Миланко Шеклер

Данас над Србијом лебди страх. То није страх од уздизања, то је страх од падања! У Србији је све мање наде. У Србији је најгласније ћутање и тишина. У Србији је све мање насмејаних. У Србији има гладних!

Повремено у Србији неко и умре од глади. Глад није болест човека, глад је болест државе. Понеко због беде и безнађа дигне руку на себе! И беда је болест државе. Тако бедни, јадни, понижени и увређени скрате своје муке, али скрате и муке друштва око себе, скрате муке своје Србије. Нико од њих није отишао у добровољну смрт са мржњом према Србији. Нико! У Србији има и све мање људи. У Србији има све мање људи који раде.

У Србији свака улица има кладионицу. Када се изгуби свака нада, остаје коцкање, у коме је последњи улог сопствени живот. До те своје последње уплате коцкари пуне буџет Србије! Зато су Србији важне кладионице. Зато не треба журити са подизањем животног стандарда, јер буџет Србије је данас важнији од саме Србије. Држава Србија воли да је што мање деце јер она само празне буџет. Те њихово лечење, вакцинације, те вртићи, те школовање, те студирање, и на крају се само спакују и оду у бели свет. Чисто бацање пара! Коцкари за разлику од деце само пуне буџет. Живели коцкари, живело безнађе! Доле деца! Зато и треба сва дечја опрема да буде опорезована. То је једино што та дечурлија уопште дају Србији.

Из Србије се бежи више него за време НАТО бомбардовања! Одлазе нам они са дипломама међународно признатих и цењених државних факултета. Остају нам они са купљеним дипломама јер они са својим „знањем“ не могу да раде ништа друго (неће их нико ни у земљи ни у иностранству), сем да воде Србију.

А зашто је тако?!

Па зато што нам премијер просто блиста! Зато што сија од задовољства! Зато што зрачи невиђеним оптимизмом! Зато што премијера Србије просто није срамота да нам каже колико нам добро иде! Зато што нам је наш премијер најнасмејанији премијер на целом свету! Зато што нам је наш премијер најпоноснији човек на целом целцатом свету! Зато што нам све чега се наш премијер дохвати иде боље него икоме другоме на целом целцатом свету!

Зато што Србији, под његовом управом, стижу честитке из целог света. Зато што читав свет завиди Србији на његовим невероватним резултатима. Зато што је Србија са овим премијером и овом владом ,чврсто опредељена на свом европском курсу, па макар сви ми поцркали на том путу у нашу срећу. Зато што је таква политика премијера и Владе подржана и стабилном и јаком скупштинском већином у парламенту Србије.

Зато што нас Европа и цели свет данас коначно уважавају и цене. Зато што нас више нико не презире због прошлости Србије и прошлости његове. Зато што Србију данас хвале ММФ и ЕУ као никада до сада. Зато што се цела Србија покренула и иде снажно. Зато што нам премијер не спава никада и ради по цео дан и ноћ! Све ово што видите око нас, ову срећу и радост, то је све резултат његовог несебичног рада и нашег нерада. Само захваљујући њему, ми смо сви живи. Срећа наша да имамо њега.

И ви бисте сада помислили како је наш премијер сигирно, као што смо сигурно и сви ми у Србији, вероватно најсрећнији и најзадовољнији премијер на свету?

Ви мислите како је наш премијер само зато што има тако стабилну скупштинску већину и због свих набројаних „светски“ признатих и познатих,сјајних резултата свога рада пресрећан и радостан?

Мислите како наш премијер нема никаквих разлога да не настави тако до краја свог мандата (јер није још ни до пола мандата стигао) да за све нас, и за Србију, настави да гомила и постиже овакве сјајне резултате.

Али хоћеш, врага! Неће наш премијер то тако. Ма не пада му на памет.

Он се – на опште изненађење – ипак одлучио да распише превремене изборе и то баш сада када нам иде тако добро, тако савршено, боље него што је икоме икад ишло у историји света! Расписао је наш премијер изборе иако није имао ниједан једини рационални разлог да прекине општу срећу и напредак целе земље.

Зашто тек тако прекида овај незапамћени процват Србије и њеног народа? Зашто, побогу?

Можда зато што је Србија преслаба да издржи цео мандат овако јаког премијера и његове најбоље владе на свету. Можда Србија не може да издржи такво савршенство, овакав општи процват и напредак! Можда зато што је проценио да би било опасно да се изгладнео човек одједном нађе за препуним шведским столом и преједе се? Можда зато што би такав вртоглави скок животног стандарда био непримерен за овако незахвалан народ и за овако незахвалну Србију? Можда зато што су цела Европа, ММФ и цео свет љубоморни на овакве резултате које постиже наша влада, па морају да сами себе „сруше“ углед вештачки како не би сви у свету били сувише љубоморни на њих! Можда премијер сматра да би толико изненадно богатство и срећа у Србији били опасни по мир и стабилност државе, региона и ЕУ?

Зато је премијер одлучио да треба поново сви да изађемо на изборе због њега, и да поново гласамо за њега, јер он не може да верује својим сопственим очима да после оваквих сјајних резултата постоји неко у Србији ко не би гласао за њега! Он има тако меко срце да је свима онима који су погрешили и нису гласали за њега и његову странку прва два пута дао сада и трећу шансу да се коначно исправе!

Па шта хоће још од њега ти незадовољници? Па ко би им још у свету дао да гласају у три године три пута (2012, 2014, 2016) не би ли коначно схватили колико је он моћан и јак!

И лепо нам је премијер рекао: „Ако Србија није за мене, онда је против своје будућности и против европске будућности!“

И још додаје премијер: „Ако Србија не гласа за мене, онда ће се Србија вратити у мрачну и нестабилну прошлост!“

Ако сам га добро разумео, то изгледа овако:

Ако Србија не буде гласала за свог данашњег премијера, онда ће се Србија вратити у своју тешку и мрачну прошлост, а у њој је сасвим сигурно, опет чека он, наш данашњи премијер.

То значи да је наш данашњи премијер, потенцијални премијер и наше светле будућности, али ако треба, он ће бити и сенка наше најгоре прошлости! „Па само пробајте да не гласате за мене и будућност и одмах ће у Србију стићи мрачна прошлост, на чијем ћу челу јахати ја! И бити гори него икада!“

Премијер је Србију сатерао у тунел и чека је на оба краја тог тунела, само што нас на једном крају чека као симбол мрачне прошлости и у тоталном мраку (ваљда због санкција и ратова), а на другом крају тог истог тунела-замке јесте исто он, али светли и шљашти као новогодишња јелка, као спаситељ и једини прави тумач наше европске рајске будућности!

Србија се налази заробљена у том радикалско-напредњачком тунелу, попут оних несрећника у филму „Лепа села, лепо горе“. Али није све тако страшно као што изгледа. Изнад Србије се појавио трачак наде, који ми тихо шапуће на уво да он и његови силници не чују:

„Да, јак је. Најјачи је. Он је толико јак да само он може сам себе да победи. Његова победа ће га уништити. Његова победа ће бити његов најстрашнији пораз у каријери. Он ће се на овим изборима борити сам против себе самог. Да зна како победа може бити страшна, навијао би за свој пораз.  Само пораз би значио његову прву праву победу у досадашњој каријери. Овако, он неће ни знати да искористи своју победу, као што би знао савршено да искористи свој пораз!“

И још ми тај исти трачак наде додаде:

„Страшно је када знаш да мораш себе због победе да победиш, а још је страшније када знаш да мораш себе својом победом да поразиш. Најгоре од свега је што ће тај његов победнички пораз, коначно и засигурно, значити да је почео његов крај и да Србија, први пут за скоро четврт века, почиње да се буди, враћа самој себи и налази на само неколико корака од свог старог, а новог, здравог и правог правог почетка.“

 

www.nspm.rs/politicki-zivot/ja-sam-vasa-sadasnjost-proslost-i-buducnost-vucic-na-oba-kraja-tunela.html

4 гласa