НЕНАД КЕЦМАНОВИЋ

Оба процеса нормализације односа, и на Косову и у БиХ, које је Вучић предузео ради Брисела, опет су запала у ћорсокак

Амерички амбасадор у Београду Мајкл Кирби открио је ономад премијеру Србије да већ отварање првог поглавља преговора с Европском унијом подразумијева признање Косова. У исто вријеме, бошњачки члан Предсједништва Босне и Херцеговине Бакир Изетбеговић приговорио је Александру Вучићу да његов одлазак на прославу Дана Републике Српске враћа релације БиХ са Србијом на лош почетак.

Испада да су оба процеса нормализације односа, које је Вучић одлучно предузео и с Приштином и са Сарајевом ради приближавања Бриселу, опет запала у ћорсокак.

Није да се Вучић није потрудио на оба колосијека. Уложио је велики вишегодишњи напор и стрпљење да Берлин коначно одобри отварање почетних поглавља. Дачића је на десетине пута слао на преговоре с Албанцима у координацији Ештонове и Могеринијеве. Сам је отишао на извињење у Сребреницу и ћутке отрпио каменовање од бошњачких домаћина, те још Бакира угостио ручком у Коларцу. А уз све то, није покварио релације с Русијом и РС. Испоставило се, међутим, да су политички односи у данашњем свијету, па и у региону, исувише груби и поједностављени за тако сложену и суптилну игру. Не може се истовремено и с Ангелом и с Владимиром, и с Бакиром и с Милорадом. А поготово с „великим пријатељем Србије”, увијек насмијешеним и скрушеним Мајклом Кирбијем.

КИРБИ, БАКИР И ЦЕРИЋ
Као и обично, Американци своје муслиманске клијенте, овога пута Албанце и Бошњаке, контра Срба подупиру прије свега инструментално. Мета Кирбијеве изјаве било је поткопавање суверенитета ЕУ, а посебно лидерства Ангеле Меркел. Иако се канцеларка отима, тешко да ће остале чланице ЕУ, а поготово Британија и балтичке земље, остати глуве на поруку амбасадора САД у Београду. Да и не говоримо колико ће тек Тачи и Бакир подићи цијену нормализације односа са Србијом. Треба само чути реиса-емеритуса Мустафу Церића, који је такорећи јуче, заједно с рахметли Алијом Изетбеговићем, осумњичен за злочин на Маркалама, како се сада осоколио и, заједно са Бакиром Изетбеговићем, разгоропадио на Вучића. Премијер Србије је Кирбију одговорио с уважавањем за суперсилу, а Бакиру и Церићу поручио да им неће одговорити.

vucicizetbegovicbeogradАли како даље на европском путу и шта рећи домаћој јавности. Многи су вјеровали у мантру власти да никада неће признати Косово. Неки чак и да то нико и не тражи од Србије. А и они који су сматрали да је признање Косова неизбјежан услов за улазак у ЕУ очекивали су да ће то бити тек на крају европског пута као финални услов у замјену за пуноправно чланство. Наивни су испали и идеалисти и реалисти.

Искуство Србије врло је поучно и за Српску, у којој се један дио власти још прије избора опредијелио за сарадњу и с бошњачким комшијама и с тзв. међународном заједницом, „насупрот актуелне Додикове власти, која је Српску завадила и с комшијама и са свијетом”. То је дијелом било инспирисано и Вучићевом политиком нормализације а, рачунали су, и ослонцем на власт у Србији. Прије свега, радило се о неопходној подршци спољног фактора и сарајевских медија да би се угрозио прејак противник.

ШТА ЈЕ РАЗЈАСНИЛА РУСКА ОБАВЕШТАЈНА СЛУЖБА?
Пошто је главна тачка удара био лидер водеће партије и тројне коалиције на власти Миле Додик, опозициони Савез за промјене брзо се претворио у „Савез против Додика”. Медијска офанзива из опозиционе Бијељине, муслиманског Сарајева и другосрбијанских гласила из Београда, уз невелико спонзорство Запада, дала је мршав изборни резултат. Изузев избора опозиционог кандидата на мјесто члана Предсједништва БиХ из ПДП, који је мањински партнер у опозицији, власт је трећи пут добила све остало.

Да би се и с послаником мање угурали у власт у заједничким органима с Бошњацима, који наравно неће с Додиком, СДС је морао да уђе у колаборацију с „међународном заједницом” и Бошњацима. Шаровић је морао да постане најомиљенији бошњачки министар. Тадић је на бурну интервенцију бошњачких савезника морао да одустане од свог јаког кандидата за безначајну функцију у маргиналној просвјетној агенцији итд. Цијена је постала превелика када је дошао на ред референдум, којим Српска треба да врати отете ентитетске надлежности. С хипотеком изласка из скупштинске сале поводом питања судбоносног за Републику, опозиција нема шта да тражи на локалним изборима у години која почиње већ ове недјеље. Дакле, ваља нешто извести у међувремену, а свакако прије референдума, брзо и жестоко.

Посланици опозиције су већ најавили да прелазе на ванпарламентарне методе борбе зато што у Скупштини РС одлучује већина, а не мањина. Поента тог оригиналног објашњења за изазивање уличних нереда постала је јасна тек кад су руске обавјештајне службе презентовале сценарио „Савеза за насилну промјену власти”, по мотивима украјинског Мајдана, у врхунској режији британске специјалне службе и домаћим натуршчицима у главној улози.

vucicsrebrenica04За разлику од Вучића и Босића, Додик је у свом већ давном првом премијерском мандату стекао искуства у сарадњи и са западним и са бошњачким политичарима. Они први хоће јединствену БиХ да милитантни муслимани не би били сами, а ови други хоће БиХ без „геноцидне Републике Српске”. Нашу нормализацију односа са свијетом и комшилуком обострано виде искључиво као српско праштање, извињавање и попуштање.

Прес РС

извор: Нови Стандард

4 гласa