Зашто је шампионска титула коју је у финишу првенства Србије у фудбалу освојио Партизан изненађење за велики део јавности? Да ли је Партизан освојио или је Црвена звезда изгубила шампионску титулу? То су најчешћа питања која ових дана доминирају у медијима, а која у суштинском погледу немају ама баш никакав значај изузев настојања великих ривала да намећу сопствени значај одавно изгубљен на терену, као и покушаја медија да тиражем или рејтингом гледаности одрже своју позицију у конкуренцији униформисаних текстова и програма, констатује Мирослав Виславски, уредник спортске рубрике Магазина Таблоид.

Што је важно ко је шампион и коме је то важно? Шта добија српски фудбал, а шта ловци у мутном који се надгорњавају и једне друге смењују у име својих, прљавих интереса? Да ли ће евентуални одговори покренути институције, фудбалску организацију и клубове да анализирају све оно што је довело до епилога првенства. Хоће ли таква анализа подстаћи судеонике у фудбалској игри на елиминацију узрочника и санирање последица једне четвртвековне агоније кроз коју пролази фудбалски спорт у земљи безнађа, разочарења и пропасти. На жалост, нормалан свет ништа од тога не треба да очекује. Претходне године су показале да се ништа добро неће догодити, да неће бити бољитка, да нема памети. Дакле, нема разлога за било какав оптимизам. Одавно смо зрели за лечење јер смо поодмакли на путу какав симболично осликава недавна изборна листа на локалу – „Александар Вучић за Ковин“

Партизанова титула ће учврстити позицију групе Милорада Вучелића и Жарка Зечевића. Они су почетком сезоне подметнули Ивана Ћурковића у међусобном обрачуну са групом Ненада Бјековића и легендарних ветерана клуба. Вишемесечно натезања, подметања и препуцавања су добила епилог. Препредени политичар се показао вештијим и уз помоћ ко зна каквих „ауторитета“, запосео председничку фотељу. Од тада, Ћурковић се више не помиње. Међу „ауторитетима“ који су Вучели дали ветар у леђа, врло запажено место су имали такви попут оног који је пркосно показивао средњи прст целокупној српској јавности, а мало касније отпутовао путем без повратка. Вучела је као „стари моралиста“ умео то да поштује, па је јавно манифестујући своју жал у тренуцима испраћаја Мутавог био крај његовог одра. Играчи су по налогу победника из фракцијског обрачуна црно белог табора у знак поштовања навлачили мајицу са ликом некадашњег вође Делија, а потом лидера са трибина Гробара. Тим гестом су јасно поручили целокупној јавности ко су важећи великани и „ауторитети“ данашњице. На њиховим грудима није било места за Галића, Пауновића или Ковачевића… Али, то је већ виђено у неким другим примерима. Не тако давно Скупштинска већина фк. Војводина је одала почаст покојном Ратку Бати Бутуровићу постављањем његовог лика на великом муралу унутрашњости стадиона! Такав начин испољавања поштовања није показан у случају Вујадина Бошкова, Доброслава Крстића, Илије Пантелића или Добривоја Тривића приликом њиховог отискивања у вечност. Али, када су „ауторитети“ новог доба у питању и сећање на њих је траје онолико колико је њихово дело. Већ после годину дана, префарбан је мурал са Батиним ликом. Сећања на стварне великане клупске историје су све снажнија, иако њихови ликови нису украшавали зидове стадиона Војводине. Тако ће и Милорад Вучелић и његова победа у дуелу са великанима фк Партизан трајати у будућности. Бјековић, Вукотић, Петрић и другови ће заувек бити у сећањима чак и оних који нису имали прилику да се диве њиховом умећу на терену. Вучелић и Вазура су само статисти који се заборављају силаском са позорнице када се погасе светла.

И док се у Хумској војевало, ривал из Љутице Богдана се победнички шепурио. Звездаши су самозадовољно трљали руке и ликовали у својој заблуди да су заштићени системом Диктатора и Намесништвом фудбалске организације. У првој фази такмичења су стекли бодовну предност каква се учинила недостижном па су се већ тада видели као нови – стари шампиони. Иако је сваком познаваоцу фудбалске вештине било јасно да је веома сумњив квалитет селекције која је формирана након освојене титуле у претходној сезони, те да је неоснован култ „Грофа“ Божовића, да је Звезда без управе и још увек са огромним баластом пропале политике која ју је заковала у финансијској дубиози, др Звездан Терзић као једини гласноговорник је самоуверено тврдио да је стање консолидовано и да ће владавина његове имењакиње потрајати и наредних пет сезона. Превидео је какве последице могу настати његовим маневром у тренутку када су кокезе поднеле оставке, а са њима и он. Очигледно се понео у уверењу да је његова аура заштитник који ће га пратити даље, без обзира што је веома попустила њена радијација.

Навијачи Партизана Спартаку: Код нас важи неписано правило братски руски народ не нападамо!

У завршници првенства је пољуљана првопласирана позиција. Партизан је са Марком Николићем препородио игру и запретивши наговестио по Звезду ружан епилог. Тада је др Терзић, попут Премијера учесталио ванредне пресс конференције, користећи их за (не)контролисане нападе на противнички табор. Оптужбе да су лопови и да су покрали првенство, су звучале по оној народној „ругала се чавка врани“. Мера је превршена када је Звездину владајућу кадровску структуру у ФСС на челу са председником Славишом Кокезом, његовим донедавним великим пријатељем и савезником, саборцем у опоравку Црвене Звезде, оптужио да су радили за Партизан, односно да су „партизановци“. Ако је то последња линија одбране сопственог неуспеха у вођењу клуба и одговорности која је огромна када је реч о селекцији играчког и стручног кадра, онда је то несувисла оптужба! Али, шта је данас свето? Срби су на клацкалицу стављали многе вредности: историјске, националне, културне, моралне, етичке…Зар Александар Вучић као симбол времена није одступио од многих својих заклетви датих политичкој странци, пријатељима, кумовима, народу…Нема броја његовим изневереним обећањима која су преточена у највеће преваре и лажи. Упркос томе, ужива у подршци значајне већине гласача. Додуше не и код народа, али народ се не пита када опструише грађанску обавезу бирача. Зашто је онда немогуће оно што нам је др Терзић сервирао. Можда је Кокеза, иначе веома близак пријатељ Александра Вучића, пресвукао своју униформу попут свог пајташа. А пошто је по српској традицији окружен полтронима и климоглавцима, није немогуће да је свој „ауторитет“ ставио на другу страну. Дакле, ова манипулација је хипотетичког карактера због великих обрта којима смо изложени у политици, а са њоме у свим областима друштвеног живота. Ако се ради о навијачким убеђењима и емоцијама, макар они били профила владајућих у српском фудбалу, тешко је у тако нешто поверовати. Могуће је додуше, ако се ради о диловима из којих се богато профитира на личном конту. Та врста магнета је могла бити код Мутавог, на пример! А Кокеза није мутав, ни мало. Иако је велики ћутолог, иако је најчешће негде ван домета јавности. Чак и тада када су велики разлози у питању. Завршница минулог шампионата је била озбиљан разлог за оглашавање институција ФСС и његовог председника. Кокеза се одлучио да ћути, држећи се оне познате „пси лају каравани пролазе“. Уосталом реч је о одомаћеном моделу времена и духа који подуже влада на овом поднебљу.

Да у Терзићевим инсинуацијама или оптужбама има места за сумње, посебно код присталица теорије завере, нуди се једна појава да се на Партизановим трибинама све ређе пролама парола коју је Вучић присвојио, користећи је у изборној кампањи. Показало се да је Вучић лагао када је рекао да му не смета скандираје „Вучићу педеру“, шта више да то воли. Овај слоган који живи код свих противника великог Вође, али је најгласније одјекивао са трибина из Хумске. Када су црно бели савладали након Звездиног пораза на крову Вождовца, победом у Нишу постали на корак до титуле, Чаир је одјекивао „Вучићу педеру, не дамо ти титулу“! Овај тријумфалистички поклик Гробара, чуо се до Пекинга одакле се Вожд јавио и у получасовном разговору са Милорадом Вучелићем истресао сав свој гнев из кога су могле само претње да се препознају. Префригани Вучелић, Вазура и остали Партизанови управљачи су брже боље упутили навијачима саопштење са апелом да не вређају Премијера који је био велика подршка око неких егзистенцијалних питања, попут испуњења клупских услова за право наступа у европским куповима. Нису саопштили, али се могло наслутити из таквог помирљивог и молећивог тона да може контрамера уследити. А када су у питању донације (спонзорства), рад државних органа (пореских, полицијских, истражних…) Вучић је Господар од кога се морају плашити. Значи, тешко да је Вучићу био национални интерес да помогне Партизан, најљућег спортског ривала његовог клуба. Пре би се рекло да је био спреман на куповину гробарске тишине за 1.200.000 евра помоћи, о којој је говорио Милорад Вучелић у недавном интервјуу.

Навијачи Партизана: Српска деца стајаће у строју

Теорије завере не треба априори одбацивати, поготово када се ради о актерима склоним да се у даху преобразе за 180% као што је случај са великим Вођом и његовим пратиоцима, сателитима и полтронима. У овом случају је изгледније да др Терзић покушава да своју одговорност превали на другог. Друга звездица Црвене звезде у њеној богатој историји, Драгослав Шекуларац је узроке промашаја видео у лошој селекцији екипе, слабој игри и квалитетнијем Партизану, што је доказао у међусобним дуелима са Звездом. Иначе, то му никада није било лако да призна када су се надметале прве комшије са Топчидера. На тај начин, легендарни Шеки је одбацио критике и оптужбе којима се служио први оперативац црвено белих у објашњавању разлога неуспеха одбране намештане шампионске тутуле. У Звездином промашају, прекривена је голгота једног ОФК Београда који се преселио у трећи степен српске лигашке хијерархије. Фудбалска јавност тај крах „Романтичара“ приписује апсолутном газди и ауторитету кога види у Звездану Терзићу!

Шта је након свега донео завршетак првенства? Па прво је огољена истина да је српски лигашки фудбал својим квалитетом на најнижим гранама националних такмичења у Европи. Даље, нико осим Црвене Звезде и Партизана, Партизана и Црвене Звезде није битан и не постоји у српском фудбалу. То потврђују чињенице да се о другима никако или само овлаш говори. Чини се да не постоји љубитељ фудбала који би могао да издиктира редослед на прволигашкој табели. Политика је само преко једне странке и њеног Поглавара дубоко инфилтрирана тамо где жели и види свој интерес. Државу не интересују прљавштине и злоупотребе у фудбалу, као ни насиље које ни мало не јењава упркос променама владајућих политичких опција. Последњи пример великих сукоба се догодио пред највећим православним храмом на Балкану два дана уочи новог обрачуна црвено и црно белих за утешни наслов – за Куп Србије, у коме су припадници светог народа опет ударили један на другога! Па докле браћо Срби?

Сусрет три шампионске генерације

Муамер Хукић се у кафе-бару Амадеус у Минхену сусрео са двојицом боксерских шампиона из ранијег периода. То су Бора Новаковић, који је био трећи у Европи у полусредњој категорији, вишеструки првак тадашње Југославије и 53 пута репрезентативац, као и Брахим Феризовић, шампион Југославије у полусредњој категорији, касније професионални боксер, који се борио против првака света Роки Марћана. Бора Новаковић је важио за највећег људског и боксерског шампиона јер је многима помагао и угошћавао је српске спортисте који су боравили у Минхену, човек који је тренирао велике шампионе попут Микана Поповића, Брахима Феризовића, Александра Петковића,Витали Кличка и садашњег првака Европе Алема Бегића који одлично боксује, а 15 борби је решио нокаутом у своју корист.

Мирослав Виславски / Таблоид

www.vaseljenska.com/sport/vucic-kupuje-tisinu-grobara-za-milion-po-evra/

Прочитај без интернета:
0 гласовa