Аутор: Борислав Радовановић

borislav-radovanovic-2-150x150

Политичка ситуација у Босни и Херцеговини све више поприма димензије потенцијалне тешке ескалације и дестабилизације. Овим текстом апострофирам питање: колико је актуелна ситуација последица перфидних политичких операција Бакира Изетбеговића?

Да се разумемо, борба за политичку моћ и утицај је нешто сасвим легитимно. Тиме ни Бакиру Изетбеговићу, члану Председништва БиХ и лидеру Странке демократске акције (СДА), не можемо ускратити то право. Но, легитимно је и право друштва и појединаца да разобличују одређена понашања и догађања. Уколико то понашање прети држави и друштву, или појединим колективитетима, онда се свакако можемо и требамо тиме бавити. Како год, овај текст има за циљ да актуелне политичке прилике унутар БиХ друштва анализира кроз призму какву носиоци јавног дискурса до сада нису спознали и/или узимали у обзир.

На првом кораку анализе истичем како политичке потезе Бакира Изетбеговића треба посматрати кроз различите димензије власти и моћи, од унутарстраначких, етничких, ентитеских и државних, па све до нивоа међународне политике. Стога треба нагласити како је Изетбеговић Јуниор још за живота покојног председника странке Сулејмана Тихића представљао „сиву еминенцију“ СДА и страначког идеолога. Ово је важно из простог разлога што Изетбеговић још у том периоду започиње поједине политичке операције које се тек данас материјализују. Након Тихићеве смрти Изетбеговић и декларативно враћа странку у породичну својину, као наслеђено очинство.

Но, процес страначког позиционирања кореспондира са политичким позиционирањем унутар бошњачког етничког корпуса различитих субјеката и актера. То примарно уобзирујем политички дебакл Златка Лагумџије и његовог СДП, у претходним годинама најјачег Изетбеговићевог конкурента за наслов „први у Бошњака“. Последњи општи избори изнедрили су два нова политичка такмаца за гласове бошњачке провинијенције – Жељка Комшића и Фахрудина Радончића. Занимљиво, Хрват Жељко Комшић добро просперира унутар бошњачког народа обзиром да је био борац и ратни официр Армије БиХ, те већ проверена бошњачка политичка марионета мајоризације сопственог народа.

Врло логично Изетбеговић прво Комшића бира за коалиционог партнера, но, током страначког коалирања мудро користи Комшићев темперамент и архаична политичка уверења. Управо кроз позицију власти Изетбеговић бошњачкој популацији демонстрира колико је Комшић политички нестабилан и недорастао изазовима, односно политички га слама до нивоа са ког тешко да ће у будућности поновити успјех са задњих избора.

Затим се окреће ка наредном конкуренту Фахрудину Радончићу. Опет занимљиво, Изетбеговић поново увлачење у структуре власти користи као инструмент политичке дискредитације и сламања „партнера“. Истовремено са политичким коалирањем против Радончића започиње кривични прогон какав ће му као „камен око врата“ остати до даљег, или до тренутка када ће бити искориштен и одбачен. Изетбеговић перфидно манипулише овим догађањима тако што прогон против Радончића декларативно карактерише као политички прогон, покушај дестабилизације власти и државе, као антибошњачко деловање и друго. Чак јавности манипулативно подастире тезе како у СДА постоје „отуђени центри моћи“, изван његове контроле, који су скривили дату ситуацију. Смешно!

Оно шта Бакир Изетбеговић ничим не може побити јесте чињеница да су ама баш сви актуелни процеси и дешавања управљени ка његовом позиционирању у неприкосновеног бошњачког лидера. Тиме истовремено јача и своју позицију власти на нивоу Федерације БиХ. Једини Б-Х политичар који до данас није захваћен Изетбеговићевим сплеткама јесте лидер ХДЗ Драган Човић. Прагматичног и опрезног Човића није било лако придобити за страначку коалицију и стога је разумљиво да Изетбеговић са њим поступа “у рукавицама“. Уосталом, можда је Човић прејак политички играч да би се са њим неко поигравао.

ВРХОВНИ КАДИЈА

У даљој анализи покушаћемо нешто поближе појаснити бројне актуелне кривичне процесе, који су месецима у самом епицентру интересовања јавности, а управо кроз Изетбеговићеву закулисну улогу. Ту, већ на првом кораку, морамо отворити питање политичког утицаја на конвененционалне субјекте безбедности (полиција, тужилаштво, суд и др). Ноторна чињеница јесте да сва ексјугославенска друштва таворе са политичким утицајем на рад институција у мери неприхватљивој за модерна и развијена друштва. Када узмемо у обзир чињеницу да СДА преко две и по деценије представља највећу и најутицајнију политичку странку у БиХ онда и страначки утицај на институције морамо посматрати пропорционално политичкој моћи. При том, Бакир је син и дугогодишњи најближи сарадник оснивача странке Алије Изетбеговића.

Осим директног утицаја на институције код Бакира Изетбеговића морамо уобзирити и различите индиректне облике утицаја. Ту пре свега мислим на спрегу бошњачке политичке елите и бројних међународних представника у БиХ. У бројним случајевима доказана је спрега „сарајевске кухиње“ и међународних представника која је за резултат имала противправни утицај чак и на највише институције судске власти, као што је Уставни суд БиХ. Довољно је да подсетимо на одлуке о дану републике, о конститутивности народа, о употреби језика и бројне сличне случајеве у каквима је Уставни суд доносио политичке одлуке.

Но, овде желим апострофирати један податак непознат широј јавности. Приликом оснивања субјеката безбедности на државном нивоу, а посебно у односу на полицијске, војне и правосудне структуре, постојао је политички пројекат инфилтрирања припадника муслиманске ратне (и једно време поратне) обавештајне агенције – АИД. Бољим познаваоцима прилика познато је када и како је то чињено, но, подсетићу да је у питању период тешких репресалија према српским представницима тако да је овај бошњачки посебно опасан пројекат прошао готово без супротстављања.

Могуће је и даље развијати тезу како је Бакир Изетбеговић градио утицај на институције државног нивоа власти, но долазимо до питања ограничености текста. Објективно можемо закључити како такав утицај постоји у, буквално,  забрињавајућој мери, а у даљем ћемо проанализирати на које начине Изетбеговић злоупотребљава моћ зарад сопствених интереса. Овде се морам вратити на већ поменутог Фахрудина Радончића. Треба знати да се против Радончића води кривични поступак за једно не тако тешко кривично дело, а у питању је утицај на сведоке у поступку који се на Косову води против нарко боса Насера Кељемендија. Предметно кривично дело буквално је периферно/маргинално у односу на тешке облике међународног организованог криминала који се везује за Кељемендија и његово криминално деловање у БиХ. Подсетићу да овде говоримо, или би бар требало да говоримо, о криминалу енормних размера који третира Кељемендијеве везе са пресуђеним Зијадом Турковићем (осуђеним на 40 година затвора), са покојним Рамизом Делалићем Ћелом, па Ђорђем Ждралом и Дарком Елезом, затим са Земунским кланом и Дарком Шарићем, те бројним другим криминалцима највишег ранга. Морам подсетити како овде треба да говоримо о десетинама убистава унутар сурових криминалних обрачуна, о тонама прокрујумичарених наркотика, о прању стотина милиона евра прибављених криминалом и тд.

Уместо да институције делују у правцу процесуирања криминала незапамћених размера и међународног карактера, те да их политички представници и медији прате/подржавају у томе, објективно ми се вртимо око периферних случајева утицаја на сведоке. То је само показатељ како актуелна дешавања немају за циљ коренито и свеобухватно сузбијање организованог криминала, него представљају тек пуко политиканско наметање моћи и утицаја, односно остваривање контроле над политичком конкуренцијом. Но, то је Бакир Изетбеговић!

Надаље, морам јавности открити још један готово непознат податак. Криминално деловање Кељмендија, Турковића, Делалића, Ждрале, Елеза и других карактерише тешка дестабилизација државе и региона, а која се манифестовала у бројним ликвидацијама, експолизијама, тешким криминалним обрачунима итд. Како би тешко ескалирану ситуацију колико-толико ставили под контролу, бошњачки политички врх (Изетбеговић, Лагумџија и Радончић) започиње политичку операцију позиционирања Насера Орића као некрунисаног „краља подземља“. Орићев захтев био је да му препусте Тузлу и то му је удовољено након што је успоставио ред и мир унутар криминалног миљеа. Но, данас за сличним Орићевим услугама објективно нема потребе, а истовремено клану Изетбеговић и самој СДА постао је својеврстан „камени оковратник“. И гле чуда: започиње кривични прогон Насера Орића! Проблем је у томе што је и овај прогон строго ограничен на ратни злочин убијања три лица српске националности, а требало би да сублимира командну одговорност за тешке злочине какви су резултирали смртним страдањима неких 3 500 подрињских жртава. Уз то, позиција и деловање Насера Орића у односу на организовани криминал преставља непрепознати проблем. Значи, на делу имамо још једну правосудну шараду ограниченог дејства, а у интересу Бакира Изетбеговића.

На следећем нивоу анализе осврнућемо се на кривичне поступке који за циљ имају Изетбеговићево позиционирање на државном нивоу и на простору Републике Српске. Као врло индикативан кривични предмет истиче се онај против Кемала Чаушевића и других. Ова организована криминална група терети се за кријумчарења која су буџет БиХ оштетила за две милијарде конвертибилних марака(милијарду евра). Поступак је политички и медијски максимално експлоатисан, а посебно због инкримисане уплетености Златка Лагумџије, Милорада Додика и Николе Шпирића. И онда наступа крајње необјашњиво „затишје“ какво поново указује да сврха кривичног прогона није сузбијање криминала, него тек пука политичка контрола и елиминација.

Данас у самом епицентру пажње имамо два кривична поступка. Први, против Милорада Додика за прање новца у износу око 1,5 милиона марака почињено у вези са куповином виле на Дедињу. Други поступак води се против потпредседника СНСД и бившег председавајућег Савета министара БиХ Николе Шпирића, а у вези за прање новца поводом куповине стана у Бечу и тешко близу 800 хиљада марака. Сами поступци имају озбиљну тежину, посебно због могућности облика тешке корупције високопозиционираних функционера државе и ентитета. Без икакве пристрасности или анимозитета можемо сасвим објективно оценити како су ови поступци озбиљно уздрмали Додика и Шпирића. Но, и ови поступци следе већ поменуту матрицу „ограничених дејстава“! Значи, Додик и Шпирић терете се за два случаја прања новца у којима говоримо о, за овдашње услове, врло високим сумама новца. Проблем је у томе што ови кривични предмети представљају само „кап у мору“ криминала енормних размера. Након смене власти из 2006. године БиХ постаје засигурно највећа ПЕРИОНИЦА НОВЦА на тлу Европе. Говоримо о десетинама и стотинама милијарди евра опраних од наркобизниса и других облика кријумчарења, па кроз „инвестиције“ у нашу привреду од стране мултинационалних компанија, кроз мегаломанске инфраструктурне пројекте, и све до већ устаљених облика прања новца преко међународних тела и институција. Сетимо се само случаја пресуђеног Зорана Ћопића, који је прао новац наркобоса Дарка Шарића, а кроз инвестиције преко владе на чијем је челу био Милорад Додик.

Поступци против Додика и Шпирића буквално су периферне појаве у односу на огроман криминал који их сублимира. И овде морамо отворити питање: да ли у конкретним случајевима имамо сузбијање корупције или тек средства политичке дестабилизације? Ту примарно мислим на грубе повреде одредаба кривично-процесног законодавства. Правно је несхватљиво да поједина лица хапсимо и притварамо док су њихови налогодавци на слободи, да медијски обелодањујемо доказе и податке, да се процесне радње најављују преко мас-медија, или да се предмети користе за политичка препуцавања. При том се васколика јавност бави питањем да ли ће председник Српске бити ухапшен и притворен или неће. Законски посматрано требало би да је већ притворен, но, наши закони не познају ситуацију да осумњиченог штите јаке полицијске снаге. Додуше овдашња пракса штошта познаје, а и лично сам својевремено обезбеђивао Радована Караџића, па ме мало тога може изненадити.

Елем, овде морамо апострофирати питање: да ли притварање Милорада Додика одговара актерима поступка против њега? Или им, можда, боље одговара садашња позиција? Уколико би Додик био притворен, обзиром на тежину дела и доказну ситуацију, можемо говорити о максимално 30 дана примене такве мере. Након тога био би пуштен да се брани са слободе и врло је упитно колико би га наметнута ограничења могла спречити у вршењу функције председника. Сетимо се да је Живко Будимир, председник Федерације, након пуштања из притвора наставио са вршењем функције. Са друге стране, Милорад Додик налази се у врло тешкој ситуацији ограничених могућности председниковања и бављења политиком. Он је већ „притворен“ на уском простору између Лакташа и Бањалуке, односно на неколико добро обезбеђених локација. Његовим политичким противницима, укључујући и Изетбеговића, одлично одговара овакво стање и по свему судећи трудиће се да потраје што дуже. При том, јавност се интензивно припрема за „оно шта ће неминовно уследити“, те дезавуише како овде постоји некаква „борба“ против криминала и корупције иако смо објективно далеко од оних сврсисходних и друштвено корисних активности институција на пољу успостављања правног друштва.

bakir-i-alijaizetbegovic

Објашњавање правосудних папазјанија закључићу једном крајње несхватљивом ситуацијом, бар у некаквој овлаш перцепцији. Конкретно, желим указати на заиста неочекивану консталацију етничких представника у органима гоњења. Три кључне позиције кривичног прогона на државном нивоу препуштене су Србима: на челу Тужилаштва БиХ налази се Горан Салиховић, директор Агенције за истраге и заштиту је Перица Станић, док је Драган Мектић министар безбедности у Савету министара. У земљи где се о етничком балансу води рачуна на свим нивоима власти, ето неким „случајем“ догодило се да кључне позиције кривичног гоњења припадну једној етничкој заједници. Тиме долазимо у позицију да нпр. хапшење председника српског ентитета оквалификујемо као „српска посла“. Није Бакир Изетбеговић начинио никакав политички превид када је омогућио овакво етничко позиционирање у домену кривичног прогона, него је – управо супротно добро промислио о свему.

БАКИР ИЗЕТБЕГОВИЋ ГОСПОДАР СРПСКЕ БУДУЋНОСТИ

Прије много година био сам у позицији да читам забелешке са састанака централе СДА из периода 1994. и 1995. године. Запрепастило ме да је врх СДА на врхунцу ратних дејстава планирао поратне политичке операције. Већ тада су детаљно испланирани пројекти посета кућама, гробљима и насељима од стране избегличке популације, оснивања повратничких и верских удружења, тражења повраћаја имовине и остало. Све оно са чим се се суочавали годинама након рата испланирано је много пре тога. Желим да укажем како СДА спроводи планску и континуирану политику борбе за конкретне циљеве и интересе.

Више пута сам писао о томе, али за потребе ове анализе морам подсетити како су и актуелна дешавања последица операција започетих пре више година. Подсећам на пресуде Суда за људска права у предмету „Сејдић и Финци“, па на одлуке нашег уставног суда о конститутивности народа, о равноправности језика и друго. Затим, морам подсетити на силне манипулације у циљу стварања босанско-херцеговачке нације, о злоупотребама пописа становништва и политичким операцијама изведеним у вези пописа итд. Надуго и нашироко објашњавао сам како су поменуте операције биле управљене против српског народа и Републике Српске, те како тешко су се последично материјализовале.

Данас морам апострофирати како сам управо Изетбеговића проказао као родоначелника свих тих идеја и активности. Бакир Изетбеговић унутар бошњачке популације први је пласирао тезу како је „Република Српска неупитна категорија“. Схватио је колико је политика његових претходника, који су заговарали укидање Српске, била погрешна и да је у ствари само додатно хомогенизовала Србе око очувања свог ентитета (и удаљавала од БиХ као државе). Релаксацијом односа и умањивањем спољних угрожавања Изетбеговић је управо рачунао како ће доћи до унутарсрпских подела и сукоба око власти и моћи. Време је показало колико је његова процена била прагматична и утемељена. Данас Српском царују сукоби, расколи и хаос!

Надаље, покушаћу једним пластичним примером указати колико је перфидна Изетбеговићева политика. Познато је да председник Додик користи сваку прилику како би се јавности представио као највећи чувар и бранитељ Српске (зато сам га у недавном тексту назвао голманом). У таквом самоетикетирању понекад је спреман искористити и властите страначке сараднике и коалиционе партнере. Надавно је тако пустио министра Драгана Лукача и премијерку Жељку Цвијановић да усвоје амандмане бошњачких представника на нови Закон о полицији и унутрашњим пословима у којима је тражено да се етнички баланс припадника заснива на попису становништва из 1991. године. Потом је пустио своје и коалиционе посланике да такав закон изгласају у парламенту, а онда је као „велики месија“ одбио да потпише закон и вратио га у поновну процедуру. Све актере ове ујдурме искритиковао је због „пропуста“ и све то повезао са чињеницом да нови попис становништва још увијек није објављен (ни након две године).

Мишљења сам да је оваквим потезом Додик наивно упао у Изетбеговићеву одавно припремљену замку. Конкретно, ово је повезано са процесом који је у Српској започела актуелна власт, а тиче се пензионисања више стотина полицајаца и запошљавања нових 500 припадника. Истовремено за јули је најављено објављивање пописа становништва. Нема Бакир Изетбеговић илузија да у МУП Српске може убацити половину полицајаца бошњачке националности (према попису из 1991.), но, неће пропустити прилику да у односу на нова запошљавања примени попис из 2013. године. Подсетићу да је те године изведена озбиљна и одлично организована операција у којој се буквално сваки Бошњак настањен у Српској пописао. Прелазили су по неколико хиљада километара, доносили на десетине података других лица, те свеукупно потрудили се да број Бошњака у Српској буде што већи. Зар су то залуд радили? Нису! Управо ће будућа дешавања показати како ова операција нија била нимало наивна, а понајмање је окончана самим пописом (сачекајмо имплементацију).

Кад смо већ код пописа из 2013. године калкулише се да је број декларисаних Бошњака порастао на наких 53-54 одсто у односу на укупну популацију, односно на надполовичан ниво. То нас враћа на политику „један човјек, један глас“ какву СДА годинама безрезервно промовише. Убрзо ће се Српска и српски народ суочити са низом проблема у домену одбране од мајоризације. Но, политичка мајоризација неће бити наш највећи проблем, него ћемо се суочити са наметањем промена од стране судске власти. Српска се већ данас копрца у глибу ранијих судских одлука на штету ентитета и народа, а тек ће се у блиској будућности суочити са нечим шта слободно можемо назвати сатанизацијом. Требало је о томе размишљати када су доношени закони, када су оснивана и персонализована правосудна тела, када је успостављана судска пракса или принципи одлучивања, но, то напросто није чињено. Уколико неко сматра да нам се данас обијају о главу ранији пропусти, нека сачека да види будућност. Због свега тога и указујем на опасност да нам се Бакир Изетбеговић наметне као „врховни кадија“(!), као кадија над кадијама.

vucic-srdacno-izetbegovic-ivanic_1437563085

ИЗЕТБЕГОВИЋ И БУДУЋЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ

Начелно Босна и Херцеговина је зацртала основне правце будућих интеграција. Примарни циљ је приступање у Европску унију и ту постоји општи консензус. Дивно! Два члана председништва и представници два конститутивна народа заговарају улазак у НАТО, док се трећи конституенс томе противи (чак декларативно промовише што јаче везе са Русијом). У неким тренуцима та питања се остављају по страни, понекад ескалирају, али суштински све то можемо укалупити у узречицу – „То је Босна!“. На први поглед и ставови „врховног кадије“ Изетбеговића не одударају битно од остатка политичке елите, но, само на први поглед.

Бакир Изетбеговић воли свог пријатеља Таипа Ердогана и тешко да ће га напустити у предстојећим геополитичким дешавањима. Како ће се најмоћнији БиХ политичар позиционирати у односу на све теже сукобљавање Турске и Русије, па у односу на унутармуслиманска сукобљавања (нпр. између Турске и Ирана), те према бројним другим изазовима, то напросто остаје да се види. Но, морамо се запитати: можемо ли Изетбеговићу олако препустити доношење одлука важних за будућност БиХ и региона?

Морам подсетити да Бакир баштини бројне очеве (Алија) везе унутар радикално исламистичких организација глобалног нивоа, да је управо из тих структура произашла Ал Каида, па Исламска држава и све оно шта данас мучи човечанство. Зар треба подсећати да су починиоци највећих терористичких напада у свету (Њу Јорк, Лондон, Мадрид и ино) поседовали наше пасоше или одржавали снажне везе са овдашњим исламистима, да БиХ тавори са снажним и изнимно опасним вехабијским заједницама или да се са ових простора на стотине појединаца боре у редовима муслиманских терористичких фракција. Морамо се запитати колико је наш најмоћнији политичар у канџама центара муслиманског радикалног екстремизма, какве ће захтеве ови центри моћи упутити према овдашњој муслиманској заједници, како ће се муслимани поставити према бројним међумуслиманским и међуконфесионалним сукобима итд?

Овај текст завршићу нечим шта бих начелно назвао анегдотом, али свакако интригантном. Недавно су немачки новинари посетили Горњу Маочу и интервјуисали Едиса Боснића, тамошњег лидера вехабијске заједнице. Запрепастио их је својом тврдњом: „Једва чекамо улазак БиХ у ЕУ да ширимо ислам без граница.”.


Извор: Блог Борислава Радовановића

www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/vrhovni-kadija-bakir-izetbegovi/

Прочитај без интернета:
3 гласa