Њима је најважније да се измени Устав Србије и да се у име евро-атлантских интеграција српска влада одрекне дела своје територије него сви наши животи заједно. И Александар Вучић ће се бавити тиме. Колико год у новом боју на Косову буде личио на Вука Бранковића – он ће из свег гласа викати како је последњи потомак лозе Обилића. Себастијан Курц ће рећи да су то реформе и европски пут. Али, не мора то бити само лоше

  • Неко се ових дана сетио како је Војин Димитријевић говорио: ако Вучићев несумњив таленат за владањем једном буде добио своју шансу – иза њега ће остати пустиња. А проф. Димитријевић је припадао онима који држе да је колонијална демократија малтне не демократија, него се само ми „нисмо снашли у вишестраначју“
  • Уосталом, није српско друштво тако беспомоћно, као што изгледа, после ових Вучићевих ванредних избора. Хит пред ове изборе је било сочиненије Београдског синдиката у коме се хируршки тачно прецизира /„Систем те лаже, не веруј шта ти каже,/овај живот је борба, од рођења до гроба, зато устани одмах“/        
  • Двеста година пре Макса Вебера, стари Џон Лок је говорио: Revolt is the right of the people! Што Вучић и власници система колонијалне демократије буду више истрајавали на свом путу, то ће се пре право на побуну претварати у – крај колонијалне демократије. Зато тријумф СНС не мора да буде лош за овај народ. Убрзаће све!
    Пише: Слободан РЕЉИЋ

            ПРВИ који је честитао Александру Вучићу победу бејаше министар иностраних послова Аустрије Себастијан Курц и то истог дана (24. априла) кад су кандидати владајућих аустријских партија „претрпеле јасан пораз“ на председничким изборима. Победник у овој важној земљи Европске уније је кандидат Слободарске партије Норберт Хофер а он представља оно што данашњи Вучићеви „пријатељи“ називају „екстремна десница“.

            Рани Вучић би се без размишљања сложио с Хофером да је исход тих избора „тежак за владу, али добар за Аустрију“. Као човек са изразитим талентом да „касно на Косово стиже“, премијер Србије Вучић ће се без размишљања бацити у загрљај Курцу. Без обзира што Курцова Европа свакако није „бирање будућности“.

            Марин Ле Пен расте, Велика Британија је у грозници референдума за излазак из организације Вучићеве будућности, Холандија се оградила од подржавања Украјине, сенка Виктора Орбана се диже изнад драме са избеглицама, а Ангела Меркел – личност године 2015. – лети у Анкару да моли подршку за спас од султана Ердогана, најнепоузданијег човека на евроазијском копну. Али, Александар Вучић неће одустати да „буде похваљен“ од Европе које више неће бити, па макар било белодано да „иде у четнике 1945“.

            То је Вучићев карактер који привремено постаје судбина Србије. Али не мора то бити само лоше.

            Док се континентом ваљају концентрични таласи протеста против злокобних „мера штедње“ (austerity measures), наш премијер наступа као пророк који је пронашао алхемијску формулу спаса.

            ММФ!? Та три чаробна слова. Жртва нашла спасиоца у свом џелату. Тај „програм реформи“ се Србима баца као појас спаса. Али нема тог трена у коме ће се Вучић запитати, ако је то зулумћарење над сиромашним тако добро, зашто то нико на Западу не примењује на себи. Али, не мора то бити само лоше.

            И сам ММФ се у јавности критички односи према „мерама штедње“. Зна се да то не може бити излаз из Велике кризе, али наш премијер више воли јасне команде. Долети екипа ММФ-чиновника у Београд и правац Немањина 11. Издиктирају шта да се ради, без обзира на цену. Шта их брига, није то њихов народ.

            Као десетар који зна ред премијер одговори: Разумем! И иде се на извршење, са министром Душаном Вујовићем који, као што је показао у Украјини, зна шта је најбоље за наредбодавца. А реформе су: смањи плате и пензије, распродај што још имаш, повећај цене! И: биће боље – следеће године. Иако „следеће године“ увелико пролазе.

            Нема везе што чудотворност Вучићевих реформи превазилази и Исуса Христа. Божји син је са пет хлебова и две мале риба нахранио пет хиљада гладних. Премијер обећава да ће са све мање хлебова и без риба хранити све више гладих. Пријатељи из ММФ тако усмеравају реформе.

            Постоји ред у Божјим чудима. Али, ММФ није од Божје стране. Зеленашење је одувек занат од оне мрачне стране. Не верујем да постоји ико, кад размисли минут-два, да заиста верује да би могло да буде боље. И за сто година. Изузимајући, наравно, Синишу Малог витеза у светом рату против пљачкашке приватизације. Али, није важно. Четвртина пунолетних заокружи број 1 на гласачком листићу.

            Међутим, највећа моћ у српском друштву је – ћутљива половина. Они „не признају овај суд“. То је отпор систему који доказано не може да произведе никакав бољитак. Доказано! Јер, колонијална демократија – траје четврт века.

            Што се више удаљавамо од презреног социјалистичког самоуправљања то више пропадамо.

            Не, ово није носталгично кукање за системом који није издржао проверу у преломном историјском тренутку, држимо се чињеница. У свему, брате, назадујемо.

            Нестаје индустрија, разарамо пољопривредне основе, уџбенике нам праве странци, никад више нећемо имати првака света у фудбалу, све је више крезавих око нас јер немају за зубара. Постајемо „четврти свет“. Све већа беда је наш „бољи живот“ и највеће достигнуће „наших реформи“ које „сви цене“.

            Како је говорио Орвел: „Незнање је снага“.

            И овде морамо да станемо. Није наш највећи проблем Александар Вучић. Тако је чинио и Зоран Ђинђић. О Борису Тадићу не трошимо речи. Али, ето, био је власт и Војислав Коштуница, а ови које је донео Србији на својој грбачи су га толико мрзели. Шта је могао? Не много различито од оних који су га мрзели: распродаја, повијање пред цинизмом Хашког трибунала, „Партнерство за мир“… Не ради се овде о људима. У питању је систем. Ми живимо у – колонијалној демократији.

            Они, који себе воле да зову „међународна заједница“, имплементирали су нам систем и он, ваљда логично, служи њима. Тако да кад „Информер“ вришти како Запад руши Вучића, то не треба узимати као чисто лудило. Шта је један слуга у толиком царству.

            Важније је овом систему да се измени Устав Србије и да се у име евро-атлантских интеграција српска влада одрекне дела своје територије него сви наши животи заједно. И Александар Вучић ће се бавити тиме. Колико год у новом боју на Косову буде личио на Вука Бранковића – он ће из свег гласа викати како је последњи потомак лозе Обилића. Себастијан Курц ће рећи да су то реформе и европски пут. Али, не мора то бити само лоше.

            Истина, док год систем буде у њиховим рукама наћи ће се бранковића. Да народу предају систем, они то неће. Да га отмемо, засад се нисмо оспособили. А шта се може урадити у оквиру система. Мало. Јер, нико од играча није ни оспособљен за озбиљну и истрајну политичку борбу. То су системи за трке на кратке стазе.

            Једино је СПС организација која је претходила колонијалном систему. Прошли су кроз „топлог зеца“, али опстали. И данас постоји структура, постоје људи организације, политика се разумева као „вештина могућег“. Али постоји, ваљда законито, и Ивица Дачић, мачка са сто живота, слуга сто господара – од као дискретних посета Москви, кад му затреба, до еврофилских трка у којима ни фото-финиш не може да утврди да ли га је у последњој десетинки секунде претекао Чеда Јовановић. Нема тога кога није подржао и кога није издао. Шта год да за њега кажете, ипак ће стати у појам „политичар“.

            Тако ни сад није сигурно хоће ли он оставити Вучића да се кува у сопственом сосу и сам толико израњава овај систем, да на крају српско друштво од ових избора има и – Велику корист. Нема сумње да би то Вучићу пошло за руком.

            Неко се ових дана сетио како је Војин Димитријевић говорио да ако Вучићев несумњив таленат за владањем једном буде добио своју шансу, иза њега ће остати пустиња. А проф. Димитријевић је припадао онима који држе да је колонијална демократија малтне не демократија, него се само ми „нисмо снашли у вишестраначју“.

            Али, није српско друштво тако беспомоћно, као што изгледа, после ових Вучићевих ванредних избора. Хит пред ове изборе је било сочиненије Београдског синдиката у коме се хирурушки тачно прецизира /„Систем те лаже, не веруј шта ти каже,/овај живот је борба, од рођења до гроба, зато устани одмах“/.

            Наша критичка интелигенција сном мртвијем спава, али чини се више није ни потребна кад је истина стигла до певаних строфа и видео-клипова. Ту незаокружених реченица и прекомпликованих мисли није ни потребно. Чему? /Сад слушамо бароније из уста лоших глумаца,/ал’ нису они власт, већ позориште лутака./Знам ја ко ме лаже и од кога сам ја згажен,/банке, ММФ, корпорације су важне./А систем и постоји да за њих прави паре,/и биће правде тек кад ово царство падне!/

            Шта рећи још? На народном језику све је речено.

            И Љубиша Прелетачевић Бели из антиполитичке организације „Сармупробониси“ из Младеновца се преобукао у вучићоида и на изборима које систем и западни пријатељи сматрају тако важним добио 22 одсто гласова. Побуна је тиха, али се шири.

            Јер, народ коме се као лојалност власти подмеће неподношљиво понижење има право да чини све да „ово царство падне“. Изнад тога права нема права.

            Двеста година пре Макса Вебера стари Џон Лок је говорио: Revolt is the right of the people! Што Вучић и власници система колонијалне демократије буду више истрајавали на свом путу, то ће се пре право на побуну претварати у – крај колонијалне демократије. Што дуже буде ње, толико ће мање бити нас. Зато тријумф СНС не мора да буде лош за овај народ. Убрзаће све.

            „Недељник“

  • извор:fakti.org/serbian-point/sta-to-pisu/vucic-tako-vlada-i-pobedjuje-da-ce-na-njemu-puci-kolonijalna-demokratija-u-srbiji
4 гласa