ПЕРО СИМИЋ

Рехабилитација Михаиловића могла би испрати и неправду према већини обичних српских партизана, које нису успели да преведу у партију

Поништавање пресуде са највећег стаљинистичког процеса у Титовој Југославији, могло би једног дана Србију претворити у готово нормалну земљу. Јучерашњи дан означава престанак готово 70-годишњег свођења узрока и суштине српског антифашизма и антихитлеризма на чланство једне малобројне партије, која је средином 1943, пола године после Стаљинградске и непосредно после Курске битке, када је слом Немачке био више него очигледан, од Земуна до Прешева имала само 961 члана. И равно 890 бораца.

Ту историјску подвалу најбоље демаскира чињеница да су Аустријанци и Немци само четврт века пре те 1943. побили четвртину целокупног становништва Србије, па су припадници тих народа тада у Србији више представљали псовку него нацију.

У Другом светском рату Немце у Србији није волео ни онај који је с њима морао невољно да колаборира, да би од усташког ножа спасао 86.183 српска детета, а из Павелићеве Хрватске и Босне и Херцеговине, бугарашке Македоније, албанизованог Космета и помаџарене Бачке у своје наручје примио 429.857 српских цивила и, поврх свега, удомио 8.751 избеглицу из Словеније.

DražaMihalović i drugi čitanje presudeТај принудни колаборант генерал Милан Недић, за хиљаде Срба и лажних антифашиста и до данас је исти злотвор као и Анте Павелић, који је са својим усташама поклао и на најбестијалнији начин ликвидирао стотине хиљада Срба, југословенских Јевреја и Рома. А да Павелићев усташлук не би био до краја огољен, поред генерала Недића, друштво му више од седам деценија прави и генерал Михаиловић, који је, према речима генерала Фон Лера, 1943. представљао „душу покрета отпора у Србији“. И због кога је те године, „по изричитој Хитлеровој наредби, хватање живог генерала Михаиловића био основни задатак немачких окупационих снага у Србији“. И због кога је Хитлер крајем те 1943. говорио да је за њега у Србији „прихватљивија чак и становита комунистичка опасност него стварање било какве српске војске“.

Рехабилитација генерала Михаиловића могла би испрати и једну велику историјску неправду према већини обичних српских партизана, које Титови комесари ни до пред крај рата нису успели да преведу у своју партијску војску и убеде у то да ће стаљинистичка диктатура усрећити Србију и Југославију. Најубедљивији доказ за то је факат да је тек сваки шести припадник елитне 25. ударне партизанске дивизије, која је септембра 1944. дочекала Совјете на Дунаву, био члан КПЈ. Тачније, њих 318 од укупно 2.516.

Већина тих партизана није ни знала да главни ратни циљ вођства КПЈ, прокламован још 1940. на тзв. Петој земаљској конференцији КПЈ у Дубрави код Загреба, није био одбрана Југославије од фашизма и нацизма, већ изазивање грађанског рата у земљи како би се њен врх у свеопштем метежу по сваку цену докопао власти у поробљеној земљи.

Јучерашња суспензија фарсичне пресуде из 1946. могла би бар делимично објаснити због чега су готово све време Другог светског рата четници партизанима и партизани четницима били главни ратни непријатељи у окупираној Југославији, они који су ту земљу растргли коњ’ма на репове. А то би делимично могло да објасни и чињеницу да ни једна ни друга војска све време тог рата ниједанпут није ни покушала да нападне највећу фабрику смрти на Балкану, усташки логор смрти у Јасеновцу, у коме је, поред неколико стотина хиљада цивила, у највећим мукама уморено и више 19.500 деце.

Јучерашња одлука би могла једног дана расветлити и чињеницу зашто је Тито крајем септембра 1944, без знања свог Врховног штаба и Националног комитета ослобођења Југославије, без присуства иједног Југословена, направио нагодбу са Стаљином да под фирмом истеривања Немаца из Србије инсталира свој протекторат у Београду.

А тај протекторат Џугашвили је у јесен 1944. сматрао непријатељском територијом, па је Титу, кад је тражио да му уступи плен до кога дођу у Србији, осионо одговорио: „Никаква наредба о предаји плена Црвене армије Југословенима не постоји. Ви сте у заблуди. Таква наредба не може ни постојати зато што је опште правило да плен представља власништво оне државе чија је армија те трофеје освојила. То вам је једном већ било саопштено.“

То би могло објаснити и зашто је Стаљин за ту операцију издвојио 414.000 својих војника, десет пута више него што је то Титу пошло за руком. Уосталом, Титу тад, према извештају његовог партијског повереника у Србији, „у Београду није остало ништа“, а у централним деловима централне Србије, „у окрузима Краљево, Поморавље, Крагујевац, Чачак, Ужице, Шабац, па и Пожаревцу и делу зајечарског и ваљевског округа, није уопште имао својих партијских организација“.

krcun vikipedijaТада, у јесен 1944, Тито је довршио крајем 1941. започети грађански рат у Србији, а тек двадесетак година касније Михаиловићев џелат, шеф српске Озне Слободан Пенезић Крцун, признаће да су српски комунисти Михаиловићу дошли главе не због тога што је био квислинг, већ зато што је ометао српске и југословенске стаљинисте да у поробљеној земљи насилно преузму власт у своје руке. „Дража је, бре, мрзео Немце као и ја“, рекао је Пенезић 1961. у трпезарији Титове виле на Златибору.

Све у свему, јучерашања одлука могла би једног дана довести до тога да више Срби никад никоме не поверују да једна немачка или било чија друга глава вреди стотину њихових. У шта је све време рата генерала Михаиловића убеђивао сер Винстон Черчил. Михаиловић му је на то одговорио да би Енглези, кад не би било Немаца, били најгори народ у Европи, што је Черчилу било сасвим довољно да се уместо Михаиловића окрене према Титу.

Новости

www.standard.rs/politika/31692-%D0%B7%D0%B0-%D0%BD%D0%B5%D0%BC%D1%86%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B6%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D0%BE-%E2%80%9E%D0%B4%D1%83%D1%88%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D1%80%D0%B5%D1%82%D0%B0-%D0%BE%D1%82%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%B0-%D1%83-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8%E2%80%9C

Прочитај без интернета:
2 гласa