Александар Вучић је кренуо у коначни обрачун против Србије. Пет година је владао лажима и преварама, али више ниједан медијски трик или политичка манипулација не могу да га спасу од суочавања с бесом жртава његове диктатуре. Опстанак на власти браниће свим средствима, као и досад – по цену туђих живота. Он, уствари, увек прети празним пушкама, а сада је прочитан.

У страху од пораза на предстојећим изборима, Вучић се упустио у своју последњу ратну авантуру. С урођеним фатализмом, решен је да се бори сам против свих. На удару су се нашли високи функционери Српске напредне странке, њихови коалициони партнери, државни службеници, тајкуни и нормални грађани.

Ко му је ближи, тај више страда. У то су се ових дана уверили Синиша Мали и Горан Весић. У немилости диктатора су се нашли због проблема које су изазвали раскопавајући градске улице и стварањем хаоса у саобраћају. То је пореметило Вучићеву предизборну стратегију, која се заснивала на томе да се београдски и ванредни парламентарни избори одрже пре Нове године. Да је успео у томе, избори би му послужили као алиби за одлагање референдума о промени Устава, на чему инсистирају његове газде из Вашингтона и Брисела. Међутим, радови на Бранковом мосту, на Славији, у Рузвелтовој и многим другим прометним улицама, изазвали су колапс саобраћаја и огорчење Београђана. Кад је видео резултате истраживања, који показују драматичан пад рејтинга СНС-а, Вучић је морао да промени планове. У великој нужди, одлучио је да све изборе и референдум одржи истог дана, да сва јаја стави у исту корпу, па шта буде. Пошто на тај начин повећава ризик, незадовољство је искалио на Малом и Весићу.

Без увијања, Синиши Малом је пожелео да нестане, да га никад више не види. Весићу је рекао да заборави на функцију градоначелника. Ипак, за утеху, понудио му је министарско место у будућој влади. А, у тој влади неће бити места за многе актуелне министре. Поред Александра Вулина, Владана Вукосављевића, Зорана Ђорђевића и још неких безначајних ликова, под великим знаком питања налази се политичка будућност Ане Брнабић и Душана Вујовића.

Тренутно, водеће место на црној листи заузима Милан Кркобабић, кога Вучић сматра најодговорнијим за хаос у „Поштама Србије“. Кркобабић и Мира Петровић, његова наследница на челу тог предузећа, створили су проблеме због којих поштари већ месец дана протестују и припремају се за потпуну обуставу рада. Преко синдикалних вођа које контролише, лидер Партије уједињених пензионера некако успева да одложи генерални штрајк, али само је питање дана када ће прекипети радницима „Поште“, а то је последње што Вучићу треба.

У истом пакету, вођа покушава да се реши Маје Гојковић, коју намерава да пошаље у неку амбасаду, да далеко од Србије проводи пензионерске дане. Много тежи посао представља политичка елиминација Златибора Лончара. Министра здравља подржава јак лоби, предвођен кумом Николом Петровићем.

На врху тог списка налази се Небојша Стефановић. Шеф полиције је порастао, повећао је утицај у странци, нарочито над београдским одбором. Вучић није на време сузбио његове амбиције, па сад мора да га опрезно опкољава и припрема за демонтирање.

Док рашчишћава своје двориште, Вучић јуриша на остатке Социјалистичке партије Србије. Притисцима и подмићивањем преузео је контролу над свим СПС-овим општинским одборима у Београду. Сви СПС-ови министри више и не крију да им вођа није Ивица Дачић, него Александар Вучић. Још само Душан Бајатовић исказује лојалност званичном партијском лидер, али нема дилеме на коју страну ће се окренути кад буде принуђен да бира између Дачића и плате од 14.000 евра у „Србијагасу“. Тај избор је већ направио Владимир Заграђанин, дугогодишњи директор СПС-а и главни актер афере „Кофер“. Свестан колико је Вучић опасан и осветољубив, уместо да седне на оптуженичку клупу, Заграђанин је сео у диктаторово крило и оцинкарио све што зна о Дачићевим спорним активностима. Да не би у непријатну ситуацију довео себе и свог драгог таста Љубишу Ђуровића, исто је урадио и Бранко Ружић, потпредседник СПС-а. Ко одбије послушност проћи ће као Милутин Мркоњић, биће медијски сатанизован и кривично гоњен.

У жељи да заувек уништи СПС, Вучић припрема и напад на све Дачићеве пословне партнере. Као што је већ најавио, на удару ће се наћи Драгутин Загорац, Драган Томић, Љубисав Шљивић и остали бизнисмени који сарађују с Дачићем. На мети је и Милија Милосављевић, власник компаније „Ктитор“, који се одавно замерио врхушки напредњачког клана.

Шта им се спрема могу да виде на примеру Ненада Поповића. Оптужбе за сумњиве послове у Русији и са оф-шор компанијама, лидер Српске народне партије је изложен жестокој медијској компромитујућој кампањи. Поповић је оптужен да је богат, његова пословна империја вреди више од сто милиона долара. У нападима се не помиње да је то стекао озбиљним бизнисом, а не као калфа у индијској гвожђари у Лондону или као конобар у Бугојну.

Поповић је још у Београду, у Влади, за разлику од Богољуба Карића. Пошто се већ неколико пута опекао у сарадњи с Вучићем, Карић избегава Србију. Сврати кад баш мора, али већину времена проводи на безбедној удаљености, мало у Црној Гори, мало више у Белорусији. Приликом последњег сусрета с Вучићем, кад је покушао да сведе рачуне, Карић је доживео тотални фијаско. Схватио је да диктатор нема намеру да испуни ни део онога што је обећао, а за шта је поштено плаћен. Уместо тога, Вучић га је оптужио да хоће да опљачка Пољопривредни комбинат Београд и да отме 800 хектара грађевинског земљишта на Макишу. По свом старом обичају, чим се нађе на удару, Богољуб побегне.

Томислав Николић нема где да бежи, зато ће морати да се овде суочи са својим неверним политичким сином. Вучић га је оптужио да оснива нову странку, којом ће покушати да, у интересу руског лобија, разбије СНС. Николића ће, према тим тврдњама, подржати Дачић, Поповић, Карић и Драган Марковић Палма. У тој атмосфери, функционери СНС-а, од Председништва до месних одбора, принуђени су да се одричу Николића и да доказују лојалност Вучићу.

После петооктобарског пуча, грађани су очекивали да ДОС спроведе лустрацију и уништи радикале и социјалисте. Што су пропустили Ђинђић и Коштуница, реализовао је Вучић. Демолирао је Српску радикалну странку и Војислава Шешеља претворио у пајаца који на Пинку разговара с дрветом, Лепим Мићом и Мацом Дискрецијом. Шешеља треба разумети, боље му је да буде Вучићева смешна марионета, него да се врати у затвор. Дачићева судбина иде у супротном смеру. Пет година изиграва распеваног кловна, али џабе, неће избећи сукоб с владаром.

Још жешће, Вучић ће напасти омражене политичке непријатеље Сашу Радуловића, Бошка Обрадовића и Вука Јеремића. На све начине покушаће да их спречи да пређу цензус и освоје посланичке мандате.

Петогодишња диктатура Александра Вучића већ је завила Србију у црно. Опљачкао је пензионере, омладину отерао у иностранство, неколико следећих генерација осудио је на враћање кредита, којима финансира своје потемкиновске преваре… Кроз то време, згрнуо је огромну имовину. Свим средствима браниће што је отео, свеједно да ли је то 700 милиона евра или, као што се претпоставља, неколико милијарди.

 У том рату, наравно, нема шансе да победи. Историја је показала да сваки диктатор мора да пропадне, тако ће и Вучић. Странци му већ стежу омчу, здравље му је урушено, али грађани немају право да чекају да неко други обави њихов посао, на изборима морају да га отерају у прошлост, где му је и место.

Предраг Поповић, Таблоид

Вучићев последњи рат

8 гласовa