Са пролетерским замахом цивилизоване земље су се прихватиле преуређивања света по својој слици и прилици. Преуредили су га. Као што је фамозни Михаил Сергејевич „преуредио“ Совјетски Савез. У арапском свету је победио хаос. Државе су ослабиле или се потпуно распале. Већ пету годину стотине хиљада избеглица опседају границе ЕУ

  • Русији се посрећило. Европе нема. Меркел, Оланд и други истакнути делатници цивилизованих земаља ни по чему нису бољи од украјинске сабраће. Политички живот ЕУ се „украјинизовао“. Разлика је само у томе што су једни тихи, а други галаме
  • Европа коју смо познавали и волели је умрла. Европска елита је потпуно деградирала. Нестали су прорачунати и цинични прагматичари који су бранили интересе својих држава и народа. Елита западних демократија не разуме шта се догађа у данашњем свету и конкретно у Европи. Свет се променио, а они још увек живе као таоци својих догми
  • Једном приликом сам ухватио себе да размишљам како ми апсолутно није занимљиво да знам шта ће рећи Обама, Меркел, Оланд и, тим пре, Порошенко. Путина је интересантно послушати. А речи политичара из западних земаља подсећају на говоре у партијским организацијама из времена позног СССР. Само што су тада совјетски пропагатори силовали мозгове становништва „трулећим агресивним капитализмом“, а данас западни пропагатори силују мозгове „распадајућом агресивном“ Русијом
  • Само напред. Русија нигде не жури. Она се изоловала од пролупалог „цивилизованог света“. Уз помоћ западних санкција Русија спроводи политику замене увозних производа

Пише: Сергеј БЕЛОВ

        КАДА чујем речи о „међународној изолацији“ Русије, одмах замишљам пацијенте психијатријске установе који су решили да се изолују од доктора и забарикадирали се у соби. У улози болесника нашао се цео „цивилизовани“ свет, у чије прве редове се гура немирна Украјина, како се о томе, као и увек сликовито, изразио Кличко: „Украјина ће бити чланица придруживања Европи“.

        Болесници хистеришу, о нечему жучно расправљају и псују, наравно, докторе. То јест Русију…

        Ради разумевања ситуације у „соби за изолацију“, треба премотати филм на почетак „арапског пролећа“.

        С пролетерским замахом цивилизоване земље су се биле прихватиле преуређивања света по својој слици и прилици. Преуредили су га. Као што је фамозни Михаил Сергејевич „преуредио“ Совјетски Савез.

        У арапском свету је победио хаос. Државе су ослабиле или се потпуно распале. Већ пету годину стотине хиљада избеглица опседају границе ЕУ. Оне беже од рата, који су де факто организовале западне земље.

        Истина, да се „интегрише“ у европско друштво нико од избеглица не може и неће. Између свих „европских вредности“ они бирају само – материјалне.

        Шта данас уопште представљају „европске вредности“? Две тате и једно дете? Мало поједностављујем, али у суштини управо тако становници Африке и Блиског Истока, па и 90 одсто становника постсовјетског простора, доживљава европске вредности.

        Такву Европу избеглице ће понижавати исто као што у затворима понижавају слабе и безвољне личности.

        Европа коју смо познавали и волели је умрла. Европска елита је потпуно деградирала. Нестали су прорачунати и цинични прагматичари који су бранили интересе својих држава и народа.

        Елита западних демократија не разуме шта се догађа у данашњем свету и конкретно у Европи. Свет се променио, а они још увек живе као таоци својих догми.

        Неком приликом је Владимир Путин изјавио да се у Русији „ни у ком случају не сме дозволити украјинизација политичког живота“.

        Русији се посрећило. Европе нема. Меркел, Оланд и други истакнути делатници цивилизованих земаља ни по чему нису бољи од украјинске сабраће. Политички живот ЕУ се „украјинизовао“. Разлика је само у томе што су једни тихи, а други галаме.

        Психијатријски приручник карактерише такву појаву као „дебилност“: „лагана интелектуална ретардација, непостојање способности за креативно разумевање околних појава, неспособност разликовања главног од споредног, неспособност апстрактног размишљања, претерана глагољивост, размишљање на непознате теме уз укључивање непознатих речи у говор“. Наш случај.

        Европљани су прво заједно учествовали у „арапском пролећу“, затим су добили стотине хиљада избеглица, а сада не знају шта да с њима раде.

        А радити се може само оно што подразумевају европске вредности. Хранити. Пазити. Мазити. Давати бесплатне купоне за јавну кућу, како би афрички и азијски „алфа мужјаци“ избацивали тамо своју сексуалну енергију.

        Али, да ли Русија треба да брине за заједнички европски дом и ред у њему?

        Иако везано за други случај и друге „партнере“, руски лидер је током традиционалне директне линије са народом 2016. године веома тачно изразио своје мишљење о томе: „Ако је неко решио да потоне – немогуће га је спасти“.

        Уосталом, који је смисао спасавати геополитичког конкурента?

        Нормалне, добросуседске односе са Европском унијом немогуће је успоставити због самог устројства европске бирократије. Односе би требало градити конкретно са Немачком, Француском, Италијом, пошто од сарадње са тим државама може бити неке користи.

        Русија је заинтересована за научно-техничку сарадњу са технолошки развијеним европским земљама. Њој је потребна стабилна продаја својих енергетских ресурса Европи.

        Што се тиче „деиндустријализованих“ држава Источне Европе, оне ће после распада ЕУ поново хтети да се врате у зону утицаја Русије – јер неко мора да их храни, по њиховом мишљењу.

        Тако је било до 1991. године. И неки сматрају да ће тако бити и у будућности. Највише ће се, наравно, бусати у прса „браћа“ Бугари.

        Само, да ли Русија поново треба издржава готоване и издајнике? Вероватно би требало све да буде обрнуто – они би требало да плаћају за руска „леђа“. Ако желе. Ако не желе – далеко им лепа кућа.

        Са старом Европом ћемо се свакако договорити.

        Са садашњим политичарима из европских држава нема о чему да се разговара. Њих треба мењати. Мењаће их сами Европљани. Процес тече. Најважније је не сметати.

        Што више турски султан Реџеп Ердоган пошаље Ирачана, Авганистанаца, Сиријаца у Европу – то боље. Нека обични Европљани осете на својој сопственој кожи све лепоте безумне политике својих лидера. Онда ће им у глави несумњиво синути следећа питања.

        Као прво, какве су то владе које не могу да реше ниједан проблем?

        Као друго, за који клинац ће им уопште Европска Унија, ако их не штити?

        Као треће, ради чијих интереса је било потребно „изоловати“ се од Русије?

        Пробајте да замислите шта би могао да мисли обичан немачки радник када иде у фабрику да „шљака“? И пролази поред миграната који дангубе у празничној атмосфери и нарушавају уобичајени европски ред! И заиста, због чега да поштујеш онога који не може да се заузме за себе, своју кућу, своју жену?

        Са наруџбинама код европских предузећа ствари такође не стоје најбоље, а значи ни са приходима обичних радника. При томе неки Фридрих неће мучити себе дубокоумним размишљањима о глобалној економској кризи. Он зна да је његов конкретни „евро“ дат за разоноду конкретног беспосличара, којег је у његову земљу позвала Ангела Меркел. Он није добио конкретни „евро“ због санкција против Русије.

        Брига Фридриха шта се догађа у Украјини, чији је Крим или Донбас. Њега је брига за себе. Он жели да једе и живи као пре. А то значи да треба ићи на изборе и гласати против актуелне власти.

        Потражња рађа понуду. Не мислим да ће се у Европи појавити „проруске“ политичке снаге, али они који су способни за договор ће сигурно доћи на власт. Није битно кад.

        Смејурија. Западни политичари потпуно озбиљно разматрају питање враћања Русије у G8. Постављају услове. Ултиматуме.

        Који је смисао да се Русија враћа у дискредитовани клуб некада „утицајних држава“? Уз то, како „руски медвед“ може да се врати у „Велику осморку“ без „кинеског змаја“?

        Није људски. Погрешно је. А Русија треба да поступа исправно.

        Једном приликом сам ухватио себе да размишљам како ми апсолутно није занимљиво да знам шта ће рећи Обама, Меркел, Оланд и, тим пре, Порошенко.

        Путина је интересантно послушати. А речи политичара из западних земаља подсећају на говоре у партијским организацијама из времена позног СССР. Само што су тада совјетски пропагатори силовали мозгове становништва „трулећим агресивним капитализмом“, а данас западни пропагатори силују мозгове „распадајућом агресивном“ Русијом. Само напред.

        Русија нигде не жури. Она се изоловала од пролупалог „цивилизованог света“.

        Уз помоћ западних санкција Русија спроводи политику замене увозних производа.

        Понекад ми се чак поткраде мисао: а можда је „арапско пролеће“ и „револуцију националног достојанства“ спонзорисала Москва?

        Наравно да није. Москва просто није сметала Западу да укључи свој самоубилачки програм.

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ