Америчка идеологија (први део)

ЗАЈЕДНИЧКА АНАЛИЗА ЦЕНТРА KATEHON И РУСКОГ ИНСТИТУТА ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА

Џон Винтроп

  • Чак и земље или цивилизације које се данас труде да се ослободе западног и америчког утицаја, да би то постигле, морају пре свега да разумеју Америку. Без тога је ослобађање немогуће
  • Хорде америчких агената утицаја чине све што је у њиховој моћи да сакрију право лице америчког система, замрсе анализу, и да сваку објективну представу маргинализују, исмеју и угуше у корену
  • САД су језгро Запада, његова суштина и главни центар. САД су субјекат Запада, а пошто је Запад субјекат светских размера, САД имају двојаки субјективитет. Степен субјективитета слаби са удаљавањем од првог слоја: Европа већ има мање субјективитета од САД, али више од незападних, али прозападних земаља. А прозападне земље имају више субјективитета од мреже утицаја у непрозападним и антизападним земљама
  • Америчка идеологија је почела да претендује на то да креира будућност не само сопствене империје, већ и целог света, пошто у идеалној (с њене тачке гледишта) перспективи види цео свет као ту империју
  • Већ у 17. веку пуритански становници првих колонија нису себе сматрали Енглезима, већ су преферирали да виде себе као „Божије људе“, посебан народ, изабран одозго за главну мисију у историји човечанства. Њихову убеђеност у то храниле су и аналогије са старозаветним Јеврејима. Тако је ударен темељ једне од карактеристичних црта америчког политичког менталитета, према којој САД могу у име целог света да диктирају норме и правила другим земљама, али саме, због своје изабраности и „посебне мисије“, могу да буду изнад тих закона
  • САД тако постају више од државе – прототип будућег уређења светског грађанског друштва. А то значи да САД нису просто војна, већ смисаона, идејна авангарда Запада и будућност Запада. Исти месијански темељ има и амерички глобализам у ХХ-XXI веку, на њему се заснива право и обавеза САД да буду главна снага развоја либералне демократије и тржишног уређења света. САД тако постају кулминација историјског процеса, испуњење месијанског сна – „Град на Гори“
  • Све што се у Америци догађало локално, имало је глобални карактер – тако о својој историји мисле Американци. То је отворена земља-свет, а Американци су народ-човечанство. Тако се америчко време и амерички простор претварају у концепт „територије будућности“

        ДА БИ се схватила структура савременог света, потребно је обратити пажњу пре свега на Сједињене Америчке Државе, које су неспорни лидер западног света који задаје основне параметре глобализације.

        Запад у последњим вековима има хегемонију у светским размерама: како у колонијалној, тако и у постколонијалној верзији. САД су после Другог светског рата чврсто заузеле место авангарде Запада, поставши, тиме, језгро глобалне доминације.

        Запад контролише свет, САД контролишу Запад. САД контролишу свет.

        Чак и земље или цивилизације које се данас труде да се ослободе западног и америчког утицаја, да би то постигле, морају пре свега да разумеју Америку. Без тога је ослобађање немогуће. Међутим, америчка глобална хегемонија такође схвата ту околност не лошије, а можда чак и много боље него њени противници. Зато америчка мрежа утицаја, која је присутна у свим земљама и у свим друштвима, настоји да нико не створи такву објективну слику.

        Сама операција деконструкције САД, чак и на чисто теоретском нивоу, веома је табуизована: хорде америчких агената утицаја чине све што је у њиховој моћи да сакрију право лице америчког система, замрсе анализу, и да сваку објективну представу маргинализују, исмеју и угуше у корену.

        Зато је за све противнике униполарног света деконструкција Сједињених Држава, то јест исправно и контекстуално схватање њихове истинске природе и структуре, примарни задатак. Од тога треба да почиње израда концептуалног арсенала усмереног на рушење хегемоније и глобалне америчке доминације.

        Одмах треба направити прелиминарна разграничења: САД су данас главни пол Запада, али не цео Запад.

        Појам „Запад“ у цивилизацијском смислу може да означава четири различите појаве које, међутим, имају хијерархијску структуру:

        САД као центар доношења најважнијих стратешких одлука у име целог Запада. То се изражава:

        а) у војно-стратешкој снази САД, која омогућава да самостално играју лидерску улогу у NATO;

        б) у ефикасности америчке либералне економије и долара као светске резервне валуте, као и у кључној улози америчких транснационалних корпорација;

        в) у владавини америчког система вредности и америчке културе;

        г) у лидерском положају САД у питањима високих технологија и научно-техничких иновација.

        САД + Европа, оне заједно чине ареал настанка западне цивилизације, Нови и Стари свет. Европа је, с једне стране, историјска матрица те цивилизације, а с друге, у садашњим условима, најближи стратешки сателит САД, који конкурише Новом свету само у другоразредним питањима, али који га следи у свим стратешки прворазредним питањима (геополитичким, идеолошким, дипломатским, економским итд.).

        Оне земље света које се оријентишу на САД и/или Европу, које су контролисане од стране ових последњих у свим главним питањима и које чине сателите другог нивоа.

        Глобална мрежа прозападних политичара, идеолога, економиста, магната, научних и културних радника, који су присутни у елитама (ређе у маргиналним круговима) свих осталих незападних и чак антизападних земаља и народа.

Осовина хегемоније

        У таквој ситуацији, САД су језгро Запада, његова суштина, есенција, као и главни центар. САД су субјекат Запада, а пошто је Запад субјекат светских размера, САД имају двојаки субјективитет.

        Степен субјективитета слаби са удаљавањем од првог слоја ка четвртом: Европа већ има мање субјективитета од САД, али више од незападних, али прозападних земаља. А прозападне земље имају више субјективитета од мреже утицаја у непрозападним и антизападним земљама.

        Ова хијерархија је постојана осовина америчке хегемоније, где на челу чврсто стоје САД и њихове најмоћније елите, затим елите ЕУ (које су већ релативно доминантне и суверене, пошто су принуђене да следе САД), затим елите (полуокупационе, компрадорске и најчешће постколонијалне) прозападних земаља и, на крају, агентура америчког утицаја, која делује изнутра у земљама и друштвима које не признају отворено легитимност америчке доминације.

        Таква е структура глобалне осовине хегемоније, која, упркос ономе што покушавају да тврде сами носиоци хегемоније, нема демократску основу, већ строг хијерархијски систем са потпуно јасном и структурном поделом надлежности. Америчка елита управља европском, заједно управљају елитама прозападних земаља (при томе европски сегмент увек врши потчињене функције), а све три инстанце (САД, Европа и елите прозападних земаља) заједно подржавају у управљају мрежама у осталим регионима.

        Како је устројена та осовина хегемоније, може се видети на примеру Руске Федерације.

        Руско-амерички односи су поље сталног притиска Вашингтона на Москву у свим областима – дипломатској, војно-стратешкој, економској и културној. Циљ притиска је принуђивање на прихватање правила и принципа које намећу Американци у сваком конкретном питању. То је главна осовина директне десуверенизације Русије, где глобални хегемон тежи да сломи вољу за пружање отпора регионалне државе која инсистира на својој самосталности и независности.

Томас Пејн

        Нешто рафиниранији притисак на Русију у истом правцу врши се од стране ЕУ. Европа мало умекшава преговарачки тон, повремено се удаљава од тврде америчке линије, предлаже нека компромисна решења. Међутим, главни вектор европске политике према Русији у потпуности је заснован на америчком (атлантском) приступу.

        Прозападни режими са постсовјетског простора (на пример, Грузија или Украјина) ослањајући се на САД и делимично на Европу воде конфронтациону политику према Русији, покушавајући да створе регионалне проблеме и испровоцирају веће ангажовање Запада територијама које су близу Русије, тик уз њене границе.

        И на крају, све те три инстанце – од Вашингтона и Брисела до Тбилисија и Кијева – подржавају и управљају различитим сегментима прозападне мреже у самој Русији.

        Америчка политика ужива подршку и сарађује са две групе својих присталица у Русији: једна група је отворено либерално-проамеричка опозиција, а друга, која се налази унутар политичке класе и државног апарата и која формално изражава лојалност власти, на делу доприноси реализацији америчких циљева, залажући се из конјунктурних или идејних побуда за максималну либерално-прозападну оријентацију у политици земље.

        Опис осовине хегемоније даје јасну представу како САД (и Запад у целини) технички врше своју владавину над светом, али ништа не говори о садржини те владавине. Да би се пажљивије проучило то питање, треба се окренути ка самим САД, јер управо ту лежи кључ за разумевање природе те хегемоније.

        Ми можемо да веома добро схватамо како САД врше утицај на светку политику, делујући споља и изнутра, али то нас за сада не приближава схватању шта су то САД? Шта хоће њихове владајуће елите? Којим идејама, плановима и циљевима се оне заправо руководе? Како је тамо уређен систем доношења најважнијих одлука? Ко формира консензус и одређује његове параметре?

Америчко време

        НАЈВАЖНИЈИ елемент америчке политике на светској позорници је њена идеолошка компонента, односно подлога. На тај елемент не обраћају увек потребну пажњу земље које имају посла с америчком спољном политиком.

        Америчка идеологија се родила и непрестано се развија од тренутка доласка у САД пуританских „отаца-колониста“. Индикативно је да је она на почетку тежила да оправда „посебност“, „издвојеност“ и чак добровољну политичку изолацију САД од других развијених земаља света, али се затим добровољно органски развила у идејно оправдање америчке спољнополитичке експанзије и глобализма. И у једном и у другом случају – основа тих идеолошких конструкција био је постулат об изузетности и месијанском карактеру америчког друштва и државе.

        Не може се рећи да је само америчка идеологија јединствени случај идеологије која оправдава изузетност и експанзионистичке претензије своје државе. Можемо се присетити масе примера, почевши од древног Кинеског царства (које се описивало као „Поднебеско царство“, ван чијих граница се налазе искључиво варвари), па све до Британске империје (чија се глобалистичка идеологија у коначном облику одразила у познатој пароли „Владај, Британијо (морима)“ и у делима Р. Киплинга). Међутим, америчка идеологија је посебна због тога што је достигла нове висине у оправдавању глобализма САД и посебне међународне улоге своје државе.

        Америчка идеологија је почела да претендује на то да креира будућност не само сопствене империје, већ и целог света, пошто у идеалној (с њене тачке гледишта) перспективи види цео свет као ту империју.

        Идеологија америчке изузетности родила се у тренутку доласка пуританаца који су напуштали Велику Британију и упућивали се у новооткривене земље Северне Америке с циљем да се заштите од верских прогона. Године 1630. Џон Винтроп, лидер једне од група досељеника који су путовали у Америку, који је касније постао гувернер колоније Масачусетс, у својој проповеди још на броду који је пловио у Америку дефинисао је мисију пуританаца као стварање Божијег „Града на Гори“ (City upon a Hill) у Новом свету – новог идеалног друштва, модела за цео свет.

        Тако су у тој концепцији полагани темељи не само америчке изузетности, већ и месијанства. С текстом те проповеди упознат је сваки образовани Американац, а та метафора, Град на Гори, постала је један од најпознатијих симбола америчке историје и политике.

        Генерално, утицај пуританаца на каснији развој америчке идеологије веома је велики, и он се не сме потценити. Они су били прави верски фундаменталисти, и сам њихов назив, који потиче од латинске речи puritas, тј. чистота, наглашава њихову тежњу ка „чистој вери“, како су је они схватали.

        Они су сматрали да се други хришћани у недовољној мери држе Светог писма, да изврћу његов смисао и тиме прикривају своју грешност. При том су чврсто били уверени да нема повратка назад.

        Своју претходну Домовину, као и цео Стари Свет, они су сматрали осуђенима на пропаст због изопачавања вере и дубоко укорењене грешности. Управо зато су своје пресељење у Америку сматрали не просто преласком у нове крајеве, већ мисијом изградње прототипа Царства Божијег у једној држави. А на новом месту дубока вера своју изабраност и вишу судбину помагали су им да мобилишу друштво нових досељеника и савладавају различите тешкоће и искушења.

        Услед наведених разлога, већ у 17. веку пуритански становници првих колонија нису себе сматрали Енглезима, већ су преферирали да виде себе као „Божије људе“, посебан народ, изабран одозго за главну мисију у историји човечанства. Њихову убеђеност у то храниле су и аналогије са старозаветним Јеврејима.

        Тако је ударен темељ једне од карактеристичних црта америчког политичког менталитета, према којој САД могу у име целог света да диктирају норме и правила другим земљама, али саме, због своје изабраности и „посебне мисије“, могу да буду изнад тих закона.

        Временом је долазак нових група досељеника, такорећи, „разблажио“ верску хомогеност колониста. Међутим, идеолошки стереотипи о богоизабраности америчке нације, њеној изузетној историјској улози и посебној мисији нису нестали.

        Касније се представа о тој изузетности очувала и јачала је захваљујући многим факторима: удаљености од пренасељене Европе, ретко повољним географским и природним условима за друштвено-економски развој, све већим успесима северноамеричких колонија у освајању нових, веома великих територија.

        Америчка револуција у XVIII веку и формирање САД само су ојачали то месијанство, додавши му нову политичку димензију: Америка је сада била јединствени републикански експеримент чија је мисија да ослободи човечанство од монархистичке „тираније“. Тиме је, како је писао у свом памфлету „Здрав разум“ један од идеолога америчке револуције Томас Пејн, „ствар Америке“ постајала „ствар целог човечанства“.

        Када су САД ојачале, амерички политичари су, ослањајући се на увећану моћ своје државе, почели да полажу право на ширење америчких политичких принципа на околне територије, а затим и на цео свет. Тако је настала идеологија америчке експанзије у XIX веку, формулисана током рата с Мексиком (1840-тих година) у виду доктрине „судбинске предодређености“ (Manifest Destiny), коју је америчко руководство, покушавајући да оправда своје претензије на нове земље, искористило у том тренутку.

Вудро Вилсон

        Аутор те доктрине, познати политички коментатор Џон О’Саливен, у једном од својих чланака посвећених континенталној експанзији формулисао је постулат према којем је Америци наводно „сама судбина наменила“ да се шири даље у југозападном правцу. Та мисао је брзо стекла велики број присталица како међу широким народним масама, тако и у политичкој елити САД, пошто је омогућавала да се лако и једноставно оправда легитимност америчких претензија практично на било коју територију.

        Формулисање америчких претензија на глобалном нивоу везано је за име америчког председника Вудра Вилсона. У периоду припрема за улазак у Први светски рат, он је формулисао амерички приступ на следећи начин: „Ми инсистирамо на безбедности како бисмо имали могућност да идемо путем развоја који смо изабрали. Ми чинимо и више од тога: тражимо то и за друге. Ми не ограничавамо нашу ватрену приврженост принципима личне слободе и слободног националног развоја само на догађаје и промене које су везане искључиво за нас“.

        Са историјског аспекта, америчка идеологија заснива се на апсолутној вери у напредак, у континуирани развој људске цивилизације. Тај напредак се схвата у контексту либералне парадигме: ток еволуције води од животиње ка човеку, а у људском циклусу – од неслободне индивидуе – до слободне. Индивидуална слобода је врхунац историјског развоја.

        Та слобода се схвата пре свега као слобода трговине и слобода од спољних стега (националних, државних, верских). Отуда се смисао друштва састоји у томе да се постане друштво слободних индивидуа које живе у тржишним условима. На путу ка постизању тог циља треба проћи две фазе: прво напредно друштво постаје трговачко и либерално-демократско (на пример, Холандија из XVII или Енглеска из XVIII – с почетка XX века), а затим, у другој фази, границе између држава се бришу, и цело човечанство постаје јединствено тржиште на ком учествују слободне индивидуе, грађани Земље. Ратови нестају заједно са националним државама, наступа „крај историје“ (Ф. Фукујама).

        Америчке елите замишљају САД као политички систем који у самој својој сржи обједињује наведене елементе напретка: управо су у САД створене оптималне претпоставке за настанак грађанског друштва, зато су САД као држава већ саме по себи прототип либералног човечанства – Сједињених Држава Света.

        Државе у САД не ратују између себе, зато мир треба да завлада и у размерама целог света, где ће државе постати Федералне државе, тим пре што је у енглеском то иста реч – State (значи и држава и федерална држава). У тој историјској оптици, САД су више од државе – то је прототип будућег уређења светског грађанског друштва. А то значи да САД нису просто војна, већ смисаона, идеја авангарда Запада, то је будућност Запада, остварење вишег циља развоја делимично већ постигнут.

        Исти месијански темељ има и амерички глобализам у ХХ-XXI веку, на њему се заснива право и обавеза САД да буду главна снага развоја либералне демократије и тржишног уређења света. САД су тако кулминација историјског процеса, испуњење месијанског сна, „Град на Гори“.

        Европа претходна и историјски ограничена фаза истог процеса. Европа Новог времена јесте прелудија за Америку. Управо је на тој идеологији васпитано савремено америчко друштво: кроз ту призму виде свет како америчке елите, које имају јасну представу о том историјском моделу, тако и обични Американци, иако ови последњи оно што се догађа с Америком и око ње схватају прилично делимично и приближно.

Амерички простор

        То историјско становиште одређује и географску самосвест Американаца. Оци-колонисти, енглески пуританци-досељеници, видели су у новој колонији „обећану земљу“, територију истинске слободе. То је била протестантска прелудија за формирање америчке самосвести, којем се постепено придодало световно секуларно схватање напретка својствено Новом времену.

        САД су постепено постале не само „рај“ за радикалне протестантске (често есхатолошке) секте, већ и „рај“ уопште, где је верској (протестантској) представи о слободи придодата представа о слободи у ширем смислу. Тиме су САД постале територија напретка. Али, напредак и слобода индивидуе су универзалне и свечовечанске вредности (у схватању самих Американаца). Зато се у САД, као обећаној земљи либерализма и модерности, укрштају локално (национално) и светско, универзално. И поново видимо да америчка идеја садржи у себи национално и глобално: на територији САД је изграђено друштво на начелима слободе, отворено за емигранте из целог света, али то није само привилегија њихових становника, већ и универзални модел за друштва из којих су потекли сами емигранти коју су Америку учинили Америком.

        У САД су дошли изабрани, а затим је, након што су прошли кроз котао за претапање, требало да пренесу америчко искуство земљама и народима одакле су потекли. Тако је територија САД постајала „пупак света“.

        Све што се тамо догађало локално, имало је глобални карактер. Бар тако о својој историји мисле Американци. То је отоврена земља-свет, а Американци су народ-човечанство. Тако се америчко време и амерички простор претварају у концепт „територије будућности“.

        Европа у том светлу постаје нешто претходно, не само у смислу времена (као пре-Америка, прото-Америка), већ и у смислу простора – као Стари свет, чија је главна функција била да роди Нови. На томе се функције Европе завршавају, и она се претвара у „неплодну старицу“.

Амерички субјекат

        Трећа компонента америчке идеологије јесте субјекат. Тај субјекат је носилац идеологије, којег је она конструисала и који наставља да конструише њу саму, развијајући различите стране, прилагођавајући се променљивој стварности, али задржавајући при томе континуитет. Тај субјекат јесте америчка елита.

        Њен нуклеус се првобитно састојао од WASP (White AngloSaxon Protestant), пошто су управо протестанти из Енглеске били језгро колонијалног друштва и носиоци, с једне стране, есхатолошких представа, а с друге- интелектуалне културе Новог времена. Секуларна идеологија се историјски формирала и развијала у оквиру масонских ложа, које су биле толико распрострањене у САД, да им је припадала практично сва елита и значајан број америчких председника. Уосталом, протестантизам није био у супротности са масонеријом, и протестантско-масонска алијанса је персонификовала кулминацију америчких представа о напретку – верских, техничких и друштвених. При томе је улаз у елиту био релативно слободан и теоретски отворен за све остале (осим црнаца и Индијанаца) под условом да су делили основне идеје те структуре, то јест „америчку идеологију“.

        Управо та елита и јесте владајућа класа САД од периода Рата за независност, пошто је раније, будући да је била енглеска колонија, Северна Америка била део Британске империје, чија је политичка елита била сложенија по саставу – ни радикални протестанти (пуританци), ни носиоци секуларног, прогресивистичког погледа на свет у XVIII веку нису доминирали у њој.

        Ма колико да је Енглеска била блиска англосаксонским САД, ипак је то била Стара Европа, то јест прото-Америка. Права америчка елита је настављала британску традицију, али у нешто измењеном облику – она је била за корак напреднија и слободнија, више је одговарала идеалу будућности.

        Савремену америчку елиту формирала је америчка идеологија и она је њен носилац. Постоји и амерички субјекат, који доноси одлуке о најважнијим питањима светске политике. С обзиром на то како тај субјекат тумачи историју и географију, јасно је да и самог себе он тумачи истовремено као амерички, западни и свечовечански. Јер, управо се у САД укрштају, по мишљењу америчке елите, и историјски вектор, и логика географије (пренос центра светске таласократије из Енглеске у САД после Другог светског рата), и универзална судбина целог човечанства.

Френсис Фукујама

        Стављајући знак једнакости између америчког и свечовечанског, америчког и универзалног, свеопштег, глобалног, планетарног, Американци углавном не лукаве – такав је њихов поглед на свет. Нешто слично смо виделу у совјетској идеологији, која је инсистирала на томе да је у СССР био изграђен политичко-економски прототип будућности, којем је суђено да путем светске револуције постане судбина целог човечанства.

        У различитим фазама совјетске историје према томе су се односили на различите начине – с мањом или већом искреношћу, али је та тачка увек остајала догма комунизма. Исто тако и САД: универзална димензија америчког друштва је америчка догма, аксиом америчке идеологије. Зато се оправдано може изнети теза да америчка елита види будућност као „светску америчку револуцију“ или „либералну револуцију“.

        Једино што разликује америчку идеологију од комунистичке је то што је у СССР та идеологија била експлицитна и таквом се сматрала, а у САД је она имплицитна, подразумевана.

        Образовни процес на свим нивоима – од домаћег васпитања до школа и факултета – у целости и у потпуност се заснива на начелима „америчке идеологије“, али се она као таква нигде у очигледном облику не излаже.

        Она се пре доживљава као традиција, као нешто само по себи очигледно, као здрав разум. Али, довољно је само пажљиво посматрати амерички оптимизам, који се сматра цртом националног карактера (Американци воле да понављају и кад треба и кад не треба – go ahead! напред!), видећемо да је и он формула која проистиче из идеологије, формула која не настаје спонтано, већ провејава кроз целокупну америчку културу, кинематографју, књижевност, образовање, телевизијске шоу-програме.

        Тај „оптимизам“, који је постао психолошка црта, заправо је резултат интензивног идеолошког васпитавања у духу апсолутне вере у напредак. Исто се може рећи и за подразумевану изабраност Американаца, и шире – целог тела либералне идеологије, која се, за разлику од комунизма у СССР, никада не назива идеологијом.

        У том смислу комунисти су били поштенији: они су јавно говорили да се баве идеолошком пропагандом и бавили су се њоме. Американци претендују на борбу против свих строгих идеологија (пре свега тоталитарних), али саму ту борбу неприметно претварају у идеологију. Та идеологија је добро проучена и описана до танчина. Њено име је либерализам. Америчка идеологија је либерална идеологија, зато с пуним правом можемо америчког субјекта назвати либералним субјектом, а америчку елиту – либералном елитом.

Америчка идеологија и теорије међународних односа

        Након претходних појашњења постаје јасно шта се налази на врху осовине хегемоније, шта заузима највиши степен у њеној хијерархији – то је амерички субјекат (либерални субјекат) кога представља америчка елита или, још тачније, онај део елите који има најјаснију и најпотпунију идеолошку самосвест. Сада можемо да конкретизујемо структуру америчког субјекта, који заправо и претендује данас на сву глобалну власт.

        То је лик Светског Владара (Светког судије и Светског жандарма), којем се у мањој или већој мери потчињава цело човечанство – и они који ту власт прихватају без поговора и само се труде да испуњавају његову вољу боље и брже од других, и они који покушавају да му се супротставе и макар и делимично, али да одбране суверенитет.

        У политичком систему САД стабилно се укоренио двопартијски модел. Тај модел поларизује америчког субјекта, садржећи у себи два пола америчке елите. Смисао тог система је потпуно јасан, ако се поново вратимо на америчко схватање времена и простора. САД су у структури америчке идеологије истовремено квалитативно двојаке: то је истовремено и локално (земља), и глобално (територија будућности), и национално (држава), и универзално (судбина човечанства). Саме САД су истовремено и једно и друго, али се приликом дешифровања те синтетичке тезе она раставља на две могуће интерпретације:

        – у првом случају САД су прво локално, па тек онда универзално (теза Americafirst),

        – у другом – САД су прво универзално, па тек онда локално.

        Ако се настави са паралелама са совјетском идеологијом, прво се условно може упоредити са америчким стаљинизмом (либералним стаљинизмом) и тезом о „изградњи огледног капитализма у једној земљи“, а друго с америчким троцкизмом (либералним троцкизмом) и тезом о приоритету светске „либералне револуције“.

        Та два пола су условно подељена између републиканаца и демократа: републиканци (који немају ништа против „светске либералне револуције“), сматрају да пре свега треба заштитити националне интересе САД (као ослонца светског либерализма), а демократе нагињу ка томе да се не треба ограничавати само на националне интересе, и да већ сада, без одуговлачења, треба размишљати и деловати као Светска влада надлежна за цело човечанство (по свему судећи, убрзано обарајући режиме у којима либерална демократија није довољно дубока).

        Између тих странака постоји дубински идеолошки консензус о главном: неопходности и чак предодређеност америчке (то јест западне и либералне) доминације јер је нико не доводи у сумњу, ради се само о спорењу о редоследу фаза историјског процеса и о оптималној тактици у свакој конкретној фази).

        У научној дисциплини „теорија међународних односа“ (у даљем тексту: ТМО), која је настала у Енглеској, а нарочито се развила у САД, тим двема позицијама одговарају две теоријске платформе: првој реализам, а другој либерализам.

        „Реалистима“ у ТМО (у даљем тексту: МОреалисти) зову оне који тврде на је начело националног суверенитета врховно и да свака земља треба да делује полазећи, пре свега, од својих интереса. МОреалисти теже да анализирају међународни живот онако какав јесте (отуда њихов назив), а не онако какав би он требало да буде с аспекта неких идеалистичких представа. Класични аутор и оснивач МОреализма је Ханс Моргенто.

        „Либералима“ у ТМО (у даљем тексту: МОлиберали) зову оне које одликује вера у напредак, континуирани развој светске политике. У основи те вере је убеђеност у хуманистичку природу човека, која се способна да преуреди свет у складу са начелима свеопште добробити. Они сматрају да међународне односе треба да регулишу правне и моралне норме. Најрадикалнији део МОлиберала сматра да напредак човечанства води ка превазилажењу националних држава, ка стварању Светске државе и Светске владе, са постепеним брисањем граница и стварањњем „грађанског друштва“.

        Очигледно је да је републиканцима ближи МОреализам, а демократама МОлиберализам.

        У САД те две позиције тачно одговарају самој структури америчке идеологије. МОреалисти за приоритет бирају САД као државу, а МОлиберали – САД као ослонац авангарду светског либерализма. Али, веома је важно подвући да, за разлику од МОреалиста и МОлиберала у другим земљама, у САД се ради не просто о једној држави од многих и њеним националним интересима, већ са државом која је првобитно замишљена као универзална, свеопшта.

        Зато област националних интереса САД мора бити глобална. При томе се МОреалисти у САД не разликују превише од МОлиберала, пошто у мањој или већој мери признају глобалне размере америчких националних интереса. Али, ипак они у првом реду размишљају у категорији „интереса“, а не „вредности“.

        Амерички МОлиберали се разликују од обичних либерала по томе што инсистирају на неопходности успостављања Светске владе и спровођења „либералних револуција“ у светским размерама, док се либерали у ширем смислу пре свега штите појединца као највишу вредност и захтевају да се он максимално ослободи од „старатељства“ државе и других облика колективног идентитета.

        У САД су у том ширем смислу либерали сви до једног, и демократе и републиканци, и МОлиберали, и МОреалисти: сви су они носиоци „америчке идеологије“, која је идентична управо либерализму. Разлаз између МОлиберала и МОреалиста, између демократа и републиканаца почиње онда када се постави питање брзине и ритма процеса либералне глобализације и баланса између америчких (а тиме и либералних) националних интереса и универзалних (либералних, а тиме и америчких) вредности.

        Они су углавном јединствени, и у томе се састоји суштина америчког консензуса заснованог само на једном – на јединству америчке идеологије.

         (следи други део)

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/zapad-kontrolise-svet-sad-kontrolisu-zapad-sad-kontrolisu-svet

2 гласa