Док је паметни и одговорни Шарл де Гол забрањивао сукобе са њемачким окупационим властима у Француској да би спасио цивиле од њемачке одмазде, у то вријеме је на тлу окупиране Југославије бјеснио грађански рат.

Умјесто да руководства наших устаника, било које опције, процијене да треба јединственим оружаним покретом спашавати српске и црногорске цивиле који су били под ударом маринетских творевина: НДХ и Велике Албаније, прогонитељских и геноцидних држава- они су улетјели у игру којој нису били дорасли. Умјесто устанка против свеопшег зла, прије свега монструозне НДХ, десиле су се такве калкулације руководстава подијељених устаника које су довеле до космичког страдања нашег народа. Како непаметна политика, у временима када у свјетском рату гори планета, може довести до апсурдних ситуација- најбоље показује 1943. година. Те године се реално очекивао десант западних савезника у Далмацију. У страху да ће искрцавање савезника значити и разоружавање партизанског покрета, Јосип Броз се одлучио на преговоре са Њемцима. Они се временски поклапају са периодом тзв. “Битке на Неретви”, која  је као војна операција у себи садржала мноштво контраверзи и биће предмет посебне приче. Ови преговори, у историји познати као “Мартовски преговори”, вођени су између представника НОВЈ и Вермахта о размjени заробљеника и евентуалном прекиду непријатељства. Започети су почетком марта 1943. године у Горњем Вакуфу, а потом настављени у Сарајеву и Загребу. Они су били необично важни због високог нивоа делегација које су у њима учествовале, иако су преговори партизана и Њемаца вођени и 1942. године, такође и у Загребу. Проф. др  Мирјана Зорић, која предаје Војну историју на Војној академији у Београду, потврђује следеће: „Први контакти између Њемаца и партизана успостављени су још у љето и јесен 1942. године у Ливну преко њемачког инжeњера Ханса Ота (припадника службе Абвер), а имали су за циљ размјену заробљеника. Преговоре је у Загребу с генералом Глезом фон Хорстенауом, крајем августа 1942, водио Маријан Стилиновић, а новембра исте године нове преговоре с партизанске стране водио је Владимир Велебит.“

Почетак преговора у Горњем Вакуфу

Увертира преговорима у Загребу 1943.г. се десила пар недјеља раније. Наиме, партизани су 4. марта 1943, у јеку жестоких борби, заробили њемачког мајора Артура Штрекера, команданта 3. батаљона 738. пука, и одлучили да због тешке ситуације на ратишту искористе то заробљавање за контакт и преговоре са Њемцима. Штрекеру је понуђено да напише писмо за генерала Хорстенауа о партизанској понуди за размјену заробљеника и започињању преговора, што је Штрекер одмах прихватио због шанси да буде ослобођен у тој размјени. Његово писмо је 5. марта стигло у штаб 717. дивизије лоциране у Бугојну, прослијеђено генералу Хорстенау у Загреб, који је 9. марта обавијестио команданта њемачких трупа у Хрватској, генерала Рудолфа Литерса, о неопходности организовања састанка са партизанском делегацијом. Литерс је за датум и мјесто састанка одредио- 12. март у штабу 717. дивизије у Бугојну. Тито је већ 8. марта, у случају њемачког позитивног одговора, одредио састав делегације. У делегацију су ушли- Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије чији је идентитет Њемцима био познат, као иМилован Ђилас и Владимир Велебит који би ишли под псеудонимима. Њемачки позитивни одговор је стигао у партизански Врховни штаб 10. марта. Партизанска делегација је кренула 11. марта, дан раније, на преговоре са истакнутом бијелом заставом. У Прозору их је зауставила група њемачких војника која није била упозната са мисијом, те их разоружала и фотографисала упркос њиховом одбијању. Затим су аутомобилима одведени у Горњи Вакуф гдје су отпочели разговоре са генерал-лејтинантом Бенигнусом Диполдом, командантом 717. дивизије.

Велебит је Диполду предоставио теме о којима је дошао да преговара, међутим, генерал Диполд је партизанским емисарима рекао да он нема овлашћења да преговара са њима и упутио их је на своје надређене у Сарајеву и Загребу. О томе шта је тада делегација рекла Њемцима- свједочи забиљешка официра у Штабу њемачког опуномоћеног генерала за Хрватску припремљена за телефонски разговор са генералштабним мајором Вернером Пфапфенротом (Werner Pfapfenrott). Пфапфенрот, начелник штаба Литерса, је те информације пренио генерал- пуковнику  Александру Леру. У тој забиљешци пише у тачки 4. следеће: ”Они изјављују да се не боре против хрватске државе, и ниуком случају против Њемаца, већ искључиво против четника. Они су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег ми укажемо, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања. Ови парламентарци не носе совјетске звијезде на капи, већ ознаку “М” која вјероватно треба да значи “Мачек”.

Меморандум и преговори у Сарајеву

Генерал Диполд је затражио од партизанске делегације да у писменој форми наведу тачке о којима ће се преговарати, а које ће он проследити вишој команди. Делегација му официјално предала Меморандум са предлозима. У њему су, осим размјене заробљеника и примирја, навели и двије интересантне тачке. Трећу, за коју су партизански преговарачи тражили од Њемаца да буде у тајности, гдје је писало: “У садашњој ситуацији нема разлога због којег би њемачки Вермахт вршио ратне акције против Народноослободилачке војске Југославије, поготово у свјетлу положаја, непријатеља и интереса обије стране- према томе, било би у интересу обије стране кад би непријатељства престала. У вези с тим, њемачка команда и ова делегација треба да одреде своје приједлоге који се тичу евентуалне зоне и наведу циљеве економских и других интереса”. У четвртој тачки Меморандума стоји:

“Народноослободилачка војска Југославије сматра четнике главним непријатељима.“ Послије предаје Меморандума, партизанска делегација је остала у Горњем Вакуфу да чека њемачки одговор. Како до 14. марта партизанској делегацији није саопштен њемачки одговор, Коча Поповић је одлучио да се врати у своју дивизију и њемачким аутомобилом је превезен до линије фронта између Раме и Јабланице.

Њемци су 14. марта одвели Ђиласа и Велебита у Сарајево на нове преговоре у којима је по налогу Хорстенауа и Кашеа присуствовао и Ханс От (припадник службе Абвер). Њемачка страна је пристала на размјену заробљеника, али је захтијевала да се прије било каквих преговора прекину партизанске активности дуж пруге Београд- Загреб. Са друге стране, партизанска делегација је инсистирала да се то питање веже за признавање партизанима статуса зараћене стране. Разговор се на томе и зауставио.

 Загребачко финале Мартовских преговора

Ђилас је 16. марта у пратњи једног њемачког наредника аутом одвезен у Челебић, а 17. марта су стигли до Борачког језера. Обавијестио је Тита о њемачком захтијеву да се обуставе партизанске акције у Славонији. Тито му је одговорио да не може пристати на тај захтијев док Њемци не прекину непријатељства. Пошто га је Ђилас увјерио да ће Њемци испунити свој дио погодбе о размијени заробљеника, Тито је одлучио да у знак добре воље пусти њемачке заробљенике. Послије тога су услиједили сусрети и преговори у Загребу.

У Загребу, у хотелу Експланада, они су вођени између њемачког опуномоћеног генерала у Хрватској, Глеза фон Хорстенауа и најистакнутијих људи партизанског покрета – Милована Ђиласа, члана  Врховног штаба НОВЈ и Политбироа ЦК КПЈ, и Владимира Велебита. Прво је у Загреб из Сарајева долетио Владимир Велебит (под псеудонимом Владимир Петровић). Велебит је 17. марта имао преговоре са Глезом фон Хорстенауом, а касније и са шефом италијанске војне мисије генералом Ђанкарлом Реом. Дозвољено му је да полуслободно шета Загребом и тада су Њемци открили његов прави идентитет. Послије откривања идентитета Велебиту је било дозвољено да посјети своју породицу. Ђилас је (под псеудонимом Милош Марковић) у њемачкој пратњи преко Коњица дошао у Сарајево, а потом одлетио у Загреб на преговоре. Да су партизани ступили у некакве проговоре са Њемцима био је упознат и Драгољуб Михаиловић, јер су Ђиласа приликом проласка са њемачком делегацијом кроз Коњиц лако препознали. Дедијер је тврдио да су Ђилас и Велебит у предасима између преговора шетали Загребом под заштитом Њемаца, у партизанским униформама.

Историчар Бранко Петрановић се о суштини вођених преговора у Загребу позива на америчког историчара Волтера Робертса (Valter  R. Roberts- ”Tito, Mihailovich, and the Allies, 1941-1945”, Њујорк, 1973.г.) гдје је Робертс тврдио следеће: “Партизанска делегација је нагласила  да партизани немају разлога да се боре против њемачке војске”, и да “једино желе да се боре против четника”, те да ће се “борити и против Британаца уколико се ови доцнијe искрцају у Југослaвији.”

Реакција СССР поводом преговора

Када је Тито обавестио генералног секретара Коминтерне Георги Димитрова о размјени ратних заробљеника с Њемцима, дошло је до драме. Извршни комитет Комунистичке интернационале је 31. марта 1943. упутио Титу телеграм следеће садржине: „Нас иритира околност, што сте ви извршили размјену с њемачким ратним заробљеницима, што сте послали делегацију, која је извршила преговоре с Њемцима, као и чињеница да је њемачки амбасадор у Загребу изразио жељу да се с Вама лично сретне. Шта се то догађа? Народ се налази у једној огорченој борби против окупатора, кад изненада – такви односи између вас и Њемаца. Да ли је то у складу с политиком Њемаца, који желе да изазову међу Југословенима братски раздор како би што лакше разбили народноослободилачку армију? Ја вас молим за објашњење овога питања. Даље: Разумљива је чињеница што незадовољство народа против Енглеза расте. Али, зар не размишљате о томе, да у садашњем тренутку изазивати незадовољство против Енглеза шкоди народноослободилачкој борби, и да мржња против окупатора, у првој линији против Њемаца, мора да се потпирује? Свака врста повезивања с њемачким моћницима може ову толико потребну народну мржњу слабити. Очекујем ваш одговор.“

Тито је истог дана објаснио Москви разлоге преговора са Немцима око размјене заробљеника. У писму је одбацио тврдњу да жели да се сретне са немачким представником у Загребу, рекавши: „Што њемачки представник у Загребу жели да говори са мном, и поред свих свињарија које су написане у њемачким и хрватским новинама о мени – за то нико није крив, и значи да ја не желим с њим да разговарам, чак и не мислим на то“. Историчар Бранко Петрановић ову реакцију Москве овако објашњава: ”Руководство КПЈ у борби за остварење основног циља- преузимања власти- није се устручавало да ризикује сукоб са савезницима. Такав став наишао је и на незадовољство Москве. Совјетском Савезу је у том часу, док је предузимао дипломатске иницијативе за демистификацију Мијхаиловића ради колаборације, ова неусаглашена патризанска иницијатива очигледно наносила штету.”

Реперкусије Мартовских преговора

О Мартовским преговорима су Милован Ђилас и Владимир Велебит говорили у докумeнтарној серији “Југославија у рату 1941- 45”. Милован Ђилас је рекао да је „примирје са Њемцима, договорено у Мартовским преговорима, било само срачунато на једну фазу“. Потом наглашава: “Aли, да су се на Јадран искрцали Енглези и кренули у разоружавање партизана, партизански однос са Њемцима би се претворио у трајнији однос, трајнији однос примирја.” Нема сумње да су ти преговори имали директног утицаја на текуће војне операције на Неретви, а потом и на Сутјесци. На примјер, отворено питање и енигма је- зашто Њемци у операцији Вајс нису прелазили на лијеву обалу Неретве? Владимир Велебит у емисији тврди да Њемци нису жељели да прелазе Наретву и „наруше демаркациону линију Италијанске окупациона зоне, да се не би замјерили Мусолинију„?! Ђилас je оспорио тезу Велебита, и као разлог нeпреласка навео „потребу њемачке војске ка прегруписавању“. Ђилас у емисији негира да је са Њемцима дошло до примирја и обуставе непријатељстава, а уједно наводи да је Тито био изненађен почетком њемачке операције на Сутјесци. Потом потврђује да је разлог Титовог изненађења ипак повезан са Мартовским преговорима. У том духу објашњава: „Њемци су ипак, иако нисмо склопили никакав споразум, заузели један став као да би нас толерисали у нашим намјерама, и као да би евентуално продужили преговоре. Тражили су као услов, претходни, обустављање наших акција на прузи Загреб- Београд, на тој магистрали- на што смо пристали и дали директиву Владимиру Влатку Велeбиту да оде у Славонију. Славонски партизани су сумњали на њега, у почетку.“ На крају, Ђилас каже: „Ја се сјећам, када су дошли први извјештаји да су Њемци продрли у Колашин, Тито је рекао: “Значи, Њемци лажу!”

www.in4s.net/index.php/zagreb-1943-pregovori-djilasa-gleza-fon-horstenaua/

Прочитај без интернета:
3 гласa