У ТОКУ СУ ПРИПРЕМЕ ЗА НОВИ ОПШТЕЗАПАДНИ РАТ ПРОТИВ РУСИЈЕ (први део)

  • И министар одбране Немачке, мајка седморо деце, изјавила је 22. јуна 2015. да са Русијом треба рзговарати са позиције силе. Очигледно је да датум ове изјаве није случајно изабран. Госпођа министар заборавила је како се завршио покушај њеног сународника и креатора прве Европске уније да 22. јуна 1941. отпочне разговор са Русијом са позиције силе. Кад би бар своју децу пожалила, је ли заборавила судбину Гебелсове деце и црвену заставу над рајхстагом?
  • Иза свих исфабрикованих оптужби западне врхушке на адресу Русије, иза љуске се крије страх од једине незападне земље која не само да није легла под капиталистички Запад као колонија или полуколонија, не само да му се успешно супротстављала, него му је током четири века наносила поразе, а у ХХ веку створила светски систем алтернативан капитализму – системски антикапитализам
  • У много аспеката СССР је цивилизацијски врхунац руског развоја: то је руска модерна, то је реалан развој, то је знаменита етапа руске историје, на крају, то је у историји јединствен социјални систем у чијој основи је главна руска вредност – социјална праведност
  • Слабљење и потчињавање Русије, брисање идентитета Руса као државотворног народа у циљу успостављања контроле над руским ресурсима и пространствима – давни је циљ владајућих група Запада, Тај циљ дефинисан је у системској форми још у другој половини XVI века у католичкој (Хабсбурзи) и протестантској (Енглеска, Џон Ди) варијанти

Пише: Андреј ФУРСОВ, директор Института за стратешку аналитику

         ПОСЛЕДЊЕ три-четири године свима су јасно показале – ко није слеп види – да ће Запад остати непријатељ Русије независно од тога какво ћемо уређење имати.

         Припадници америчке војске већ су почели да говоре о томе да ће односи САД и Русије остати конфликтни чак и после Путиновог одласка.

         И министар одбране Немачке, мајка седморо деце, изјавила је 22. јуна 2015. да са Русијом треба рзговарати са позиције силе. Очигледно је да датум ове изјаве није случајно изабран. Госпођа министар заборавила је како се завршио покушај њеног сународника и креатора прве Европске уније да 22. јуна 1941. отпочне разговор са Русијом са позиције силе. Кад би бар своју децу пожалила, је ли заборавила судбину Гебелсове деце и црвену заставу над рајхстагом?

         Слабљење и потчињавање Русије, брисање идентитета Руса као државотворног народа у циљу успостављања контроле над руским ресурсима и пространствима – давни је циљ владајућих група Запада, (значај и вредност пространстава повећава се са порастом опасности од гео-климатске катастрофе).

         Тај циљ дефинисан је у системској форми у другој половини XVI века у католичкој (Хабсбурзи) и протестантској (Енглеска, Џон Ди) варијанти.

         Настојање да се потчини огромна територија, да се разори држава која је контролише и сломи њен државотворни народ оправдавано је, наводно,непријатељским карактером државе и народа Русије у односу на Европљане и њиховом агресивношћу, наравно – имагинарном: „Ти си већ крив зато што сам ја гладан“. При том се посебан акценат ставља на конфесионалну различитост Руса на – њихово православље.

         Све до 1820-их година наглашавање различитости Руса у односу на Европљане имало је претежно верски карактер, иако је постојала и национална или прецизније речено, етничка, компонента.

         Од 1820-их ситуација се променила: у први план информативно-психолошког (психолошко-историјског) рата изашла је етно-историјска, национално-културна и државно-политичка компонента, односно, обликује се русофобија у дословном смислу речи. Заправо, може се рећи да са изласком у први план ових компонената, односно русофобије, почиње озбиљан психолошко-историјски рат Запада против Русије.

         То је – квалитативан помак, али пре тога треба да одредимо шта се има у виду под терминима „психолошко-историјски рат“ и „русофобија“.

         Психолошко-историјски рат је – укупност системских, сврсисходних и дугорочних поступања, чији је циљ – успостављање контроле над психолошком сфером друштва-мете, најпре над психо-сфером његове владајуће и интелектуалне елите са постепеним изласком из оквира примарних циљних група за деловање, каснијим брисањем нападнуте психо-сфере и њена замена сопственом.

         Главне области („фронтови“) вођења психолошког рата су – образовање, социологија, средства јавног информисања (тачнији назив СМРАД – средства масовне рекламе, агитације и дезинформације), која су срачуната на слабоумне, оне који се расплачу од одушевљења кад својим очима виде салонске дебиле који разматрају оно о чему тобоже „сви говоре“, а увече се још и, тобоже, шале.

         Транснационална СМРАД средства са формалним државним атрибутом настоје да представе Русију, њен актуелни владајући поредак и његову главну персонификацију готово као непријатеља човечанства №1. „Режим је – криминалан“, „Руси анектирали Крим“, „Русија води рат против Украјине“, „Русија је крива због обореног малезијског „Боинга“, „Русија је присвојила ресурсе Сибира које није способна да освоји“, „у Русији прогоне хомосексуалце“ и т. сл.

         Очигледно је да је већ крајем ХХ века журналистика (како обична тако и телевизијска) деградирала, постала застарела и претворила се из професије у занимање. Такође је очигледно да је западни обичан човек равнодушан и да верује својим СМРАД, очигледно је да „пета колона“ у Русији изводи свој стриптиз пре свега за вањског корисника одрађујући белосветске сребрњаке, путовања у иностранство и награде и очигледно је да је бесмислено са њима полемисати. И поред тога, тешко је одолети да се постави питање: ако је од 1991. до наших дана светом прогрмело више ратова него од 1945/50-1991, ако су сви они на овај или онај начин били организовани од стране Запада, онда, какве везе има Русија с тим?

         Не постоји ниједан доказ да су „Боинг“ оборили припадници народне одбране Донбаса, напротив, има много индикација да су то учинили Украјинци.

         У Русији нема закона о прогањању хомосексуалности која данас не само (у очима многих) да више није полна настраност, него је постала нешто знатно више и то – улазница у елитне и/или близу-елитне кругове, знак учешћа у њима: спремност да се погазе биолошка суштина и традиционалне социјалне норме – знак је лојалности Господарима светске игре, симбол спремности да се подметне задњица, не само у директном него и у преносном смислу речи (по чему се то разликује од „нагињања“ у затворима? По томе што је добровољног карактера? По чему се то разликује од облизивања задњице предводника у чопору бабуна? По томе што се тиме баве људи? Јесу ли људи?

         Иза свих исфабрикованих оптужби западне врхушке на адресу Русије, иза љуске се крије страх од једине незападне земље која не само да није легла под капиталистички Запад као колонија или полуколонија, не само да му се успешно супротстављала, него му је током четири века наносила поразе, а у ХХ веку створила светски систем алтернативан капитализму – системски антикапитализам.

         Руси – нису Запад, али су истовремено Европљани (другачији Европљани) који су створили и европску културу утемељену на руским вредностима и алтернативну западној. Неко је правилно приметио да јунаке водећих западних писаца (Балзак, Дикенс, Зола) брину новац и каријера, а јунаке водећих руских писаца (Толстој, Достојевски) занимају смисао живота и морално-етичка питања. Русија је – другачија од Запада. Хришћанска Европа, друга Европа која се распростире на читаву Северну Евроазију и живи по својим правилима и већ самим тим несимпатична је Западу – и неприхватљива. Отуда и – агресивна русофобија као најважније оружје психолошко-историјског рата против Русије.

         Метафизички (смисаони) ниво је – највише умеће психолошко-историјског рата где се одвија главно: уништење садржаја карактеристичних за објекат деловања („мете“) и подметање туђих са циљем да се „мети“ одузме њена метафизика и воља да се супротстави.

         Један од тих начина је стварање негативног лика „мете“, а – програм-максимум је увођење таквог лика у доминантне групе друштва-мете (аутофобија, мржња према своме, према самом себи – наклоност према туђем).

         Њих уче да се навикну на мисао да су они, наводно, скоро своји, у очима Запада скоро Европљани/Американци; треба само малкице да се потруде и избаве од тога „скоро“ – ако не да омрзну, онда да презиру своју земљу и предају је Западу, претварајући се у нешто налик на надзорнике у време окупационог режима.

         Конкретан пример аутофобије је русофобија. Русофобија као идеја је непријатељство (чак мржња) према Русима као таквима, према рускости као историјском типу и искуству, према његовим носиоцима – њиховом идентитету, историји, вредностима, психолошком типу, начину мишљења, начину живота.

         Русофобија као пракса је – скуп деловања (информативних, економских, политичких и других), чији је циљ понижавање и потискивање рускости као психолошко-историјског система. Русофобија као стратегија је – настојање да се успостави контрола над Русима као посебном етно-историјском државотворном целином, а касније њихово искорењивање, брисање из историје и растапање у другим народима.

         Није реткост и практична реализација русофобије. Крајње форме те реализације свеобухватно су демонстрирали нацисти у Другом Отаџбинском рату; у наше време власти наклоњене нацистима у земљама Прибалтика и Украјини реализују русофобију у виду дискриминације Руса у тим земљама– уз прећутни пристанак, ако не и одобрење Европске уније и САД. Ниво пропаганде у поступцима представника политичке и медијске сфере Запада у последњих неколико година одликује бесомучна русофобија.

         По интензитету то превазилази антисовјетску и антикомунистичку пропаганду у време Хладног рата; ако су се тада и дотицали Руса, онда индиректно, више или мање нејасно – наносили су ударе по комунизму, по совјетском систему и комунистичкој идеологији.

         Иначе, марионете и њихова послуга одлично су знали: борба се води, иако против совјетске, али и даље против Русије. О томе је Збигњев Бжежински крајем 1990-их отворено и јасно изнео своје мишљење у интервјуу париском часопису „Le nouvel observateur“. На питање о борби Запада и посебно САД са комунизмом, Бжежински је одговорио да не треба себе обмањивати: Ми (Запад) нисмо се борили са комунизмом, него са Русијом како год се она звала“.

         Индикативно је да је овај став својих господара јасно усвојио један од „пословођа перестројке“, Александар Н. Јаковљев: у једном од последњих интервјуа он је изјавио да су перестројком њени агенти сламали не само Совјетски Савез него сав хиљадугодишњи модел руске историје. У оба случаја (Бжежински и Јаковљев) ради се о русофобији у њеној конкретној реализацији.

         Овде је важно нагласити да је совјетофобија само скривени, увијени облик русофобије. И колико год покушавали други кудитељи совјетске прошлости да свој став оправдају исконски руским патриотизмом, православљем, сјајем Руске империје коју као нешто позитивно супротстављају Совјетском Савезу (МФБ-комплекс: монархизам, фебруар,  белогардејство као нешто позитивно у историји отаџбине), непризнавањем стаљинизма и т. сл., њихова критика реално има русофобски карактер.

         У много аспеката СССР је цивилизацијски врхунац руског развоја: то је руска модерна, то је реалан развој, то је знаменита етапа руске историје, на крају, то је у историји јединствен социјални систем у чијој основи је главна руска вредност – социјална праведност.

         Непријатељи Русије – русофоби, како у иностранству тако и у самој РФ добро знају да су: кампања совјетофобије, клеветање совјетске прошлости, совјетских достигнућа, совјетских победа – удар на Русију, на руски „краткотрајни ХХ век“ (1917-1991.) који је доказао историјску основаност, победничку рускост баш у њеном совјетском облику.

         У развијању русофобије на Западу, посебно у САД, није случајно значајну улогу одиграло експертско друштво совјетолога. Многи од њих радили су у разно време у различитим администрацијама САД. Било је међу њима доста људи из Источне Европе или њихових потомака – Пољаци, Чеси, Јевреји, Украјинци, Румуни и т. д. По правилу, сви они, било да се ради о З. Бжежинском или Поли Добрјански (ћерка бандеровца-русофоба, радила у администрацији Буша-млађег) Вулфовицу или Перлу – има их мноштво – мрзели су СССР управо као моћан облик историјске Русије. Траг те мржње остао је у совјетолошким студијама, наравно није на свим, било је доста озбиљних и занимљивих радова, а многи пореклом из Западне Европе нису били мрзитељи СССР/Русије. Али, постојала је тенденција…

         Изгледало је да ће са крахом СССР-а многи совјетолози остати без посла, међутим, они су се брзо преквалификовали од „кремљолога“ у стручњаке за постсовјетски Кремљ. А мржња је остала и при том није било потребно да се сакрива у антикомунистичке одоре.

         После Буша-старијег, са сваком новом администрацијом таквих експерата у естаблишменту бивало је све више, расла је њихова активност и достигла максимум у време антипутиновске хистерије; многе „стубове“ врхушке САД у односу на Русију треба унети у ону слику коју је представио русофобски сегмент друштва експерата. Међутим, проблем је у томе што се код нас према том русофобском друштву још увек озбиљно односе, као према научницима, док су они, у ствари, обични службеници и официри информативног рата (независно од националности – било да је то Фиона Хил или Лилија Шевцова) и са њима улазити у чисто научне расправе у трагању за истином, у најмању руку је глупо.

         Циљ непријатеља – није трагање за истином, него наношење штете Русији: у датом случају на научно-информативном фронту психолошко-историјског рата. А ако су се раније русофоби прерушавали у антикомунисте, данас су на њима украси „критичара путиновског режима“ и бораца за „праву демократију у Русији“. Каква је то демократија видели смо 1993, 1996. и 1998. Јељцинско-гајдаровско-чубајсовска демократија са људским? Хвала, не треба. Русофобија мења само форму, суштина остаје иста и скоро да се није променила од 1820-их година.

         Управо ове деценије стартовала је русофобија као основно оружје западних врхушки у психолошко-историјском рату „против Русије, како год да се она звала“. Време „пуштања у погон“ русофобије није случајно изабрано: управо тада Русија је постала смртни непријатељ три силе које су организовале Француску револуцију 1789-1799. (или активно доприносиле њеном настајању и развијању) и почеле да граде свој нови светски поредак одмах по завршетку реализације њене „експортне варијанте“ – Наполеонових ратова.

         Као прво, то је Велика Британија, која се борила са Француском за хегемонију у светском капиталистичком систему и победила је, пре свега, снагом Русије. Русија је баш због победе над Наполеоном, која је учинила најјачом континенталном силом, постала у очима Британаца противник № 1.

         Друго, то је релативно нов европски финансијски капитал који се као такав истакао управо током Француске револуције и Наполеонових ратова – захваљујући тим догађајима. Ради се, пре свега, о Ротшилдима који су још 1818. диктирали своју вољу највећим западноевропским силама (Аустрија, Пруска, Француска) – али нису Русији.

         (следи наставак)

fakti.org/rossiya/zapad-ce-biti-neprijatelj-rusije-kakvo-god-uredjenje-imala-i-ko-god-njome-vladao

Прочитај без интернета:
0 гласовa