ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Ако смо сами убили Танјуг, шта је то што ћемо сутра у Србији бранити руским оружјем?

1.
Није требало бити пророк у селу да се предвиди како ће Вучићевим повратком из Москве за почетак бити отворен медијски рат. Јер та ствар почива на аксиому: све док се Србија носи са провокацијама да постане агресивна или док се изнутра не растури, Амери не могу да запале Централни Балкан и из њега избаце Русе од Бањалуке до Скопља. И тачка.

Знало се дакле да ће се на Вучића ударити због Русије, због тога што је са Рогозином у Москви био близак као са човеком са којим се разуме, због његовог разговора у четири ока са Путином – о коме се не зна ништа, али се основано претпоставља да није био о Балерини и Кристијану. Али није се очекивало – ја лично јесам – да ће бити тучен на патриотском наративу. Елем, Курир, стари дужник америчке амбасаде, заједно са пратећом „патриотском“ фауном, улазак у отворени рат против Вучића објаснио је тиме што је стао на страну антимиловских српских снага у Црној Гори. А то је, је ли, Вучићу и његовим медијима било неподношљиво, јер познато је да су Вучић и Мило једно те исто, ето питајте Путина ако не верујете куририма.

2.
И, бар по томе, вратили смо се у 90-те: Блиц штампа карту српских културних споменика на Косову, Куриру су уста пуна српства а дежурних „патриота“ више је на Н1 него на Снази народа. Уз то, Курир и Информер се, наравно, не туку због Мила, већ се батине размењују, као и сваки пут, кад се у Србији појаве Руси више него што је то по укусу америчке амбасаде.

Бити патриота поново, као у Милошевићево време, значи бити у поседу и јарета и парета, опет се може србовати, а да то прија уву америчке амбасаде, опет се може бранити родна груда, а да те Бранкица не прогања музиком из Омена. Уосталом, није ли недосањани сан многог српског патриоте од 1941. наовамо да га подрже Америка и Енглеска, није ли нам скоро из Крунског савета, уз поплаву патриотских суза, поручено да су Косово и Албанија једна држава.

palmira05Елем, бранећи у спору Курира и Вучићевих медија часне Родиће, значи бранити интерес америчке амбасаде, а то је изгледа нашим „патриотама“ мала жртва према томе да то значи, бар како се од Милошевића до сада показало, ставити се на страну јачег, на страну чија победа је пословично изгледнија. Елем, бранећи Курир, па макар и на патриотском наративу, јасно је кога бранимо.

А кога бранимо бранећи Вучића? Сарадњу са Русијом? Одбрану земље? Руско оружје? Хајде да видимо.

3.
Можда ће нам актуелна прича о ликвидацији Танјуга осветлити одговор боље од неких већих и важнијих. Јавност и еснаф с правом су згрожени тиме што је Србија вољом своје владе постала европски шампион медијског неолиберализма и прва европска земља без државне агенције. Али, правно-формално гледано, Министарство културе је у праву: у закону, који је, по налогу владе, ово министарство написало и однело на оверу у Брисел, заиста стоји да ће државни медији који у предвиђеном року не нађу купца бити ликвидирани. Министарство, једнако с правом, већину згрожених данас подсећа да нису имали ништа против кад је закон усвајан, него су готово сви били за.

Иако је било понешто нас који смо на време говорили да је закон лош и да ће довести до катастрофе, која неће бити само медијска, нису нас на јавне расправе ни звали. Тако линија конфликта у тој ствари није била остварена између заговорника и противника закона, већ очигледно између оних који су били заговорници закона и његовог спровођења и оних који су, да би остали на позорници, били за закон, али су веровали да је он толико сулуд да неће бити проведен. Није то ни толико парадоксална ситуација као што се чини на први поглед. Тако је увек са законима који се, због овог или оног притиска, „морају“ усвојити. Уосталом тако је било и са законом о лустрацији, који, срећом, никад није био проведен.

Кад су у Немачкој били усвојени расни закони, није било много супротстављања јер су били наметнути одозго, али чак и међу нацистима било је уверених да су ти закони толико супротстављени немачком духу да никад неће бити примењени. А, кад је у Немачкој Ајхман дословно провео расне законе, неки који су гласали за њих били су згрожени. Смемо ли, као онај Саша Мирковић, Веранова аквизиција у српској влади, рећи – без разлога?

4.
Наравно, у некој идеалној друштвеној констелацији – понављам: идеалној – идеја да се држава повуче из власништва и утицаја на медије има смисла. Али тек пошто из медија изгура све друге утицаје – странаца, безбедносних и пословних центара моћи, мафије… – држава је ту да у једној претпостављеној социјалној утопији последња угаси светло јер само она може и има обавезу да неутралише друге утицаје пре него се сама повуче. Наравно, сасвим друга је ствар што се тако нешто у историји још није догодило и неће ускоро.

Тако изгледа у идеалном случају, а у нашем? Америчка компанија ККР, на чијем челу седи бивши директор CIA, који се по пензионисању није преквлалификовао на Харвардској школи бизниса, купио је трећину утицајних српских медија – међу њима и продукцију Гранд Саше Поповића јер зна човек чиме се све да утицати на Србе – затим је остварио утицај на другу трећину и фактички распоредио сву медијску артиљерију на брдима изнад српских душа. За то време Србија је укинула Танјуг, развукла Студио Б и остало медијско пешадијско наоружање, пустила Родиће да положе право на Политику и Вечерње новости.

palmira06Истина је и то да је Танјуг од 2000. године најмање био на услузи интересима своје земље, уверен, као и многи, да ће своје трајање продужити и изгледе на победу поправити угађајући западним амбасадама. Није им било за замерити, јер било је довољно да су њихови газде, носици државне власти, артикулисали државни интерес, па би и Танјуг био другачији. Овако, ако се носиоци државне власти добровољно лишавају пешадијског медијског наоружања, свако од нас који нема проблем са избором стране између владе и америчке амбасаде и спреман је да се бори са тољагом у руци, с разлогом се пита ко ће му доћи главе – наши непријатељи или наши генерали.

5.
Пошто се држава одрекла важног атрибута државности – учешћа у информисању грађана – зашто је онда ван памети да неки државни секретар напише закон према коме Србија, као шампион неолибералних реформи, треба да се одрекне и монопола силе. И онда огласимо продају војске и полиције, које, ако нема заинтересованих, растуримо уз невиђене уштеде у буџету. Делује сулудо? А растурање Танјуга не делује?

Парафразирајући Черчила, који током рата није хтео да смањи буџет за културу јер онда оружје не би имало шта да брани, питање је шта ће нам руско оружје, шта ћемо бранити њиме ако смо сами растурили Танјуг, који је требало оружјем бранити? Шта ћемо бранити ако сами дамо Телеком, обрадиво земљиште, ако се сами лишимо националне културе, вере, Косова, будућности деце…

6.
Ако је реалполитика до сада Србији налагала многа попуштања пред вољом западних сила, онда су она, начелно гледано, могла да буду са смислом и без њега. Смисао досадашњег попуштања једино се може постићи дефинисањем будућих циљева. А за то је последњи од свих последњих часова, и дефинисање циљева биће видљиво у стварању једне државне и кадровске инфраструктуре, која ће моћи да се туче без бојазни да ће бити убијена с леђа.

palmira09Циљеви америчке амбасаде у Београду и њених клијената данас су кристално јасни, циљеви српске владе нису. Наравно, уверенима да амерички интереси данас не могу бити компатибилни са српским, то је довољно да стану у одбрану владе, али није да достигну смисао своје борбе. Хоћу да кажем како је добро што је Вучић тражио руско оружје, али је лоше што је, растурајући Танјуг, српска влада показала да сама убија ствари које би тим оружјем морала да брани. Без тих циљева који се бране и идеје како да буду остварени, неће имати много смисла ни борба владе ни оних који неће стати под заставу америчке амбасаде, која уз то против владе мобилише патриотски наратив и његове носиоце. Дакле против „патриота“ и Амера, изборићемо се само за прилику да у Србији погинемо као издајници и противници америчких интереса. Баш лепо!

извор www.standard.rs/politika/33080-вучићу,-шта-бранимо

Прочитај без интернета:
10 гласовa