“Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица;
да се погубе; крв њихова на њих“
(3. Мој. 20,13).
10257078_307148759440659_5896606069671917687_n
Реци не ЕУ, 20.9.2015.

razmak1

Због нагона … жена према женама и мушкараца према мушкарцима рађају се големе невоље како за поједине људе, тако и за државу … Такви су односи безочни, безбожни и … срамнији од најсрамнијих … Ко ће се од људи усудити да све то подигне на висину закона?“ (Платон, Закони)

Тако је, на пример, још 1965. и 1975. године једна од позиција психичких поремећаја Међународне класификације болести 8. и 9. Ревизије, дефинисана појмом “сексуалне перверзије“, где су спадали хомосексуализам, фетишизам, трансвеститизам, еротоманија и др.

Проучаваоци антике као једну од њених особина истичу продирање полног елемента у све сфере живота (култ фалуса, специфична полна божанства, слободно манифестовање полног елемента у друшвеном животу, књижевности, уметности). У “наивности разврата“ састојала се једна од специфичности античке културе.

Лево: Педерастијско удварање, детаљ с атичке вазе 530-520. пне. Десно: Ерос са Силеном, детаљ рељефа из 1. века нове ере. Извор: Википедија

“Што се тиче броја и рафинираности различитих облика полних односа, антички свет ни у чему није заостајао за новим временом, па га је чак можда и надмашивао. То се види по изузетно опширном и ситничаво диференцираном еротском вокабулару грчког и латинског језика, који је послужио као основа за све еротске вокабуларе савремених културних језика. И по томе смо ми само подражаваоци и следбеници антике…“

Сексуалне перверзије код Грка и Римљана Ј. Блох оцењује као “свеопште антрополошке појаве, тј. оне које се срећу свугде и у сва времена, независно од културе и ДЕГЕНЕРАЦИЈЕ.“

Полибије је у ‘Историји’ оставио сведочанство: „Људи су западали у велики блуд и користољубље и раскош, и нису се женили, а ако би се и оженили, нису хтели да васпитавају децу која су се рађала.“

Јустин је писао о обичају одбацивања деце: “Одбацивати децу лоше је још и стога што их скупљају обично развратни људи и одгајају (како девојчице, тако и дечаке) искључиво ради својих полних забава. Многи Римљани држали су читаве чопоре такве деце.“

У славу женину убрајао се велики број мушкараца -љубавника. Смерност и врлина сматрали су се за доказ женине наказности. Примери и сведочанства сексуалне перверзије која је владала у тој епохи испунили су корице не једне књиге. Истраживачи антике често су долазили до закључака да су криза и пропаст те културе били у чврстој вези са духовно-моралном дегенерацијом коју је, не на последњем месту, дефинисао и тип сексуалних односа.

Г. К. Честертон је писао: “На несрећу античке цивилизације, за огромну већину људи антике није било ничега на мистичком путу, осим глувих природних сила, попут пола, одрастања, смрти …“ Представљајући ово време он је с правом тврдио да се “Хришћанство појавило у свету да би га исцелило и лечило га је на једини могући начин – аскезом.“

Г. Милер у студији „Сексуални живот човечанства“, констатује: “Управо је запањујуће колико је Црква у то време учинила на уређењу сексуалног живота, а преко тога – на оздрављењу друштвеног организма… Управо је ту била укорењена и најупорнија болест века.“

vayiera-3-abram-looking-at-sodom

Проблем ослобађања сексуалности не може се посматрати само као медицински проблем. Сексуалност је један од физиолошких система одржавања човековог живота. Али њена разлика у односу на друге функције одржавања живота – варења, функције срца и крвотока, дисајног апарата итд. – састоји се у томе што је она непосредно уплетена у моралне односе практично сваког друштва. Штавише, између сексуалности и морала постоји чврста веза и међузависност од које у знатној мери зависи како морално, психичко, физиолошко здравље човека, тако и просперитет културе у целини.

С. Фројд је заступао мишљење да “друштво не познаје страшнију претњу за своју културу од ослобађања сексуалних нагона.“ Сексуалне циљеве који не подразумевају репродукцију Фројд сматра одступањима који у својој перманентној варијанти воде патологији, а ова опет захтева лечење.

Поставивши питање узрока хомосексуализма, медицинска наука одговара на њега полазећи од седам ставова.

Први је генетски према којем је хомосексуализам наследна патологија; други је неурогени који хомосексуализам везује за церебралне поремећаје. Са становишта ендокриног приступа, у основи хомосексуализма налазе се ендокрини поремећаји (на пример, отоци на кори надбубрежне жлезде). Неуроендокрини и интраутерални (унутарматерични) модел објашњења ово посматра на равни промена хормоналних процеса код плода у фази формирања.
Шести, психоаналитички приступ, објашњава хомосексуализам као последицу ране фиксације на мајку. Патолошки или инверзни карактер хомосексуализма код Фројда није се доводио у сумњу. “Клинички портрет хомосексуализма“ до данас му не могу опростити многи савремени сексуални либерали. Седми став је до најновијег времена доминирао у руској, односно совјетској психијатрији. То је условно-рефлекторна или дисонтолошка концепцијахомосексуализма по којој се “изопачавање психосексуалних оријентација формира у постнаталном периоду под утицајем психосексуалних фактора средине на патолошки промењеној основи или услед неповољног деловања“.

Америчка психијатријска асоцијација (АПА) је 1973. уклонила хомосексуалност са своје листе „поремећаја“. Две деценије касније АПА је уклонила и педофилију и садизам из своје класификације „поремећаја“

Професор, протојереј В. Зјењковски у свом раду ‘На прагу зрелости’ пише: “Треба се бојати да је тај порок много распрострањенији него што се мисли … Важно је чувати дечаке од агресије изопачених људи старије доби…“.

Библијски морал већ вековима чврсто и непоколебљиво стоји на путу тој невољи. У трећој књизи Мојсијевој даје се оваква одредба …

“Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица; да се погубе; крв њихова на њих“ (3. Мој. 20,13).

У Новом Завету у Посланици Римљанима апостол Павле описује оне “који замијенише истину Божију лажју“:

“А исто тако мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам, примајући на себи плату за своју заблуду. И како не марише да познају Бога, предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства, неваљалства, пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности, дошаптачи, опадачи, богомрсци, насилници, гордељивци, хвалисавци, измишљачи зала, непокорни родитељима, неразумни, невјере, неосјетљиви, непомирљиви, немилостиви.“ (Римљ. 1,25;27-31)

”Вучић је јуче разговарао у Лондону с битанским министром иностраних послова Вилијамом Хејгом (…) Вучић је, како је саопштено из његовог кабинета, на почетку разговора истакао значај стварања вредносног система у Србији који би допринео, не само уласку Србије у ЕУ, већ и промени начина размишљања (…)“ (Курир 08.03.2013)

За РЕЦИ НЕ ЕУ приредио Димитрије Марковић,
Литература: Православље и савремена медицина, Ирина В. Силујанова

facebookreporter.org/2015/09/20/%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B5-%D0%B2%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%85%D0%BE%D0%BC%D0%BE%D1%81%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%83%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B7%D0%B0/

Прочитај без интернета:
2 гласa