• Обама није иницијатор овог рата и он у њему невољно учествује. Коалиција која води рат против Русије, обухвата, пре свега, део англо-британских енергетских корпорација, западне војно-индустријске корпорације (јер је руска одбрамбена индустрија почела да их истискује са тржишта), глобална финансијска олигархија (која има за циљ да неутралише националне суверенитете у целом свету) и америчка обавештајна заједница, која је крајње раздражена ситуацијом у вези са Едвардом Сноуденом
  • Ова коалиција је одлучила да замени руско политичко руководство марионетском владом. Њен план предвиђа да Русија после промене руководства мора да преда своје нуклеарно оружје, да одустане од контроле над енергетским сектором, да преда суседним државама делове територије, а да на остатку своје формира конфедерацију
  • Путин се нада да ће успети да успостави добре односе са Западом, прекорачивши преко „хибридног рата“. Тако се манифестује путиновски конзервативизам: он не жури са револуционарним трансформацијама. Председника народ воли не само због тога што он доноси хитне одлуке, већ и зато што ствара услове да се мало одахне
  • Ово је западни план: не ићи на изборе. Сами избори – ће бити проглашени фалсификованим. Режим ће бити проглашен криминалним. Понављањем украјинског модела – одмах после избора биће формиран „мајдан“, и то не само у Москви, већ и у регионима, уз излазак на улице средње класе
  • За датум „мајдана“ у Русији су изабрани председнички избори 2018. године. Међутим, генерална проба државног преврата одиграће се већ ове године
  • Ако су на кијевском Евромајдану ради ескалације ситуације убили стотину људи, онда ће у Русији, која је за ред величина моћнија од Украјине, зарад рушења власти Запад бити спреман да у серији терористичких напада убије десетине хиљада људи
  • Кремљ је све ове лекције научио. Њему је апсолутно јасно шта треба радити, и то рађа оптимизам. Много тога је већ учињено. Власт задржава чврсту контролу над федералним ТВ каналима – што је велика разлика у односу на Украјину. Финансирање иностраних НВО је углавном сведено на минимум. Формиране су прилично снажне структуре које се могу борити за улицу. А и ниво патриотизма у Русији је на значајно већем нивоу него у Украјини

        ШТА је то „хибридни рат“ који Запад води против Русије? Има ли Русија ефикасно оружје за победу у тој бици? Да ли je дошао час за мобилизациони трзај и одлучну „национализацију елите“?

        Зашто још увек није послат у оставку „економски блок владе“? Када и у ком облику се противници Русије спремају да изведу државни удар, и како Кремљ планира да му се супротстави?

        Како ће се развијати ситуација у Украјини, Донбасу и Сирији?

        О свему овоме говори бриљантни руски политиколог и публициста, шеф Института политичких студија, члан Друштвене коморе РФ Сергеј Марков.

        • Чиме се „хибридни рат“ разликује од, рецимо, Хладног рата Запада против СССР-а?

        – „Хибридни рат“ који Запад води против Русије, обухвата не само војне операције ниског интензитета или диверзионе акције у Донбасу, већ и информациони, дипломатски и економски рат, уз објављене и необјављене санкције, попут забране кредитирања руских компанија и онемогућавања их да дођу до најновијих технологија.

        Укупан ниво сукоба између страна превазилази оно, што се дешавало за време Хладног рата. Томе сведоче, на пример, лични напади на лидера наше земље, Владимира Путина јер против Брежњева, Хрушчова или Стаљина, није било ничег сличног, иако се њима много шта могло замерити.

        Запад тада није желео да љути совјетске лидере и није намеравао да их свргне, а сада је себи поставио задатак да изведе државни удар у Русији. Због тога је данашњи сукоб много опаснији од Хладног рата.

        • Ко заправо ратује против Русије? Треба ли овде говорити о целом Западу или конкретно о америчкој администрацији? Или је исправније сматрати нашим непријатељима не државе, већ неке парадржавне структуре?

        – Према мојим информацијама, Барак Обама није иницијатор овог рата и он у њему невољно учествује. Коалиција која води рат против Русије, обухвата, пре свега, део англо-америчких енергетских корпорација, које су незадовољне чињеницом што је наша земља повратила контролу над нафтогасним ресурсима. Друга снага су западне војно-индустријске корпорације: оне нису задовољне тиме што је руска одбрамбена индустрија почела да их истискује са светских тржишта, а осим тога, њима су неопходне нове тензије ради повећања буџетских издвајања. Трећи учесник антируске коалиције је глобална финансијска олигархија, која има за циљ да неутралише националне суверенитете у целом свету.

        Четврти учесник је америчка обавештајна заједница, која је крајње раздражена ситуацијом у вези са Едвардом Сноуденом. Ствар је у томе што се у психичком стању сличном Сноуденовом данас налази стотину америчких обавештајаца, који осећају очигледну контрадикцију између парадних вредности САД и реалних послова америчке обавештајне службе – укључујући државни преврат у Украјини и довођење на власт у Кијеву терористичке хунте.

        Сноуденовим путем може поћи стотину његових колега, и тада ће се срушити један од главних механизама реализације америчке глобалне доминације.

        Постоји још једна група – америчка спољнополитичка заједница, за коју су руске иницијативе – од Путиновог Мунхенског говора до операције ВКС РФ у Сирији – као нож преко грла. Стејт департман сматра да је у стварности Русија много слабија, него што се понаша у међународној арени.

        Ова коалиција је одлучила да замени руско политичко руководство марионетском владом. Познат је чак и план који је својевремено обелоданио Андреј Иларионов. Према њему, Русија после промене руководства мора да преда своје нуклеарно оружје, да одустане од контроле над енергетским сектором, да преда суседним државама делове своје територије, а да на остатку формира конфедерацију. У ствари, реч је о ликвидацији Русије у облику у каквом нам је данас позната.

ВКС РФ у Сирији

        Наравно, то не значи да овај план у штампаној форми стоји на Обамином или Бајденовом столу. Али, то такође не значи да неће бити реализован од стране Сједињених Држава у случају повољног развоја ситуације.

        • Совјетски Савез је изашао из Хладног рата са катастрофалним последицама, између осталог и зато што није имао организационе технологије за супротстављање рушилачким нападима, који нису укључивали бомбардере или тенковске клинове, већ медије, економске полуге и политичке институције. Има ли данас Русија инструменте, који могу обуздати „хибридни“ западни притисак? И не чини ли се да Русија, у поређењу са Совјетским Савезом, има мање стабилну структуру због претеране улоге националног лидера, против кога је из тог разлога покренута клеветничка кампања?

        – Код нас је, заиста, приметан велики недостатак инструмената уз помоћ којих се води „хибридни рат“. Шта Русији недостаје?

        Прво, имамо веома мало новца – у поређењу са скоро неограниченим ресурсима глобалних финансијских структура.

        Друго, немамо своју технологију. У време Стаљина, технологије су узимане из иностранства, а у послератном периоду су произведене нашом науком. Данас наука у Русији преживљава тешке тренутке, протока технологије нема.

        Треће, ми још увек немамо сопствену концепцију развоја нити сектор који би ту концепцију реализовао. Довољно је рећи да „економски блок владе“, који у већој мери зависи од Запада него од Русије, спроводи политику у складу са полуколонијалним либерално-монетаристичким моделом који је за нас развијен преко океана, а на Западу се скоро и не практикује.

        Четврто, немамо развијене хуманистичке науке које би створиле сопствене структуре размишљања. Оно што постоји је скоро у потпуности под утицајем секундарних западних модела. Како техничке, тако и хуманистичке науке су разбијене због хроничног недостатка финансирања. Новца нема ни за шта: за пристојан живот научника, за лабораторије, за конференције. Седи, читај туђе научне часописе, као клошар на станици, – и то је све!

        Због тога ми немамо сопствени систем размишљања – због тога Русија у најкарикатурнијем облику имитира западно потрошачко друштво. Његова формула „Да би био успешан, мораш зарадити новац – на било који начин, укључујући и кршењем закона и морала“ константно се емитује на федералним тв-каналима и представља се већини грађана као званична државна доктрина. Са таквом „вучијом психологијом“ друштвене структуре неминовно постају слабе и неконкурентне у глобалној борби.

        Армија XX века били су ​тенкови, топови, ракете и авиони, и ми са тим немамо проблема. Међутим армија XXI века – су центри, грантови, фондови, институције. А та армија је код нас занемарљива. У том смислу, ми смо вероватно слабији чак и од Пољске или Турске.

        У одсуству јасне идеологије развоја, руска елита постаје не само западњачка. Њен значајан део гледа на нашу земљу као на колонију, а својом отаџбином сматра Запад. Управо је зато, на пример, кримски случај консолидовао друштво, али поделио елиту. Ово неподударање елите са сопственим друштвом и њена спремност да због свог богатства капитулира – у „хибридном рату“ је најакутнији проблем.

        • Да ли је Русија потпуно разоружана у овој конфронтацији?

        – Имамо неколико предности. Пре свега, патриотизам и оданост својој земљи апсолутне већине становништва. Што нас више нападају, руско друштво се више консолидује.

        Поред тога, чак и они који против нас ратују, у великој мери нису уверени да нас могу победити. Већина европских земаља невољно учествује у овом „хибридном рату“ и смо чека прави моменат да изађе из њега.

        Посебан фактор је огромна популарност Владимира Путина као националног лидера скоро две деценије, што нам омогућава да решимо многе проблеме. Иако се систем управљања, који у великој мери зависи од једне особе, може сматрати несавршеним, он у периодима рата постаје, напротив, ефикасан.

        Плус, ми и даље имамо прилично велику територију и значајну популацију, што нам дозвољава да развијамо сопствено тржиште чак и у условима санкција. На крају, још увек користимо совјетску заоставштину – захваљујући којој успевамо да живимо и развијамо се, ако не идеално, оно више-мање нормално.

        • Дозволите да негативне факторе које сте навели сведемо на два – компрадори у елити и демобилисани народ. То значи да власт треба одмах да спроведе две огромне акције. Чистку елите, уз формирање резерве кадрова од људи изузетне чистоте и интегритета, уз чију помоћ се може преобразити земља. И мобилизацију народа, која би подстакла ову гарду кроз отворене „социјалне лифтове“. Али, како то одрадити? Кроз директан апел председника народу? Или би то требало одрадити постепено, пре свега кулоарским кадровским решењима?

        – У последње време често морам да одговарам на питање: зашто Путин не пошаље у оставку „економски блок владе“? Јер је прилично очигледно да је економска политика Русије неадекватна. Она се своди на то да модернизација земље мора да се ослања на западне технологије и инвестиције. У самој овој идеји нема ничег лошег: тако се Русија развијала у време Петра Великог и за време бољшевика. Али, проблем је у томе што је данас ова стратегија зашла у ћорсокак. То је постало јасно још одавно – онда када је Герман Греф хтео да преко Сбербанке купи „Опел“ и његову технологију, а на Западу је донета политичка одлука да се то блокира. Сада је овај ћорсокак очигледан свима.

        • Зашто онда нема оставке?

        – Мој одговор је овакав: Путин се нада да ће успети да успостави добре односе са Западом, прекорачивши преко „хибридног рата“. Тако се манифестује путиновски конзервативизам: он не жури са револуционарним трансформацијама. У томе постоји одређени резон. Председника народ воли не само због тога што он доноси хитне одлуке, већ и зато што ствара услове да се мало одахне.

Владимир Путин

        Мислим да Путин правилно размишља: не треба без преке потребе мобилисати друштво. Још увек није нужда. Иако је структура за ту сврху креирана – она се зове Општеруски народни фронт. Мислим да ће, ако ситуација ескалира, митинзи „Антимајдана“, у организацији Фронта, окупити милионе људи.

        Очигледно, руководство државе не сматра ситуацију толико опасном да би приступило оштријој политици „национализације елите“ и мобилизације народа.

        • Очигледно је да је циљ Запада у „хибридном рату“ промена власти у Русији. Ако искључимо оружани напад на нашу земљу, промена власти се може десити на три начина. На изборима. „Дворским ударом“ или уз помоћ „Мајдана“ у Москви. На пример, олигарх Михаил Ходорковски је ставио до знања да власт у Русији може бити освојена само уличним устанком. По вашем мишљењу, од чега власт треба више да стрепи: од „Мајдана“ или „дворског удара“?

        – Од комбинације и једног и другог. На изборима нико не може да победи Путина – осим ако се не деси некакав страшни догађај, као на пример, издаја Донбаса. Сигуран сам да је Путин тога свестан.

        Што се тиче „Мајдана“, свима препоручујем да пажљиво читају новине „Ведомости“ и, с њима тесно повезани, магазин The New Times. То су гласила светске олигархије у Русији, зидне новине радикалне „мајданске“ опозиције, „пете“ и „шесте“ колоне. Они отворено описују стратегију својих акција.

        Одлучено је – не ићи на изборе. Сами избори – ће бити проглашени фалсификованим. Режим ће бити проглашен криминалним. Понављањем украјинског модела – одмах после избора биће формиран „мајдан“, и то не само у Москви, већ и у регионима, уз излазак на улице средње класе.

        Ради тога ће сигурно интензивирати санкције, чији ће најважнији задатак бити – погоршање живота средње класе у Русији. Истовремено настојаће да отежају живот олигарсима и у неком моменту ће им поставити ултиматум: збаците Путина, иначе ћемо блокирати ваше рачуне.

        Ова стратегија је већ објављена. Штавише, Американци чак дискутују о персоналном саставу потенцијалне хунте. У њеном саставу они виде Михаила Касјанова, Михаила Ходорковског, Алексеја Наваљног, и пар људи из садашње владе. Кога тачно, то још увек не знамо, али можемо да претпоставимо.

        За датум „мајдана“ у Русији су изабрани председнички избори 2018. године. То се може видети по буџетима: амерички Конгрес у ту сврху издваја новац непосредно до 2018. године. Међутим, генерална проба државног преврата одиграће се већ ове године.

        • Олигарси и средња класа као покретачка снага државног удара? Не чини ли вам се да ни једни ни други нису способни да га изведу? Ако говоримо о „дворском удару“, за њега су неопходне оружане снаге. Не може Абрамович допловити јахтом и збацити Путина. Што се тиче побуне на трговима, за то је неопходан осиромашени народ, а не припадници средње класе који имају шта да изгубе.

        – Наше америчке колеге су веома окренуте технологијама. Уз помоћ технологија су и освојили практично цео свет. Зашто мислите, да ако су технолошки радили 100 година и остваривали успехе, да ће сада изненада нешто променити? Они су искључиво по уџбенику свргли Виктора Јануковича, довели на власт хунту и успешно направили од Украјинца антирусе – зашто би сада мењали оно што им очигледно даје резултате?

        И овде ће деловати на исти начин, по уџбенику – само што ће бити утрошено знатно више „ресурса“. Ако су на кијевском Евромајдану ради ескалације ситуације убили стотину људи, онда ће у Русији, која је за ред величина моћнија од Украјине, зарад рушења власти Запад бити спреман да у серији терористичких напада убије десетине хиљада људи.

        • Да ли је Кремљ научио „украјинску лекцију“, ако већ Американци све раде шаблонски, „по уџбенику“? Или је и даље све непредвидиво?

        – Наравно, Кремљ је све ове лекције научио. Њему је апсолутно јасно шта треба радити, и то рађа оптимизам. Много тога је већ учињено. Власт задржава чврсту контролу над федералним ТВ каналима – што је велика разлика у односу на Украјину. Финансирање иностраних НВО је углавном сведено на минимум. Формиране су прилично снажне структуре које се могу борити за улицу. Па, и ниво патриотизма у Русији је на значајно већем нивоу него у истој тој Украјини, чак и у главном граду, – што доказују акције као што је „Бесмртни пук“.

Кремљ схвата да би предаја Донбаса била смртоносни ударац у срце руске државности

        • Шта ће бити са Донбасом?

        – Украјина се налази у преломној тачки, а куда ће кренути – апсолутно је непредвидиво. Могу прогнозирати само ову годину: Мински договори неће бити реализовани, а Кијев ће наставити да доследно спроводи Порошенко-Горбулинов план.

        Владимир Горбулин – је саветник украјинског председника за питања стратешке безбедности.

        План укључује следеће ставке. Кијев не потписује никакве обавезе. Он јача војску, да би у моменту, када Русија ослаби подршку Донбасу, спровео муњевито освајање по моделу хрватског напада на Српску Крајину. Током прелазног периода, уместо избора „нормандијска четворка“ у Донбасу именује администрацију од техничких представника Донбаса. Француске и немачке војне јединице су распоређене на граници. Кијев наставља жестоку економску блокаду Донбаса. Међутим, да би Кијев пристао да одложи рат, Запад, по замисли Горбулина, мора Украјини да додели већа финансијска средства, као и да потпише споразум о сарадњи Украјине и NATO-а и размести заједничке бригаде у кључним градовима Новоросије ради сузбијања евентуалног устанка: то су Харков, Дњепропетровск, Одеса, Запорожје, Николаев, Мариупољ.

        Што се тиче Русије, она ће наставити да инсистира на спровођењу Минских споразума, иако ја већ сада видим да је то немогуће. Кијев је у потпуности под контролом Американаца, а они иако јавно говоре о поштовању „Минска-2“, не чине ништа да би приморали кијевски режим да те споразуме испуни.

        Ипак, у случају оружаног напада ВСУ на Донбас треба очекивати реакцију од стране Русије – у то сам апсолутно убеђен. Руско руководство је савршено свесно: уколико кијевска хунта почне масовне репресије и масакр у Донбасу, сва одговорност за убијања у очима нашег народа пашће на Москву. Верујем да руско руководство има јасну представу: да је предаја Донбаса – смртоносни ударац у срце руске државности.

        Превео: Срђан Ђорђевић

fakti.org/rossiya/markov-zapad-je-sebi-postavio-za-cilj-da-izvede-drzavni-udar-u-moskvi

Прочитај без интернета:
4 гласa