КРИСТИЈАН КАРИЛ

Нису сви чланови Путиновог фан-клуба мотивисани искључиво његовом идеологијом. Путиноманија је дубок и раширен феномен
За највећи део Запада Владимир Путин је баук. Његова љубавна афера са окрутим сепаратистима из Источне Украјине покварила му је имиџ широм демократског света. У новембру је морао раније да напусти самит Г20 у Аустралији пошто га је критиковао готово сваки виђенији лидер. Ипак, пријем који је добио приликом посете Египту прошле недеље био је сушта супротност. Државни медији обасули су хвалом руског председника. Путинов портрет красио је улице Каира, док су једне новине отишле дотле да су објавиле слике на којима позира без мајице (што није баш у складу са исламском традицијом, неко би помислио). Председник Фатах ал Сиси био је приметно одушевљен када му је гост поклонио специјално израђени „калашњиков“.

Коментатори су са правом указали на реалполитичке импликације ове посете. Да, наравно, Сисијева диктатура у настајању наилази на хладан пријем код Американаца, па је одлучио да покаже како може пронаћи пријатеље и на другим местима ако хоће.

Али тамо се заправо догодило нешто значајније од свега овога. Озбиљна индиција долази из хвалоспева од укупно 1000 речи о Путину, који је објавио дневни лист Ал-Ахрам, званични гласник Сисијевог режима. Чланак прати Путинов раст од нижеразредног совјетског обавештајца до светског моћника који је успео да поврати државну моћ Русије (успут кварећи планове Американцима).

СВИ ВОЛЕ ПУТИНА
Дописник Вашингтон поста Ерин Канингем приметила је да је египатски председник, који је почео каријеру у обавештајним структурама армије, пресрећан када на њега гледају као на некога ко следи кораке ловца на тигрове и џудо шампиона из Москве. „Путин, као и Сиси, стога је перципиран као мужевни владар, који уништава дисиденте и баца рукавицу у лице Западу“, примећује она.

putinalsisiСиси није једини који показује симптоме озбиљне заљубљености у Путина. У неким крајевима Путин изазива дивљење које прелази границе дипломатских протокола. Многе земље, ако ћемо реално, имају озбиљне економске разлоге да се улагују Пекингу, па ипак не можемо да не приметимо да нема баш много светских лидера који опонашају стил Ксија Ђипинга. Са друге стране, Путинов култ личности постоји чак и међу Кинезима. Недавно проведена анкета показује да је тамо Путинов рејтинг подршке 92 одсто, а водећи кинески биографи кажу да је књига о њему много продаванија од њихових радова о Обами, Маргарет Тачер или Нелсону Мандели.

Погледајмо турског председника Реџепа Тајипа Ердогана: већ дуго времена има само речи хвале за руског председника, највероватније због тога што у Путиновој каријери види школски пример заустављања демократије и њене замене националистичком аутократијом, укорењеном у религији и „конзервативним вредностима“. (У Ердогановом случају, наравно, та религија је Ислам, али хајде да се не задржавамо на детаљима.).

Баш попут бившег агента КГБ, који се преобратио у православног верника и срцеломца из видео-спотова, Ердоган такође себе позиционира као искреног верника и мачо мушкарца, који не уме да каже „извини“, типу човека који ликује у свом презиру према политичкој коректности било које врсте.

Популисти воле Путина. Венецуелански председник Николас Мадуро предложио је Путина за Нобелову награду. Аргентинска председница Кристина Фернандез де Кишнер похвалила је руског председника због његове политике према медијима и анексије Крима. Приметно путиновски шмек могао се јасно осетити у говору мађарског премијера Викотра Орбана прошлог лета, када је величао врлине „нелибералне демократије“ под којом очигледно подразумева неку форму меког ауторитаризма заснованог на консензусу већине – што је налик руској и турској верзији аутократије, подупрте периодичним изборима. (Није чудо да Орбанови пријатељи из Европске уније почињу да се питају да ли он заиста ту припада.)

Али нису сви чланови Путиновог фан-клуба мотивисани искључиво његовом идеологијом. Путиноманија је дубок и раширен феномен. У Британији су и енглески и шкотски националисти Најџел Фараџ и Алекс Салмонд детаљно говорили о својим осећањима према руском лидеру. Путин убире симпатије екстремне деснице (Француска Марин ле Пен) и екстремне левице (Алексис Ципрас, нови грчки премијер и лидер партије Сириза, која се противи мерама штедње). У Сједињеним Државама његове апологете налазимо међу бившим холивудским звездама, либералним професорима са универитета као и хомофибичним конзервативцима.

У ЧЕМУ ЈЕ ТАЈНА?
Тајна Путинове свеобухватне популарности је заправо једноставна: ако мрзите америчку доминацију у глобалним питањима и све што иде уз њу (либералну економију, геј-права, бескрајне репризе Симсонових) вероватно ћете пронаћи нешто што волите код кремаљских оперативаца. Кинеска комунистичка партија? Превише досадна. Ирански ајатоласи? Превише религиозни. Венецуелански, белоруски, судански? Неозбиљни. Али Путинова Русија је велика, зла и тешко наоружана – лепо зачињена треш-поп културом са примесама неофашистичког фазона. Шта ту може некоме да се не свиди?

putinespasisrbijuЗаправо, вероватно најважније од свега, Владимир Путин никад не пропушта прилику да поентира. Иако воли да игра на карту трезвеног државника, срећан је и у другим улогама уколико му иду у прилог. Биографима је своју младост описао као „панкерску“ и допушта да га фотографишу у друштву бајкера у кожним оделима.

Он је лош момак који може да се подсмева феминизму Хилари Клинтон и збија шале на тему силовања. Тужна је чињеница људске психологије да постоји велики број људи тамо негде којима се овакве ствари свиђају.

Заиста, код Путина се ради о ставу, ништа мање него о политици. Ако ствари посматрамо у том кључу, његова периодични изливи ратоборности не би требало да буду виђени као споредни ефекти – они су интегрални део пажљиво прорачунате стратегије застрашивања (не много различити од оних које Исламска држава шаље кроз клипове у којима сече главе), усмерене како на застрашивање противника тако и на завођење истомишљеника.

Ипак, и поред свих излива лојалности којом га његови пријатељи засипају, земља коју води Путин тоне у већу изолацију него икад од краја 80-тих. Док санкције узимају маха и цене нафте падају, хвалисање човека из Кремља делује све испразније. Никада се не зна, можда ће му ускоро само оно остати.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ
Foreign Policy

www.standard.rs/svet/31128-%D0%B7%D0%B0%D0%BF%D0%B0%D0%B4%D0%BD%D0%B8-%D0%BE%D1%87%D0%B0%D1%98-%D0%B7%D0%B1%D0%BE%D0%B3-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B8-%D0%BC%D0%BE%D0%B4%D0%B5%D0%BB-%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%B0

2 гласa