НИКО НИ ДА ГА УПИТА: ПЛАЋАСМО ЛО ШТОГОД ПРЕСКУПО И ЖРТВОВАСМО ЛИ ПРЕВИШЕ?

  • Њега до круне није донело порекло, то су учинила „Обећања”. Обезбедила су му властодржачку позицију и по свој прилици ту ће га још неко време хранити
  • Са становишта поседовања моћи, као и са Милошевићем некоћ, за Вучића је сасвим свеједно коју ће функцију формално вршити јер куд год се одсели, носи моћ собом. И као председник Србије биће председник Владе, што је само фарсична реприза епизоде у којој је глумио Борис Тадић
  • Садашњи воли да се пореди са Зораном Ђинђићем, и ту би се дало наћи заиста много више подударања у начину владавине, управљања, вредносног система… него што их збиља има с Милошевићем. Склоност волунтаризму, импровизацији, потчињавању општег интереса егоистичком личном, ниподаштавању институција, доминацији материјалистичких, комерцијалних вредности над моралним, којима је место у цркви (а да ли је и тамо) итд, јесте тамна страна Зорана Ђинђића, која као таква јесте и својеврстан светионик Александру Вучићу
  • Подршка Александру Вучићу много је већа од његовог капацитета да је понаособ намири и због тога ће се у догледно време осетити велико разочарање његових бирача, разочарање преварених купаца који су куповали упаковано и шарено “Ништа”. Међутим, разочараност се неће створити због објективно лоше власти и владавине, него због немогућности власти да све заслужне чланове партије у вертикалној и хоризонталној хијерархији, у дугачком премијеровом реду, намире

Пише: Славко ЖИВАНОВ

МУЗИКА уз коју је Александар Вучић доплесао до фотеље председника Републике Србије остала је иста упркос непрекидном петогодишњем трајању.

Многима је и толико време недовољно да разумеју разлику између футура на једној, и прошлог и садашњег времена на другој страни. Као да су им хипнотишући тонови његове музике заробили ум, па не могу да се пробуде.

Као у бајци о Чаробном свирачу што неким несрећницима не донесе слободу, већ одведе децу, па им уместо грађења пријатне садашњости – уништи будућност. Музика коју сви данас слушамо није изишла из чаробне свирале, већ је преко медија гусла Александар Вучић, садашњи Господар Србије. А та музика су лажи, капиталне лажи, или ако хоћемо да их еуфемистички крстимо – „Обећања”.

Мегаломанска, нереална, дечијим ушима примерена, с предумишљајем обмањивачка – „Обећања” председника  владе/државе/скупштине/министарстава/агенција/дирекција/секретаријата/општина/месних заједница и школских одбора у Србији, и њима припадајућих органа, тела, институција, владиног и невладиног сектора. Тако некако гласила би пуна титула Алкесандра Вучића, када би се и формално крунисао.

Њега до круне није донело порекло, то су учинила „Обећања”.

Обезбедила су му властодржачку позицију и по свој прилици ту ће га још неко време хранити.

Можда је Александар Вучић чуо, али његове присталице сигурно нису, да је одлазак са функције довољно добар разлог да се поднесе рачун и укаже на то шта је урађено и постигнуто, какав је однос уложеног труда и учинака, има ли какве штете, рђавости. Плаћасмо ли шта прескупо и жртвовасмо ли превише?

Можда је и чуо, али неће о томе, јер мало је похвалног у његовом минулом раду и циљевима којима смо срљали. Не би му пријало објављивање истине из које би се видело да ли смо као друштво и држава по прегнућима малчице изнад, или много испод злокобне тачке пресека у којој је Господар Вучић зајахао Србију.

Ништа од тога нећемо чути, јер се нама председник Владе/Републике и не обраћа. Он је одавно свој фокус и бригу усмерио искључиво ка оној циљној групи од које може да очекује кружић на изборном листићу, с њима кокетира и флертује, њима шапуће оно што желе да чују и заправо дубоко паразитира на њиховој несрећи у којој смо, на жалост, и ми остали, који хтели-не хтели кусамо презачињену чорбу коју нам спрема једна хиперактивна и агресивна, бахата и помахнитала куварица.

Са становишта поседовања моћи, као и са Милошевићем некоћ, за Вучића је сасвим свеједно коју ће функцију формално вршити јер куд год се одсели, носи моћ собом.

И као председник Србије биће председник Владе, што је само фарсична реприза епизоде у којој је глумио Борис Тадић.

Није лако сетити се бледе личности премијера Цветковића, али заиста има доказа да смо то преживели. Ако је оправдано заборављен као председник Владе, живописне слике Цветковића као кафе-куварице Сомборчевог стрипа дуготрајније су јер су нам донеле макар и мали утисак.

Додуше, Милошевић је власт делио са својом супругом, а овај његов наследник на породицу гледа другачије, западније, сицилијанскије, што га поред обиља других ствари одмиче далеко од евентуалних пресудних сличности са ипак озбиљном фигуром бившег господара Србије.

А кад је о поређењу реч, Садашњи воли да се пореди са једним другим политичарем, Зораном Ђинђићем, и ту би се дало наћи заиста много више подударања у начину владавине, управљања, вредносног система… него што их збиља има с Милошевићем.

Склоност волунтаризму, импровизацији, потчињавању општег интереса егоистичком личном, ниподаштавању институција, доминацији материјалистичких, комерцијалних вредности над моралним, којима је место у цркви (а да ли је и тамо) итд, јесте тамна страна Зорана Ђинђића, која као таква јесте и својеврстан светионик Александру Вучићу.

Осим тога, Ђинђићева заоставштина, петооктобарско наслеђе знатно је разградило друштвену супстанцу Србије, створило особит хумус за Вучићеву џунглу. Ако је ондашњи систем разорио “Картагину”, садашњи је спалио, узорао и земљу засолио, да никад ништа с те земље не никне.

Плодови просветне, економске, здравствене реформе, плодови свакојаких других опаких реформи које су у ткиво Србије франкенштајнски укрпили странци преко компрадора, домаћих, српских властодржаца одузели су многима бистрину, критички став, слободарство и праведност, емпатију, милосрдност и хуманост.

Србија је постала станиште властодршца, његове немале касте различитих нивоа доступности плену, категорисаних партијских припадника привилегованих и неартикулисане гомиле ходајућих зомбија који тумарајући од немила до недрага, продајући свој изборни глас, заваравајући се да ће том комбинаториком истрговати какву корист за своју ситносопственост, лични бенефит и привилегију, траже радно место с бедном платом на одређено време или стипендију за децу. И за то ће га подржати и зато ће му дати глас, и због тога усхићено и задовољно одричу му подношење рачуна аминујући затрпавање старих „Обећања” – новим.

С новим „Обећањима” бескрајно се повећава апсурд, багателише истина и купује време за владање. А реч је о обмани и самообмани јер су уверени да стрпљењем купују време себи, чекајући у бескрајном реду оних које премијер треба да се сети, да им реши проблем и компензује кружић, подршку и агитацију. Заслуге и лојалност.

Али, „од тог дрвета `лада нема”. Подршка Александру Вучићу много је већа од његовог капацитета да је понаособ намири и због тога ће се у догледно време осетити велико разочарање његових бирача, разочарање преварених купаца који су куповали упаковано и шарено “Ништа”. Међутим, разочараност се неће створити због објективно лоше власти и владавине, него због немогућности власти да све заслужне чланове партије у вертикалној и хоризонталној хијерархији, у дугачком премијеровом реду, намире.

Све већи број ускраћених и све већи број субјективно незадовољних чиниће перспективну основу да се алтернативи власти “не гледа у зубе”, и тада ће се и власт Александра Вучића урушити можда и због тога што ће многи, сада његови, склопити истоветне уговоре с другим покровитељем и „личним спасиоцем”. Но, где ће тада бити Србија?\

Ако хипотетички прихватимо тезу да су за властодрштво Александра Вучића одговорни и неуспеси претходних режима од Милошевића наовамо, нико не може замислити размере зла које претећи стоји иза владавине Александра Вучића, владавине која оној наступајућој предаје преовлађујући патолошки  и отровни садржај.

Ако се, пак, пита садашњи Господар Србије шта о свему томе мисли, рекао би да ће попут Мила Ђукановића или Путина силазити непрестано с једне фотеље на другу, без подношења рачуна, али с масним „Обећањима”. Па коме се исплати нек` верује.

Пред крај једног мандата желеће да пређе на другу функцију, кукавички као и сада, остављајући неке полтрончиће и кафе-куварице да глуме власт и буду дежурни кривци. Да буду „као” криви за промашаје, а Он заслужан за „успехе”. Може их чак и дегажирати с функција сваких шест месеци не би ли се градио бескомпромисним борцем за ред, рад и дисциплину. Може их стрељати или славити, може с њима, као и с нама, радити шта год га је воља, што иначе и чини, не би ли опстао на власти упркос катастрофалним резултатима своје владавине, али захваљујући подршци коју за ту катастрофу има.

fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/vucic-glavnu-vlast-nosi-sa-sobom-kao-sto-je-milosevic-ali-je-slicniji-djindjicu

Прочитај без интернета:
0 гласовa