишавши на комплетно расуло у администрацији која, ем што није припремљена за овакве ситуације, ем јој је највећи број високих службеника на традиционалном августовском годишњем одмору са кога се не враћају макар избио и Трећи светски рат.

Европска Унија се ових дана огласила спремношћу да Грчкој помогне бесповратним зајмом од осам милиона евра. „То је жалосно, увредљиво мала сума“, цитира једног грчког званичника немачки лист Дие Wелт, „Толико нам је потребно само да евакуишемо избеглице са Коса. А шта онда? И шта да радимо са стотинама хиљада избеглица у целој земљи које Европска Унија не примећује?“

Истовремено, ЕУ нити жели, нити може да утиче на Турску да избеглице не пропушта преко своје територије. Да су у питању само избеглице из Сирије, проблем би, можда, и могао да се некако реши изван Европе. Сада изгледа као да су цео Блиски исток и цела Северна Африка кренули у велику сеобу.

Понашање Немачке у овом тренутку је веома интересантно и индикативно. Управо реакције кабинета Ангеле Меркел показују да све ово што нам се дешава није никаква случајност.

У немачком уставу члан 16 а гарантује сваком прогоњеном странцу да може да добије заштиту на територији Немачке. Тако је било до недавно.

До краја осамдесетих година прошлог века, број азиланата у Немачкој се кретао у разумним оквирима. Када је почела да пуца „Гвоздена завеса“ и да се привредна криза шири по некадашњој Југославији, народ је излаз потражио у избеглиштву у Немачкој.

После је дошао грађански рат у СФР Југославији и милиони су похрлили у Западну Европу спасавајући голе животе. У Немачку су 1990. стигла 193.063 емигранта, следеће године их је било већ 256.112, а 1992. чак 438.191.

Грађански рат се у Немачкој не сматра као разлог за давање азила, али је разлог за доделу боравка из хуманитарних разлога (дулдунг). Иако милиони избеглица из деведесетих година нису стекли право на стални боравак у Немачкој, ипак су могли привремено да тамо живе, а многи су радо узимали социјалну помоћ. Снажна немачка привреда је успела да се избори са овим проблемом.

У децембру 1992. године две највеће странке немачког Бундестага (које данас чине владајућу коалицију), ЦДУ/ЦСУ и СПД, постигле су такозвани „Компромис о азилантима“ који је парламент изгласао у мају 1993. године.

Осим увођења заштите емиграната са подручја захваћеног грађанским ратом, овај компромис је предвиђао и следеће: Принцип сигурне треће земље: Ко у Немачку долази преко територије неке државе која се сматра сигурном, не може да се позове на уставом загарантовано право на заштиту.

Приликом хапшења на државној граници или у њеној непосредној близини азиланти су могли одмах да буду враћени у земљу из које су стигли у Немачку, јер су све државе из окружења сматране сигурним. Принцип сигурне земље порекла: Тражиоци азила из земаља које је Бундестаг означио као сигурне не могу да добију заштиту у Немачкој.

Посебан правилник за аеродроме: због тога што азилант у Немачку може да уђе преко сигурних трећих држава, само бродом (али ко ће да оплови целу Европу?!) или авионом, донет је низ уредби које су обезбеђивале скраћени поступак провере захтева за азил и по правилу враћање азиланта у земљу из које је допутовао већ следећим авионом.

Осим тога, немачке власти су се у пракси позивале и на чињеницу да азилант још није формално ушао на немачку територију, те тако ни не може да се позива на заштиту немачког устава. Увођење посебног закона за издржавање азиланата: До тада су избеглице могле да уживају иста права као и немачки држављани или у Немачкој запослени гастарбајтери, када су у питању социјална давања и здравствена заштита. Нови закон је донет крајем 1993. и избеглице свео на статус лица на издржавању затворске казне. Емигранти од тада имају право на бесплатан смештај (по правилу у неком центру за групни смештај), нешто гардеробе, три оброка дневно, основну медицинску заштиту и џепарац (сада, у зависности од покрајине у којој борави, највише 170 евра месечно по одраслом члану породице).

Даблински неспоразум

Како би Компромис могао да буде уставан, Бундестаг је 1. јула 1993. изменио поменути члан 16а додајући ограничења која су била договорена. Намачки Уставни суд је у три касније пресуде потврдио како је уставна промена била законито спроведена.

Захваљујући примени Компромиса, крају рата у Југославији и доношењу Даблинског споразума, број азиланата у Немачкој је драматично падао и 2007. је само 19.164 особа тражило заштиту од прогона.

Први Даблински споразум је на снагу ступио 1. септембра 1997. године и представља почетак немачког довођења у ред осталих чланица ЕУ. Њиме је једино било предвиђено увођење ЕУРОДАЦ-а, заједничког уреда свих земаља ЕУ у коме би се бележили сви захтеви за азил поднети на територији Уније. Тиме је требало да се спречи да иста особа у различитим државама подноси захтеве за заштиту од прогона и тако избегава депортовање.

Данас је на снази такозвани Трећи даблински споразум, односно одлука број 604/2013 Европског парламента и Европског савета од 26. јуна 2013. којом је Немачка коначно наметнула своју вољу.

Већ је такозвани Други даблински споразум предвиђао могућност стављања азиланата у депортациони притвор, а то је сада додатно проширено.

Тражилац азила на територији ЕУ може да буде притворен: ако његов идентитет није утврђен, како би се обезбедили докази за доношење одлуке по захтеву за азил, да би се утврдило право на улазак у земљу где је поднет захтев, ако је захтев поднет после законом предвиђеног рока, ради заштите јавног реда и поретка, ако постоји поступак по Даблинском споразуму.

Још је по такозваном Другом даблинском споразуму из 2003. генерално било одлучено да су за обраду захтева за азил надлежне државе, чланице ЕУ које су азиланту омогућиле или нису спречиле његов улазак у ЕУ. У принципу је ово значило да су највише погођене медитеранске државе (Италија, Шпанија, Грчка и Француска), као и Мађарска (такозвана Балканска рута).

Међутим, највише захваљујући тадашњем италијанском премијеру Силвију Берлусконију и његовом оштром противљењу да ово правило заживи, Други даблински споразум је у највећој мери остао мртво слово на папиру.

Затим је дошло до смене Берлусконија и избијања велике економске кризе која је највећи број држава, посебно оне са Медитерана, учинила зависним од немачке финансијске помоћи, па је на иницијативу Берлина донет Трећи даблински споразум који је детаљније регулисао поступак реадмисије.

Немачки лист Дие Зеит је 11. октобра 2013. објавио чланак којим је критиковао немачко одбијање увођења солидарног плаћања којим би се финансијски помогло земљама Уније које су највише на удару азиланата. Занимљиво је да се лист 23. октобра 2013. дистанцирао од поменутог чланка?!?

Немачки недељник Копп Еxклусив почетком августа ове године извештава како је немачка новинска агенција ДПА својим сарадницима забранила да преносе вести које азиланте приказују у лошем светлу. Истог момента је престала и раније покренута акција листа Билд којом је јавност требала да буде упозорена на опасности које доносе таласи нових избеглица. Тако изглчеда слобода штампе у држави коју води Ангела Меркел.

Берлин зна да ће најновија поплава емиграната погодити друге, а позицију Немачке ојачати. Даблински споразум је и даље на снази, а Немачка је окружена сигурним трећим земљама које су дужне да преузму назад избеглице које стижу преко њихове територије.

Да ли ће оне то учини одмах или нешто касније, није питање које притиска немачке власти.

Исто је и са земљама Западног Балкана које очекују пријем у ЕУ: оне овог тренутка, истина, нису везане Даблином ИИИ који нису ни потписале, али ће једног дана у блиској будућности то морати да учине. Тада ће им у пакету бити враћени сви они азиланти које данас пропуштају преко своје територије.

Србија је већ од стране немачког Бундестага проглашена сигурном трећом земљом и потребо је још само неколико чвтга ударити квислинзима на власти у Београду, па да почне примена билетарелног споразума којим би се у Србију вратиле десетине, ако не и стотине хиљада емиграната. А бар је у лупању чврга и завртању руку непослушним патуљцима Меркелова постала прави светски шампион.

Како у стварности изгледа примена Даблиских споразума у Немачкој, види се из статистичких података.

У 2014. години је 35 одсто свих тражилаца азила у Немачкој одбијено из „формалних разлога“, како се иначе у бирократском немачком назива примена Даблинског споразума. У случају Сомалије, за чије становнике готово без изузетка постоје основани разлози за доделу заштите од прогона, скоро сви они који нису одбијени из формалних разлога добили су право боравка у Немачкој због заштите од прогона. Остали су или депортовани у друге земље ЕУ (укупно 66,3 одсто подносилаца захтева) или су у Немачкој остали на основу неког другог разлога (на пример, спајање породице). Мањи број њих је стављен у притвор, јер су као вође зараћених милиција окрвавили руке и представљају „опасност по јавни мир и поредак“ Немачке.

У Немачкој ни једна верска, етничка или политичка групација из света не ужива на савезном нивоу право на азил по основу групне прогоњености. Да ли је неко у земљи порекла прогоњен или не, утврђује се у сваком појединачном случају посебно.

Мали изузетак чине припадници неких минорних заједница, на пример Ахмадија из Пакистана, којима неки земаљски управни судови (али не сви) по аутоматизму признају потребу заштите од прогона. Колико су немачки судови доследни у примени принципа личне, а не колективне угрожености, показује и случај косовских Албанаца из деведесетих година. Непосредно пред бомбардовање тадашње Југославије, које је немачко Министарство спољних послова тражило како би се зауставио наводни прогон Албанаца, судови су листом одбијали захтеве косовских Албанаца за доделу статуса азиланта позивајући се на извештаје истог тог Министарства у којима је негирано колективно прогоњење?!?

По потреби у Немачкој бело може да буде и црно и обрнуто, у зависности од националних интереса.

Поменути интереси сада терају Ангелу Меркел да наизглед поздравља долазак милиона избеглица на немачку територију, који ће по Трећем даблинском споразуму бити смештени не у колективне прихватне центре, већ у колективне логоре из којих ће бити депортовани назад у земљу која им је прва омогућила улазак на територију Европске Уније. У то се савршено уклапа понуда која је упућена Вучићу, да Србија прихвати што више имиграната, како оних који тек долазе тако и оне које Немачка враћа изигравајући поменути споразум.

Од Србије се захтева прихватање реадмисије, као услов за наставак преговора о приступању ЕУ.

И поред свег свог лудила, Александар Вучић није толико глуп да ово не схвата, али он сматра да ће то бити проблем неке будуће владе, а не оне коју он води, и коју ће народ ускоро отерати кукама и мотикама. Њему је битно да што пре узме паре и не занима га шта ће даље бити…Грађани Србије, који немају сигурно уточиште у некој јужно-америчкој држави, као породица Вучић, немају апсолутно никакав разлог да трпе овакву политику и да своју децу задужују како би се прехранили емигранти враћени из Европске Уније.

Право неограничене заштите тражиоца азила

Тада двадесетогодишњи Пакистанац Азиф Абаси је крајем осамдесетих година прошлог века из Дамаска авионом стигао у Франкфурт. Његови родитељи су већ правоснажно добили статус азиланата у Немачкој доказавши да је цела породица изложена прогону у Пакистану, јер су истакнути припадници верског покрета ахмадијаца.

Азиф је још у Пакистану добио туристичку визу за Немачку подмитивши неког службеника конзулата. У Дамаску је само преседао. Слетевши на франкфуртски аеродром он је одмах службеницима рекао како тражи азил у Немачкој.

По и тада важећем Закону о странцима улазна виза за Немачку може да се користи само у сврху у коју је издата. Туристички боравак не обухвата право на подношење захтева за азил, тако да се то сматра злоупотребом.

Због тога је Азифу поништена туристичка виза и он је, без спровођења у то време обавезног поступка провере основаности захтева за азил, смештен у притворску ћелију на аеродрому.

Његов отац је, на срећу, ангажовао у то време најпознатију адвокатску канцеларију у Франкфурту из области права странаца, чији су представници брзом интервенцијом код надлежног управног суда издејствовали привремену меру забране депортовања. У то време још је важило у међувремену укинуто уставно право неограничене заштите тражиоца азила.

Азиф је следећег јутра преузет на аеродрому од стране свог адвоката у једва препознатљивом стању. Добивши наређење суда о моменталном отпуштању из притвора, немачки полицајци су време чекања на долазак адвоката искористили покушавајући да га батинама приволе да се добровољно одрекне захтева и прихвати повратак у Дамаск.

Много боље не пролазе ни тражиоци азила из Србије који су од укидања виза отпутовали у Немачку. Србија је проглашена сигурном земљом порекла, што значи да у њој нема кршења људских права које би оправдало доделу статуса азиланта неком њеном држављанину.

Ово у пракси значи да се приликом подношења захтева за азил примењује такозвани скраћени поступак, који омогућује примену Трећим даблинским споразумом регулисаног притварања. Уместо у сабирни центар, већина тражилаца азила из Србије одлази у депортациони притвор.

Не зна се где је азилантима горе, јер у сабирном центру живе у групном смештају са другим азилантима из земаља чије језике и обичаје не познају. Често су целе породице смештене у групним спаваонама, па је због буке скоро немогуће спавати. Штићеници сабирних центара имају право слободног кретања, али им легитимација важи само за територију надлежности локалног Уреда за мигранте. Онај ко буде ухваћен изван те територије по правилу бива послат у депортациони притвор.

Решење о напуштању Немачке издаје се емигранту чији се захтев обрађује по скраћеном поступку најкасније две недеље по подношењу захтева. Ако знају немачке законе или имају пара за адвоката, ти азиланти могу да поднесу тужбу Управном суду који најчешће у року од два месеца потврђује негативно решење. Жалба вишем суду не одлаже извршење и емигрант се назад у Србији нађе брже него што је мислио. Уз то му се издаје и забрана уласка у Немачку (што подразумева и забрану уласка у било коју другу државу ЕУ) у трајању од најмање пет година.

Око 94.000 тако протераних емиграната са Западног Балкана у овом тренутку чека на депортацију из Немачке. Колико њих ће морати да прими Србија, није још познато у јавности, али се претпоставља да број неће бити нижи од 50.000. Ради се највише о Ромима, од којих су многи на веома чудан начин добили држављанство Србије.

Неразумне српске власти годинама уназад мире се са губитком територије Косова и Метохије, али не и са губитком ондашњег становништва. Свако ко је становник Косова, без обзира да ли се тамо из Албаније доселио после 1999., може на релативно лак начин да добије документа Републике Србије, због чега га власти Немачке овде и враћају.

Влада Србије нема никакав акциони план шта да ради са овим враћеним емигрантима, од којих већина нема никакав смештај у Србији нити било какве основне услове за живот. Велики број њих чак ни не зна српски језик.

За сваког враћеног лажног емигранта Србија годишње из буџета мора да плати најмање 6.000 евра за његов смештај и опскрбљивање основним животним намирницама, здравствено осигурање, режијске трошкове становања, облачење… Ако се опет буде од стране Немачке тражило да се враћеним лажним азилантима обезбеди стални смештај, односно сазидају куће за живот (као што је раније био случај), то ће Србију по једној депортованој породици коштати најмање 15.000 евра. Буџет то не може да поднесе, немачка то зна, а Вучић и у овом случају чека велике паре, барем два пута веће од реалних трошкова…

Освајање (не)природним прираштајем

Управо је Немачка ранијих деценија највише инсистирала на томе да се проблем азиланата решава у земљама њиховог порекла. Сада се то више не помиње у Берлину, јер би тиме заболи нож у леђа свом господару, Сједињеним Америчким Државама, које су својом неразумном и нехуманом политиком довеле до масовног егзодуса становника Блиског Истока и Северне Африке. Колико је до доласка на власт помахниталог Барака Хусеина Обаме у Европи било избеглица из Либије или Сирије? Хиљаду пута мање него данас.

Колико је до америчке интервенције у Ираку и Авганистану и почетка дејствовања од америчких власти створеног ИСИЛ-а било избеглица из поменутих држава? Хиљаду пута мање него данас.

Знајући све то, али и схватајући да је циљ вашингтонске администрације да рекама избеглица сруши економски систем Европске Уније, како је то објаснио британски министар спољних послова, а прихватајући „заклетву о верности“ Сједињеним Америчким Државама, коју је на почетку мандата потписала, Ангела Меркел је одустала од решавања проблема избеглица у њиховим државама и прихватила да Европу удаве таласи муслимана.

Немачки публициста и политичар Тило Сарацин је пре неколико година написао како Турци освајају Немачку на исти начин на који су то учинили Албанци са Косовом – енормно високим прираштајем.

Природним прираштајем, муслимани би Европу освојили за стотинак година. Уз помоћ милиона азиланата они ће то постићи за само пар деценија. Већина читалаца овог текста то ће доживети!

Муслимани, британски држављани, увелико су развили „братску солидарност“ према мигрантима из Авганистана, Сирије, Либије и других исламских земаља, па их на све могуће начине увозе по просечној цени од цени од 1.200 фунти. За те паре их пребацују из Француске у Британију. Нико се више и не пита откуд им толико новца, и како је могуће да су многи од њих давали и по 5.000 евра само да би стигли до Београда! А, главни новац чувају за улазак у неку од земаља Европске уније.

www.vaseljenska.com/misljenja/vodjini-stakori-razapinju-arapske-satore/

1 глас