Русија је у Грузији 2008. и у Украјини 2014. године, показала да постоје црвене линије, и ако их пређеш – онда ти ни NATO неће помоћи. Мораћеш да платиш најмање територијом. NATO није устао у заштиту „младих демократија“ у Тбилисију и Кијеву. А NATO је – војни савез. Улазећи у њега – источни Европљани су управо тражили заштиту од Русије. То јест, они су схватили свој улазак у NATO као право да безбедно гризу Русију
Историја рата од 08. 08. 08 можда им се још и чинила као неспоразум. Међутим, када су NATO и Вашингтон одбили да заштите Украјину, сви су одједном морали да се замисле. Јер, Украјина је – због географског положаја, индустријског потенцијала и броја становника – била много већи плен него Пољска и цео Прибалтик заједно. Стога, ако NATO није стао у заштиту Кијева, који је давао алијанси јединствену победничку позицију и пре почетка војног сукоба са Москвом, где је онда гаранција да ће алијанса ускочити у борбу за Ригу или Варшаву?
Шкотски референдум о отцепљењу од Британије и британски о изласку из ЕУ – само су прве ласте. Сви унутрашњи проблеми Запада решавани су политички док је енергија национализма каналисана у русофобију и усмеравана на Русију. Али, сада се национализам окренуо унутра. Јер, ако је Русија као непријатељ постала недоступна за пљачку – непријатељ се мора пронаћи међу својима
Распад NATO ће значити повлачење САД из Европе. Након тога ће сви мали егоизми, локални национализми, старе оптужбе и претензије испливати на површину. Пуних 70 година САД су гвозденом руком дисциплиновале своје NATO савезнике-вазале. Ако не буде NATO, неће бити ни САД у Европи – и тада ће они такав „банкет“ направити да ће Исламска држава изгледати као друштво са стваралачком интелигенцијом

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, председник Центра за анализе система и прогнозе

ЗАСЕДАЊЕ Савета Русија-NATO – у среду, 13. јула – очекивано није донело приметно побољшање у односима између Москве и западне војне алијансе.

Русофобија наставља да доминира политиком NATO. Од Русије се и даље прави непријатељ – из много разлога и напорима многих земаља.

Иза кулиса, међутим, остали су значајни проблеми, који прате NATO најмање двадесет година, проблеми који су се погоршали последњих неколико година. Један од њих је – национализам.

Још од времена борбе са Совјетским Савезом, САД и NATO су се ослањали на распламсавање национализама малих народа, како оних који су били део СССР, тако и оних из социјалистичког блока.

Све је било добро за Запад док је проблем национализма био проблем СССР, а затим ЗНД и постсовјетске Русије. Међутим, крајем 90-их и почетком 2000-их, NATO и ЕУ су званично кренуле на проширење. При чему су нови чланови постајали управо мали народи највише погођени национализмом.

У почетку је Запад успевао да локализује проблем национализма, усмеравајући га директно против Русије.

Није било веће среће за естонског или литванског, пољског или румунског политичара, него да кријући се иза NATO, направи Русији неку пакост. Затим су се источним Европљанима придружили постсовјетски Молдавци, Грузини и Украјинци. Иако нису били у NATO, они су такође очекивали заштиту војног кишобрана овог блока.

Чинило се да ће ситуација некажњеног малтретирања Русије од стране малих национализама трајати заувек. То се многима, чак и просвећеним руским патриотама, чини и даље. Неки су чак уверени, да ће резултат овог малтретирања бити неизбежан распад Русије.

Таква је била идеја. Држава, коју може некажњено шутирати сваки сусед, постепено губи међународни ауторитет, губи последње савезнике. Сепаратистичке снаге у земљи подижу главу рачунајући на спољашњу подршку. Патриоте губе поверење у власт. Становништво уопште не зна коме да верује. Генерално, друго издање распада СССР-а.

Али, у Грузији 2008. и у Украјини 2014. године, Русија је показала да постоје црвене линије, и ако их пређеш – онда ти ни NATO неће помоћи. Мораћеш да платиш најмање територијом. NATO није устао у заштиту „младих демократија“ у Тбилисију и Кијеву.

А NATO је – војни савез. И, улазећи у њега источни Европљани су управо тражили заштиту. Заштиту баш од Русије. То јест, они су схватили свој улазак у NATO као право да безбедно гризу Русију.

Историја рата од 08. 08. 08 можда им се још и чинила као неспоразум. Међутим, када су NATO и Вашингтон одбили да заштите Украјину, сви су одједном морали да се замисле. Лако је приметити да је Украјина – због географског положаја, индустријског потенцијала и броја становника – била много већи плен, него Пољска и цео Прибалтик заједно. Стога, ако NATO није стао у заштиту Кијева, који је давао алијанси јединствену победничку позицију и пре почетка војног сукоба са Москвом, онда где је гаранција да ће алијанса ускочити у борбу за Ригу или Варшаву?

Одлуке последњег самита, који, осим немерљиве русофобије у званичним изјавама није донео у суштини ниједну конкретну одлуку о помоћи пограничим државама – последњи је позив.

Одмах након овог славља малих национализама из европских престоница наставила се серија изјава о неопходности окончања санкционе кампање против Русије и о потреби кардиналног побољшања односа са Москвом.

Наравно, мали национализми, неговани од САД и NATO и даље постоје. Њихова претерана русофобија такође неће нестати. Али, могућност да се њима узнемирава Русија – практично је ишчезла.

Ствар је у томе што свака спољнополитичка изјава непосредно утиче на политичку ситуацију.

Ако се после неколико деценија махните русофобске пропаганде и обећања драматичног економског успона и територијалне експанзије после распада Русије, изненада испостави да распада неће бити и да нико неће кренути у крсташки поход, политичари могу стећи утисак да се ништа није десило. Али, нарасла нацистичка маса – која је њихова социјална база – неће разумети и неће опростити такву издају.

Резултат смо већ видели у Украјини, где се сви политичари надмећу оптужујући једни друге за издају и везе са Путином, ФСБ, итд. Главна ствар је у томе што се народ са њима слаже, барем у томе да су издајници. У том контексту, све више се говори да је Запад издао Украјину. Не наступају тако само политичар, то се увелико чује већ и на свакодневном нивоу.

То јест, за украјински локални национализам непријатељ сада није само на Истоку, него и на Западу. Ово је посебно видљиво у односима са Пољском. Варшава и Кијев су се међусобно лизали у протекле две деценије, покушавајући да избегну све замке историје. Али, чим је постало јасно да се поуздавати у Запад – бандеровштина је одмах постала пољски проблем, и то не мањи, већ можда и већи, него Руси.

Потпуно иста процеси одвијају се у балтичким државама, Пољској, Бугарској. У Мађарској, Чешкој и Словачкој антизападно расположење је већ легализовано у јавној политици.

Румунија се и даље држи, рачунајући на територијални добитак на рачун интеграције Молдавије и поделе Украјине, али чим у Букурешту коначно схвате да ништа неће успети ништа да добију – и његова лојалност ће моментално испарити.

Источна Европа почиње, више не толико тихо, већ гласно да мрзи западну, која није оправдала њене наде. Ускачући у одлазећи воз NATO и ЕУ – бивше социјалистичке државе су веровале да добијају карту за вагон прве класе, који ће одвести њихове земље ка вечној радости. А испоставило се да их возе у теретном вагону на присилни рад.

То су још некако и могли да преживе. Али, како локални национализам може преживети чињеницу да је Русија, коју су они с висока гледали из својих фотеља у Европском парламенту и Европској комисији, опет близу позиције да без њене дозволе ниједна пушка у Европи не сме опалити?

А још и руска социјална стабилност и економски развој већ данас постепено постају предмет зависти ових бегунаца.

Такође треба имати у виду да се у политици пројекти које си сам покренуо обавезно враћају као бумеранг. Игра са Источном Европом и постсовјетским државама, а потом са афричким и азијским национализмом, довела је до тога да су радикални националисти постепено стекли подршку у већини земаља ЕУ.

Шкотски референдум о отцепљењу од Британије и британски о изласку из ЕУ – само су прве ласте. И у Источној Европи довољно је контрадикција. Само једно пољско-литванско „пријатељство“ доста кошта.

Сви ови унутрашњи проблеми Запада решавани су политички, све док је енергија национализма каналисана у русофобију и усмеравана на Русију.

Али, од тог момента када је постало јасно да радикали на истоку немају шта да траже – национализам се одмах окренуо унутра. Ако је Русија као непријатељ постала недоступна за пљачку, непријатељ се мора

пронаћи међу својима.

Цепање услед национализма – велики је проблем ЕУ. Ипак, економска унија је и даље у стању да се избори са овим проблемом. Међутим, NATO је – војни блок. А, како може постојати војни савез чији чланови не само да немају поверење једни у друге, већ се и отворено мрзе? Само формално и привремено.

Међутим, неизбежан у кратком року, распад NATO не би требало да код нас изазове осећај еуфорије. Не треба понављати грешку Запада који је одлучио да је распад Совјетског Савеза означио крај историје.

За нас би било боље када би се блок променио – прихватио цивилизована правила игре, смањио агресивност и преоријентисао се на пружање хуманитарне помоћи гладнима у Африци.

У садашњој ситуацији распад NATO значи повлачење САД из Европе. Након чега ће сви мали егоизми, локални национализми, старе оптужбе и претензије испливати на површину.

Последњих 70 година САД су гвозденом руком дисциплиновале своје NATO савезнике-вазале. Ако не буде NATO, неће бити ни САД у Европи – и тада ће они такав „банкет“ направити да ће Исламска држава изгледати као друштво са стваралачком интелигенцијом.

Бојим се да чак и Француска и Немачке неће имати снаге да се изборе са тим момцима.

Тако да је већ сада потребно размишљати: шта ће бити после NATO и како се са тим борити.

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/vreme-je-da-se-razmislja-sta-ce-biti-posle-raspada-nato-bez-euforije-zapada-posle

4 гласa