Београд – Бивши јуловац Ненад Ђорђевић тврди да је Мира Марковић хтела да направи мафијашки систем, којим би владала Србијом. Мира није успела, али Александар Вучић је убеђен да је то њему пошло за руком. Још као радикал, Вучић је био фасциниран мафијом.

Поносно је истицао момачко другарство с Дејаном Стојановићем Кеком, вођом новобеоградског клана, завидео је страначком другу Драшку Марковићу на сарадњи с Јованом Симендићем Симендом, окумио се с Петром Панићем, а сваку прилику је користио да се похвали како зна све о Милораду Улемеку Легији и Жељку Максимовићу Маки. Одушевљење није могао да сакрије од јавности, па је у јануару 2011, у интервјуу за „Прес“, признао да ужива у „старим холивудским блокбастерима гангстерског жанра“, описује Вучићеву опседнутост мафијом уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник листова Дневни Телеграф, Национал и Правда и бивши Вучићев пријатељ и сарадник.

– Волим да гледам „Скарфејс“. Волим и ове модерне мафијашке серије као што су „Сопраноси“, али ништа не може да се мери са „Кумом“, са оним кад Марлон Брандо каже „Тхис тиме еxцепт тхис јустице ас а гифт…“ – признао је новинарима, имитирајући глас дон Вита Корлеонеа.

Дон Алек је по тој матрици направио напредњачки картел. Већ у старту применио је девизу Ал Капонеа: „Ако хоћеш да владаш, буди спреман да уништиш и најближе људе, зато тигрови једу своје младе…“ За почетак, Вучић је појео своје старе вође, прво Шешеља, касније и Томислава Николића. Успут, прогутао је готово све килаве опозиционаре, неспособне чак и да схвате колики је његов апетит. Дуг је списак и напредњака који су завршили на његовом јеловнику.

Иако је у пракси применио многа искуства мафијашких легенди, српски дон није схватио суштину. Мафија је стил живота, не пуко отимање свега што стигне под руку. Припадницима свог картела, а нарочито вољеном себи, Вучић је омогућио да некажњено врше насиље, рекетирају, присвајају туђу имовину, намештају тендере, крше све законе и уживају заштиту корумпираних полицајаца, тужилаца и судија. Ипак, колико год да су повезани и моћни, они нису мафијаши, већ обични криминалци којима ће се, чим се околности промене, све наде свести на то да добију статус сведока-сарадника.

Капоне је говорио да је „своју организацију изградио на туђем страху“. Вучић је применио исти модел. Међутим, страх је ирационална категорија, лако и брзо промени смер. Вучић о томе зна све, цео живот је провео дрхтећи пред моћнијима, јачим и богатијим. Зато сад стрепи пред изазовима који ће чекају у следећим месецима. Разлози за бригу су озбиљни.

У савременој историји није било вештијег произвођача хаоса од Вучића. Неспособан да уради било шта квалитетно и корисно, зауставио је процес демократизације друштва и завео диктатуру. Кризно стање, једино у коме се сналази, пет година одржава на два начина: сталном кампањом у којој се налазе он и његово интересно удружење и расписивањем избора. Два пута је, без иједног логичног разлога, обарао властите владе, да би на крају напустио извршну власт и кандидовао се за председника. На несрећу нормалног дела Србије, Вучић је остварио све своје намере. Учврстио је диктатуру, парламентаризам је претворио у незванични калифат, а притисцима и сплеткама уништио је остатке јадне и бедне опозиције.

У таквим условима Вучић почиње припреме за нове изборне испите, у које улази са свим могућим предностима. Контролише токове новца, готово све медије, па и неке лидере опозиционих странака. Ипак, простор за манипулације му је знатно сужен, пошто први пут мора да сва јаја стави у исту корпу, па да игра на све или ништа. За разлику од дилетаната који му се привидно супротстављају, Вучић зна колико је слаб и склон паду. Због тога је већ био принуђен да мења план и прилагођава га тренутној ситуацији.

Пролетос, пред председничке изборе, Вучић је најавио превремено повлачење Синише Малог с места градоначелника Београда, тобож због негативне кампање која се води против њега. На тај начин хтео да је изазове превремене градске изборе, који би били одржани крајем новембра. По његовом наређењу, Мали и Горан Весић отворили су више десетина градилишта, разровали улице, направили хаос у саобраћају и зауставили нормалан живот града. Истовремено, СНС је применила познате методе подмићивања бирача, делећи пакете с уљем и чоколадама, дрва за огрев и, наравно, шарена обећања. Ипак, план је пропао.

Газде из Вашингтона и Брисела процениле су да је време да се примени коначно решење косовоског питања. Дакле, Србија мора да промени Устав и утврди државност албанске републике Косово. Као свака марионета, Вучић се одмах зањихао у смеру који су одредили његови господари. Београдске изборе одложио је за пролеће, кад им је и време, како би их спојио с референдумом за промену Устава. Да чорба буде гушћа, одлучио је да се о истом трошку одрже и ванредни парламентарни избори.

Уверен да ће Српска напредна странка и булумента коалиционих паразита опет без проблема преварити гласаче, Вучић жели да парламентарним изборима смањи притисак на Београд, где је најслабији. Опозиција неће моћи да новац, енергију и људе троши само у главном граду, већ ће морати да се расплине од Суботице до Сурдулице. Такође, теже ће се ујединити на свим изборним нивоима, него само у борби за власт у Београду. У таквим околностима, напредњацима ће се повећати шансе на београдским изборима, а на републичким ће покушати да оборе испод цензуса три најљућа противника: Покрет „Доста је било“, Двери и новоформирану Народну странку Вука Јеремића.

Медијска припрема за рушење актуелне Владе већ је почела. Лично је Александар Вучић одредио на које слабе тачке треба да се изврши удар. Наравно, прва на мети је тзв. премијерка Ана Брнабић. Како стоје ствари показала јој је Јадранка Јоксимовић, министарка без портфеља. Било је довољно да премијерка најави смену министара који не остварују жељене резултате, па да Јоксимовићка крене у контранапад. „Ако летим ја, летеће и Ана“, изјавила је за напредњачки лист „Ало“. Још тежим речима завршила је дискусију на једној од октобарских седница владе.

– Слушај, мене је на министарску функцију поставила моја странка, одговарам њој, а не теби. Зато, зачепи! – викала је Јоксимовићка, као што је навикла у комуникацији с Вучићем.

Брнабићка је заиста зачепила уста. По понашању осталих министара схватила је да јој нема спаса. Без политичке подршке, осуђена је на милост или немилост господара Вучића. Како сада ствари стоје, не пише јој се добро. Вучић неће оклевати да је искористи у својим сплеткама. Уосталом, тако је и изабрана за председницу Владе. Кад процени да је дошло време за расписивање нових ванредних избора, Вучић ће Брнабићку искористити као алиби. Није битно да ли ће као повод навести њено неслагање с колегама, губитак континуитета у раду Владе или нешто треће, с лакоћом ће је се одрећи, а да нико ни уздах не испусти за њом.

Да би лакше прогурао ту причу, уз Брнабићку мора да за одстрел изабере још неколико министара. Мету је већ нацртао на ћелавој глави Владана Вукосављевића, фантомског министра културе и информисања. Вукосављевић је, вођен похлепом и сујетом, пристао да сарађује с Вучићем, о коме је доскора мислио и говорио исто што и сви нормални грађани. Убеђен да је много лукав, намеравао је да се не меша у свој посао, да не привлачи пажњу како би што дуже остао у министарској фотељи. За његовог мандата новинари су изложени стравичном прогону, али он није реаговао.

Непознати криминалци упали су у стан Драгане Пећо, новинарке „Крика“, а Стевана Дојчиновића, уредника те мреже, министар Александар Вулин је оптужио да је перверзни наркоман и страни плаћеник који мрзи Србију. Вукашин Обрадовић, власник „Врањских новина“ штрајковао је глађу не би ли указао на катастрофално стање у медијима. Многи новинари су изложени правосудној тортури, а све под покровитељством Александра Вучића. Нема гадости коју Вучић није изговорио о свима који га критикују у медијима. Најжешће се острвио на Магазин Таблоид, не штедећи увреде на рачун уредника и сарадника.

Вукосављевић о томе никад ни реч није изговорио. Ћутањем је подржао режимску хајку, али узнемирио се кад је у једном тексту у нашем магазин назван „моралном креатуром“. Аутору тог и овог текста послао је неколико смс порука, љут због непријатне етикете.

– Само одреди време, донећу ти у кабинет документацију из које ћеш да видиш како Вучић злоупотребљава правосуђе у прогону медија – предложио сам.

– Не занима ме ваш сукоб, то је на личном нивоу – одговорио је министар информисања и доказао да је морална креатура.

Кад диктатор злоупотреби службени положај да би казнио и елиминисао било којег новинара чије писање му се не допада, то не може бити „лични сукоб“. И Вукосављевић то зна, али не мари. На његову жалост, саучесништво у злочину који Вучић врши над медијима неће му се исплатити. Напредњачки билтени већ га припремају за шут-карту. На терет му се ставља што је његово министарство одобрило финансијску помоћ неким независним медијима, који не подржавају власт. Иако је оптужба бесмислена, биће довољна кад се на дневном реду нађе сабирање повода за обарање Владе.

Наравно, Вукосављевић је безначајан. Као алиби за изазивање кризе која ће довести до нових избора, Вучић ће искористити крупније рибе. Иако глуми да има разумевања за Душана Вујовића, његово одсуство из Владе представиће као препреку која не може да се премости избором новог министра економије.

– Вујовић је хтео да умре као премијер. Жеља му се није испунила, чак неће умрети ни као министар – наругао се Вучић недавно, кад је обавештен да ће Вујовић продужити лечење у Сједињеним Америчким Државама. Истом приликом додао је неколико опаски о Вујовићевој „младој и несташној супрузи, ускоро удовици“, описујући шта ради у Црној Гори.

С много патетике и заклињања у трајно пријатељство, Вучић ће грађанима Србије као предизборну жртву понудити Александра Вулина. Као и у случају Братислава Гашића и Синише Малог, тврдиће да поштује и воли Вулина, али тешка срца мора да привремено прекине сарадњу, не зато што је лоше радио, већ због неподношљиве атмосфере која је настала афером око стана који је купио парама позајмљеним од женине тетке из Канаде. Иако ће наглашавати да „Вулин ништа није украо откад је на власти“, признаће да су његови скандали уздрмали Владу, па нема другог решења него да се на новим изборима провери да ли она има поверење бирача.

Елиминацији Вулина највише се, логично, обрадовао његов архинепријатељ Ивица Дачић. Власнику Социјалистичке партије Србије дозлогрдило је да слуша Вулинове прозивке и трачеве. Како и не би кад је сваки дан морао да трпи увреде. Уз старе провокације на рачун кофера, банане и кокаинског грча који му се појављује на лицу док пева „Миљацку“, Вулин је проширио гласине о Дачићевим баханалијама с малолетницама. Иако је с тим превршио меру, Дачић није смео да му се лично супротстави, нити да од Вучића тражи заштиту. Но, кад је сазнао да диктатор намерава да уклони Вулина, обрадовао се као да је на концерту Халида Бешлића. Због тога су он и Славица Ђукић Дејановић одмах подржали идеју о ванредним изборима.

Новом мешању карата радују се и многи напредњаци, надају се да ће добити прилику да аванзују. Мало ко у том клану разуме Вучићеву забринутост. За разлику од својих поткалибарских сарадника, Вучић зна колико ризикује. Довољно је да му не прође референдум, па да се уруши његова кула од карата.

Иако је „Српска листа“, напредњачка филијала на Косову, победила на локалним изборима, Вучић је озбиљно схватио опомене које су се десиле током кампање. Први пут се неко супротставио њему и његовом оперативцу Звонку Веселиновићу.

У Косовској Митровици, крајем септембра, убијен је Милош Шћепановић, један од најближих сарадника Веселиновића. Шћепановић је недавно изашао из затвора у коме је одлежао трогодишњу казну за убиство једног Србина. Није дуго провео на слободи, осветио му се брат убијеног. Вучић је одмах политизовао крвну освету, оптуживши противнике „Српске листе“ да стоје иза тог злочина.

Још више проблема задали су му Срби који су се дрзнули да јавно критикују кадрове којима је он послао на Косово. У писму које се шири интернетом, они су оптужили Вучића да је на северу Косова и Метохије створио нови „земунски клан“, који предводе наркодилери, криминалци и нешколовани полусвет. Напредњачки кадрови, према тим тврдњама, обрачунавају се с локалним Србима на најбруталније начине, шире страх, понижавају и тероришу горе од Тачија, Харадинаја и осталих терориста из УЧК.

– Све је почело доласком Вучићевих људи на власт у Косовској Митровици, када је доведена извесна Злата Радовановић из Београда. Она, са завршеном средњом текстилном школом, даје савете председницима општина, суфлира деканима факултета, директорима школа и предузећа. Злата Радовановић суди и доноси одлуке, а ко јој се супротстави добија отказ на послу – наводи се у писму огорчених Срба с Косова.

Они не знају да је лепа Злата политички занат испекла као кућна помоћница Александра Вучића, а касније и Шака Полументе, црногорске естрадне звезде. Другачије, али значајне, референце имају и остали Вучићеви намесници. Један од њих је Марко Кнежевић, полицајац с надимком Друг Црни, страх и трепет за све челнике „Српске листе“ и лиценцирани контролор свега што се емитује на Телевизији Мост. Имплементација Бриселског споразума поверена је Љуби Марићу, пекару, избеглици из Книна, за кога се тврди да је лечен у психијатријској болници „Лаза Лазаревић“.

Зоран Милојевић Зеља, није лечен, али јесте утицајан.

– На функцији саветника у Канцеларији за Косово и Метохију, од њеног оснивања, налази се Зеља Милојевић из Лепосавића. Он је раније радио на државној пумпи ИНА у Зубином потоку, одакле је истеран због пљачке, али је после 1999. албанским парама саградио бензинску пумпу на улазу у Лепосавић. Никад се није бавио ниједним часним послом. Данас директоре школа и предузећа с Космета у београдској Канцеларији дочекује и саветује Зоран Милојевић Зеља, човек без школе и икаквог знања, човек који је диловао дрогу и чији син и данас лежи у затвору у Нишу, такође због диловања наркотика – наводи се у писму Срба с Косова.

Где је Зеља, ту је и његов шеф Звонко Веселиновић.

– Највећи утицај на све српске политичаре на Косову и уопште на све овде има Звонко Веселиновић, кога је Вучић промовисао у бизнисмена. Он је толико пута и толико година лежао у затвору због диловања дроге, а и сада је укључен у тај посао с највећим албанским наркодилером на Косову Ментором Бећиријем – истакли су Срби које на северу Косова злоставља Вучићев нови „земунски клан“.

Без обзира на то колико има истине у овим наводима, они показују да се чак и на Косову топи страх од Вучића и његових дахија. Нешто северније, у Прибоју, народ је пружио отпор Вучићевом свемоћном двоструком куму Николи Петровићу. Средином октобра тамо је одржан протест због изградње приватне хидроелектране „Рековићи“ на Лиму. Инвеститор је Петровићева фирма „Мини хидро инвестментс“, која ће у тај посао уложити 2,3 милијарде динара, а радове изводи грађевинска фирма „Хидро тан“, чији је званични власник Душан Клисура.

– Интерес инвеститора јесте да заради велики новац изградњом хидроцентрале, која нашем граду, а ни нашој држави, није потребна. Брана ће уништити Лим, донети повећану влажност ваздуха и еколошку катастрофу. Покренућемо спор пред Управним судом Србије, а овим протестом желимо да покажемо да су удружени грађани јачи од интереса појединаца блиских властима – рекао је Младен Стиковић, један од организатора протеста.

Општина Прибој је Петровићевој фирми поклонила парцелу која је недостајала, па је Министарство енергетике у јуну издало грађевинску дозволу, а у августу је Клисурин „Хидротан“ почео с радовима. Посечено је дрвеће, багери наносе шљунак, а ускоро ће кренути изградња бране, која је у новим документима порасла на седам метара. Према плану инвеститора, очекује се годишња зарада од пет милиона евра.

У Прибоју кажу да Петровић није долазио на своје градилиште. Уместо њега, бригу о послу води Клисура, који лично прети свима који се противе изградњи хидроелектране. У тај мртви град, кажу мештани, понекад сврати Андреј Вучић, али другим поводом, вероватно заинтересован за послове у бесцаринској зони.

Напредњачки клан наставља да черупа Србију, али дон Алек зна да је дотерало, што каже његов формални тата Анђелко, цара до дувара. Чим народ диже глас против Веселиновића и Петровића, симбола режимске тортуре и бахатости, значи да није добро. По Вучића. Свака грудва отпора може да покрене лавину, која ће га збрисати с политичке сцене. Зато Вучић, да би сакрио страх, опозицији прети новим изборима, шиканира и вређа новинаре, хапси грађане који га критикују на друштвеним мрежама и прогони свакога ко дигне глас против диктатуре. Недорастао изазову, не схвата да су му највећи противници реалан живот и календар. Од тога нема одбране.

Параноја Жељка Митровића и Миломира Марића

Одмах по доласку на власт, Александар Вучић је застрашио све богаташе. Хапшењем Мирослава Мишковића доказао је да ће користити све начине да их рекетира. С путером на глави, свесни начина на који су стекли све што имају, реп су подвили и власници медија, препуштајући му улогу главног уредника.

Жељко Митровић је Вучићу на располагање дао своју телевизију и целог себе. Без стида, постао је највулгарнији и најагресивнији промотер диктаторове патологије. Дозе лудила повећавале су се после сваке смрти у чијој близини је био Митровић, сениор или јуниор, свеједно. Да би избегао судске казне, продао је душу врагу своме и пристао да буде све што он хоће. У ретким тренуцима, Митровић то и признаје.

– Само својим знањем и трудом, без ичије помоћи, створио сам медијску империју. Да бих је одбранио од напада, морао сам да сарађујем са сваким режимом. Успео сам да преживим Милошевића, Ђинђића, Тадића и Коштуницу, надам се да ћу и Вучића. Ко год ми приговара што сам стао уз Вучића, прво нека се запита да ли би ризиковао судбину свог сина и своје компаније. Можда неко хоће, ја нећу – прича Митровић и треба му веровати, има озбиљне разлоге за страх.

У нешто лагоднијој позицији налази се тајкун Предраг Ранковић Пецони, несрећни власник Телевизије Хепи. Вучић није могао да га заштити од метака Жељка Рутовића, али помаже му у многим пословима. Заузврат, Вучић је добио Миломира Марића.

У свом китњастом стилу, кад је већ принуђен да промовише лудило, Марић претерује, претварајући себе и Вучића у сабласно-комичне јунаке примитивне пародије. Зато се и изненади кад га неко схвати озбиљно. У априлу је на Факултету политичких наука отказано Марићево предавање под вицкастим називом „Храброст је одлика доброг новинара“. У септембру је медијски аналитичар Владан Радосављевић одбио да учествује на трибини кад је у публици видео главног уредника Хепија.

– Не знам зашто ме људи мрзе, како не схватају да сам ја само Пецонијев таоц. Он ме држи на месту главног уредника како би Вучић био сигуран да неће имати проблема с том телевизијом. Сад сам ја свима крив, најлакше је нападати мене – кука Марић, подсећајући да је исте задатке обављао за Богољуба Карића у време владавине Зорана Ђинђића.

Без реда у глави, Александар Вучић

Као и сваки лењивац, Вучић највише посла има сутра.

Предраг Поповић / Магазин Таблоид

Вучићева мафија у хаосу

5 гласовa