Да ли се премијер и председник истински удаљавају или је њихов наговештај сукоба само обична представа за радне људе и грађане који уместо пљескавице, гризу своје прсте

Да ли се Александар Вучић и Томислав Николић слажу да се не слажу или се не слажу да се слажу? Да ли се премијер и председник налазе у такозваном процесу озбиљног размимоилажења мишљења или је њихов наговештај сукоба око алхемичарског документа платформе за Косово и избора између Москве и Вашингтона само обична представа за радне људе и грађане који, уместо пљескавице, гризу своје прсте? Те се отуда, да се не би приметила разлика између прста и пљескавице, Тома и Вучић клизају на платформи?

Можда је на сцени управо, како би то Мира Марковић некада назвала, рецепт мирног једнопартијског плурализма када је прва другарица тадашње Србије веровала да се демократија може остваривати само у једној странци у којој би ипак била дозвољена различита мишљења. Мада ће се многи сетити и како је на почетку вишестраначја Слоба играо велику представу, у којој је тадашњи шеф ДБ-а Јовица Станишић био помоћник редитеља, задужен за глумачки опозициони кастинг. И све је текло као по плану. Исти радни људи и грађани, заједно с непоштеном интелигенцијом, били су део тог позоришта, наивно верујући да ће променити режим, Србију, а можда и свет.

Тада се догодило оно што се дешава малим земљама. Тај свет је дошао да промени Србију. Чине ли Вучић и Тома сада исту ствар, свесни да су успели да привуку огроман део бирачког тела које треба да остане и даље напредно? Тај махом дезоријентисани српски лумпенпролетаријат чине радикали без џи-пи-еса, који слушају Вучића, а виде Шешеља. Ту масу попуњавају разочарани досовци који гледају Вучића, а све им се некако привиђа Ђинђић. Уз ту светину треба да додамо гомилу слобиста, који, навијајући за Вучића и Тому, из даљине чују одјек познатог гласа с Газиместана, иако тај ехо говори некакве јеретичке поруке о европским интеграцијама и мењању свести, како је то већ предложио друг Шокенхоф.

Тај поштени, наивни и толико пута преварени свет као главни узрок својих промашених живота скенирао је клептократску елиту – савез политичких странака, тајкуна и мафије који управљају животом и смрћу, медијима и привредом, прошлошћу и будућношћу, земљом и васионом, Вуком Бранковићем и царем Лазарем.

Тако је створена предизборна Вучићева мућкалица: помало тајкуна, понешто политичара, поприлично мафиоза. Зашто говорим о илузији? Зато што гласачи од тога нису напунили стомаке, али јесу рањене душе.

Али, то је мање болно и за Тому и за Вучића. Проблем је што не треба напунити само желуце, већ и новчанике партијске пешадије која је не само идеолошки, већ и материјално дезоријентисана. Некадашњи четници, претворени за дан-два у европејце, сада посматрају свог војводу како седи поред легендарног извозника светске револуције Фидела Кастра. И виде да Тома пада у интернационалистички севдах и само што, уместо шубаре, не стави титовку.

Господин Вучић, на другој страни, путује у Вашингтон, а пре тога се мири с елитом чија му подршка толико недостаје – шта му је, можда хоће 70 одсто – те његови страначки обожаваоци с чудним осећајем такозваног мантања посматрају како вођа склапа пакт са Соњом Лихт и уговара виђање са Сашом Јанковићем, ваљда сваког првог у месецу. Истог Сашу који је демолиран и у „Информеру” и на Пинку.

И, сећају се напредњаци како се Вучић годинама борио против жутих, а сада окупља око себе перјанице жутих, не схватајући део његовог карактера: да се вођа тешко лишава задовољства да посматра како његови људи и медији припаднике НВО и стране амбасадоре најпре провлаче кроз блато, а да се Вучић онда појављује као власник перионице, нудећи им програм испирања за упола цене.

У тој слаткој освети, наравно, Вучић бескрајно ужива. Али ти тренуци задовољства не могу трајати дуго, јер напољу ситуација није била загуљенија још од времена када су инжењери друга Хрушчова, маскирани у бераче банана, склапали нуклеарне ракете на Куби.

На другој страни, чинило се да председник свесно прихвата улогу Томе без земље. Ако се у почетку чинило да је помирен с огромном популарношћу Вучића, у последње време није немогуће да је Шумадинац с предумишљајем себи навукао подвезице, претварајући се у Камилу Паркер српског двора, поручујући тако Србима: ја сам тек кандидат за краљицу, власт је код оног другог. Односно, код оног првог. Дакле, када коначно провалите да сте се најели прстију уместо пљескавице, куцајте Вучићу на врата!

Томина стратегија, уколико није само симулација будућег опозиционара, односно алтернативе окренуте Москви, крајње је једноставна: власт му је осигурана, док ће Аца крварити у међусобним сукобима и намештаљкама странаца, служби, тајкуна и гладних, те само он зна како је када се објави да путује у Вашингтон, код не тако омиљеног Американца Бајдена, пошто је пре тога видео господина Лаврова.

Пет година, колико траје председнички мандат, у Србији представља читавих пет векова. Зна то Тома, па и наредну половину мандата може провести штанцујући ордење и делити их као бомбоне.Вероватно има неких травки у оној Бајчетини, коју Тома ставља у казан, али ту стечену мудрост и хладноћу сигурно није покупио на факултету који је брзопотезно завршио.

Сумњичи ли се, дакле, Тома да му се у кабинету поново осећа мирис тамјана, док се за Вучића основано сумња да скупља сличице сина Брута, спремног да слисти и другог политичког тату, после Шешеља?

Тома се, истина је, спорије прилагођава промени политике, те помало подсећа на Коштуницу. Преко Воје је читава досовска екипа дошла на власт, а онда је постао реликт прошлости, већ на средини првог мандата. Аца је знао да мора да поништи то сећање на Томину победу против Бориса, те последње изборе није расписао само да би постао премијер. То је могао да учини и без гласања, Ивица му је то отворено нудио. Вучић је, међутим, расписао изборе не само како би потврдио моћ своје партије, већ, пре свега, како би печатирао своју моћ у партији.

И, ако би се којим случајем десили нови избори, они би му такође послужили да додатно проветри напредњаке. Да, рецимо, растури младу шумадијску династију Николић, коју Тома ствара од синова, уз помоћ својих саветника који му, махом, чине да квари иначе блед тен. Наиме, састав Томиног кабинета махом му изазива црвенило. Што од беса, што од стида. Да, већ смо заборавили мегаломанску илузију о каналу који је требало да споји Дунав с Егејом и обећање да ће стотине хиљада Срба и неколико милиона Кинеза с лопатама у рукама ширити корито Мораве, како би Србијицом запловили прекоокеански бродови.

Да ли је Вучић другачији? Хоће ли „Београд на води” завршити као велики канал без воде? Како је Аца саветник сам себи, он евентуално црвенило може видети само док се брије. Али зна да партију треба стално држати у ванредном стању, попут Ђинђића, како никада не би отупео осећај исказивања лојалности вођи. Вучић исто тако зна да само јачањем сопственог култа, скреће пажњу с Косова, Руса, Амера и пљескавице,

Да ли политичком оцу и сину следи коначан разлаз, или Тома већ заузима огромну празнину у бирачком телу, док се опозиција, како би то рекли стари кадрови, бави сама собом? Да ли је план да се напредњаци, разочарани Вучићем, врате Томи, не схватајући да су остали у истој фамилији? Или ће Борко Стефановић ипак формирати Прву пролетерску?

Александар Апостоловски
Прочитај без интернета:
3 гласa