ЗАР ПРЕМИЈЕР НЕ ДУГУЈЕ ПУНУ ИСТИНУ АКО ЈЕ НЕКО ИЗ СРБИЈЕ НЕШТО ПОКУШАО, А ПОГОТОВО – АКО ЈОЈ ПОДМЕЋУ

  • Владимир БОЖОВИЋ: Очитавамо намјеру да се званичној верзији „државног удара”, логички и чињенично распалој, удахне израз тајанствености, како би се некако одржала у животу. Наводно, у питању је нека страшна истина коју премијер Србије не може да саопшти јавности. Зашто? Чему скривање тог „страшног сценарија за Црну Гору” који је премијер Вучић наводно гледао „својим очима”? Најједноставнији начин да прикријете голотињу лоше конструкције, односно недостатка чињеница је да је заогрнете велом тајанствености
  • Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ: Председник Владе Србије мора рећи оно што зна јер је то у интересу Србије. Није довољно да званична Србија буде амнестирана од незаконитог дјеловања на тлу друге државе. Он оптужује властиту државу и Русију да би заштитио режим који је дубоко антисрпски и антисловенски – који је корумпиран и повезан са свим мафијашким структурама и пословима на Балкану
  • Зоран ЖИВКОВИЋ: Колико је Вучић умешан у догађаје у Црној Гори, то не знам, али по командној одговорности, као шеф Бироа за контролу служби безбедности и као премијер, он има апсолутну одговорност за све што се дешава на територији Србије или се спрема за неке друге територије ван земље. Премијер треба да изађе са подацима и да се покрену поступци пред правосудним органима. То је једино нормално окончање ове прљаве радње
  • Чедомир АНТИЋ: Оно што је црногорска влада показала, мени делује неуверљиво. Ако је и било неког покушаја државног удара, то је од самог почетка било под контролом власти; она је извршила припреме да можда и стварну заверу употреби у страначке сврхе са циљем да злоупотреби демократски процес који мора постојати у модерним европским правним државама. Ако премијер располаже неким подацима – он мора да их каже. Тиме што их не говори, доприноси сузбијању демократије у Црној Гори, која је ионако слаба и никада није била ништа више од форме
  • Часлав КОПРИВИЦА: Ако је тачно, као што у нашој јавности протурају одређени пронатовски експоненти, да иза догађаја у Подгорици пред изборе стоје „руски патриоти“, односно чак можда и држава Русија, па није згодно рећи да су наши држављани били укључени у руску завјеру против црногорског диктатора, у најмању руку дужност је Вучића да скине сумњу са званичне Србије за покушај државног удара против одиозне камариле у Црној Гори, свакако уз избјегавање да се окриви званична Русија, што је особи његових вербалних способности, претпостављамо, лако извести

СВЕ је са „државним ударом“ у Црној Гори почело као фарса, са натуршчицима полицијским приведеним на сцену и режисером који би у нормалном позоришту режију платио губитком посла.

У Монтенегру се, међутим, све претвара у својеврсни геополитички лавиринт у којем је мрак све гушћи, а режисер и они који га плаћају у главне „негативне јунаке“ претвара Србију и Русију и још покушава да рачун испостави Београду.

А још премијер Александар Вучић наступа тако као да је оно што се догађало на територији Србије, и уз учешће држављана Србије, још горе него што се тврди и нагађа, а да он то зна и да зато неће ни да открије све што зна.

Вучић, нема сумње, зна и шта говори и зашто говори управо то што говори.

Упркос томе, не би ли за Србију било много боље да он разоткрије све што знају он и надлежне институције Србије?

Не би ли било боље да све што је лоше – ако се заиста радило о нечему реалном, а не о намештаљки у интересу Мила Ђукановића и његовог режима – буде „књижено“ појединцима, макар били и из државних структура, који су се у то уплели?

Зашто не би било у најбољем интересу Србије да евентуално огрешење о законе појединаца (њених грађана и функционера) „прокњижи“ њима, а не Србији?

Има ли било ко у Србији право – укључујући и Вучића – да не открије сумњивом Ђукановићевом „државном удару“ све што се може открити, поготово што је досадашње држање званичника из Београда терало воду на његову воденицу и стварало утисак да је тобожња кривица Србије толика да Вучић мора да је спасава?

Није ствар таква да Вучић – по закону – МОРА Србији открити све ако је било ко ко ради за њу покушао преврат и ликвидацију премијера у некој земљи, а да поготово то МОРА ако неко увлачи Србију у нешто у шта је увукао групу њених грађана?

Напрасна и траљава режија срачуната на спашавање режима Мила Ђукановића
Владимир БОЖОВИЋ, председник Матице српске за Црну Гору
• Катнић се у првом јавном наступу хвалио како нема сарадњу ни са ким, ни са једном службом ван Црне Горе, те да је све сам „открио“. А Вучић је, у првој реакцији, након што се угризао за језик, рекао: „Волео бих да хапшење неколико људи из Зубиног Потока није засновано на исказима албанског командира полиције Сељимаја, а плашим се да имамо доказе да јесте, онда не мислим да је то био озбиљан разлог“. Дакле, у том тренутку нема Руса, али има Сељимаја који потом напрасно нестаје, али још напрасније се појављују „аждаје“ из Русије које су изгледа пратиле Ђукановића „из минута у минут“. Свеукупно, овакав логичко-чињенични колапс не може више нико да закрпи

НЕКИ кафкијански проседе, украшен уздасима забринутости, покушава да покрије оно што чињенице упорно откривају: да је „државни удар” очигледна, али напрасна, траљава режија у сврху спашавања режима Мила Ђукановића. На жалост, тако изгледа улога Александра Вучића у неколико последњих јавних иступа по питању Црне Горе.

Очитавамо намјеру да се званичној верзији „државног удара”, логички и чињенично распалој, удахне израз тајанствености, како би се некако одржала у животу. Наводно, у питању је нека страшна истина коју премијер Србије не може да саопшти јавности. Зашто? Чему скривање тог „страшног сценарија за Црну Гору” који је премијер Вучић наводно гледао „својим очима”?

Најједноставнији начин да прикријете голотињу лоше конструкције, односно неостатка чињеница је да је заогрнете велом тајанствености.

Tако се ствара гориво за медијску кампању режимских медија како је и званична Србија „потврдила“ озбиљност „државног удара“, те да је Мило Ђукановић био на нишану НН служби.

Због потпуности слике, ради се о уиграној, срамној колаборацији медијских егзекутора под контролом власти Србије (Информер и Пинк) и пар медија под контролом црногорског АНБ-а (ЦДМ, Побједа).

Све и да повјерујемо да су призив Бога, „талика црногорског“, као и оне смијешне слике магацина ХТЗ опреме и свјеже отпаковане поруџбине са Али експреса довољни „докази“ за тврдње Специјалног тужилаштва, ми чак не видимо ни очекиване процесне радње у складу са озбиљношћу описане ситуације.

Наиме, нико ко се тренутно налази на територији Србије, а оптужен је за „државни удар“ у Црној Гори, није позван ни на информативни разговор. Чак ни они људи који се, у списима Миливоја Катнића, воде као организатори терористичке групе.

Једини који искаче из тог клишеа је терориста-покајник, Саша Синђелић, који је авионом Владе Црне Горе добровољно дошао у Подгорицу. Овај чин, јединствен у историји тероризма, најилустративнији је „детаљ“ епске фарсе коју свједочимо у овом постизборном периоду.

Страшни Руси, који ће, гле чуда, трајно остати недоступни „талику црногорском“, су отпутовали из Србије. Авионом за Русију. Иако их је БИА наводно пратила, па тако и била упозната са „терористичким“ сценаријем у припреми, нико у Црној Гори није алармиран.

Подсјетићу, Катнић се у првом јавном наступу хвалио како нема сарадњу ни са ким, ни са једном службом ван Црне Горе, те да је све сам „открио“. А премијер Вучић у првој реакцији на хапшење српских држављана током изборног дана, је ипак, након што се угризао за језик, рекао:

„Волео бих да хапшење неколико људи из Зубиног Потока није засновано на исказима албанског командира полиције Сељимаја, а плашим се да имамо доказе да јесте, онда не мислим да је то био озбиљан зразлог“.

Дакле, у том тренутку нема Руса, али има Сељимаја. А који након те изјаве напрасно нестаје, али још напрасније се појављују „аждаје“ из Русије које су изгледа пратиле Ђукановића „из минута у минут“.

Свеукупно, овакав логичко-чињенични колапс, да не кажем башибозук, не може више нико да закрпи. А то значи да ће нас ружичаста медијска коалиција и даље затрпавати новим количинама отрова и бесмисла.

Све је срачунато на то да се од Русије отргне Србија, а не безачајна Црна Гора

Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ, експерт за борбу против тероризма
• Мило Ђукановић је исто што и Дарко Шарић, Цане Суботић, Сафет Калић или Насер Кељменди али… кључно питање је какве су обавезе преузели у име Србије, према овој мафијашкој структури Премијер Вучић и Предсједник Николић, у вријеме када су кроз опозиционо дјеловање, успињали се у јавности до позиције најмоћнијих људи Србије

ПРЕДСЈЕДНИК Владе Србије мора рећи оно што зна јер је то у интересу Србије.

Није довољно да званична Србија буде амнестирана од незаконитог дјеловања на тлу друге државе.

Званична Србија је ОПТУЖЕНА И КРИВА да толерише постојање разних криминалних и терористичких група, које представљају тамну страну Србије успостављену у доба Слободана Милошевића и да је та, криминална парадржавна структура преживјела све режиме од Ђинђића, Коштунице, Тадића а сада планира и организује државне ударе и планира терористичке акције у Црној Гори а вјероватно и у другим државама.

То је ужасна оптужба на рачун државе Србије и цјелог српског народа а стварну оптужницу није исписао један криминогени премијер црногорског феуда него управо Премијер владе Србије, оваквим приступом.

Он оптужује властиту државу и Русију, свакако, да би заштитио режим који је дубоко антисрпски и антисловенски – који је корумпиран и повезан са свим мафијашким структурама и пословима на Балкану.

Мило Ђукановић је исто што и Дарко Шарић, Цане Суботић, Сафет Калић или Насер Кељменди али… кључно питање је какве су обавезе преузели у име Србије, према овој мафијашкој структури Премијер Вучић и Предсједник Николић, у вријеме када су кроз опозиционо дјеловање, успињали се у јавности до позиције најмоћнијих људи Србије.

Србија је због њих немоћна: пред Бакиром Изетбеговићем у Сарајеву, пред Тачијевим (а не српским Косовом), пред усташоидном Хрватском а сада и пред Ђукановићевом приватном компанијом која носи назив Република Црна Гора. Србија плаћа цијену ове срамне политике, и Вучић то мора имати на уму.

Наравно, оптуживање Русије може бити и прикривени циљ појединих NATO земаља али… Црна Гора је безначајна за Русију иако држи мали дио обале једног морског рукавца Средоземног мора (што јесте Јадранско море), а нема ни значај за NATO који има на располагању италијанску обалу тог истог мора а преко Хрватске, Словеније, па и Албаније, преко деведесет процената и те обале.

За Русе обала Црне Горе никада не би представљала ништа и зато им Црна Гора није битна.

Србија јесте битна Русији и она жели да изгради партнерство и све видове сарадње са Србијом, али… ово је и начин да се Русији отргне Србија а не безначајна и непотребна Црна Гора.

Русија никада није покушавала тамо да иде или дјелује – та земља је само била рај за руску мафију а сада и она напушта Црну Гору.

Вучић очито не жели да се суочи са посљедицама одбране Мила Ђукановића, који је и на Западу симбол корупције и организованог криминала.

Уосталом, није га Русија кривично гонила и процесуирала због трговине духаном, оружјем и дрогом него Италија.

Ако је наша власт ушла у нешто прљаво – логично је што о томе ћути

Зоран ЖИВКОВИЋ, председник Нове странке
• Очигледно је да у Подгорици није било режије, него да је неко ван Црне Горе хтео да доскочи Ђукановићу неким специфичним „постизборним процессом“. То је више него јасно

СИТУАЦИЈА је врло једноставна. Ако је власт урадила нешто што је лоше за државу и окружење, ако је ушла у прљаве послове, онда се о томе ћути. То је закон омерте, мафијашки закон ћутања.

Тог закона се придржава Вучић. Да је урадио нешто добро, он би се тиме хвалио. Мада се он хвали и стварима које су само добра лаж, а не и добра истина.

Према томе, око изборних и постизборних дешавања у Црној Гори, Вучић и клика имају прљаве руке и због тога се ћути о томе.

Ни за једну државу није добро да власт која се бави криминалом и корупцијом, покушава да се меша у унутрашње ствари других држава. То никада није било добро, а искуство о томе смо имали и деведесетих, па знамо да то никако није добро за Србију.

Колико је Вучић умешан у догађаје у Црној Гори, то не знам, али по командној одговорности, као шеф Бироа за контролу служби безбедности и као премијер, он има апсолутну одговорност за све што се дешава на територији Србије или се спрема за неке друге територије ван земље.

Његова одговорност је несумњива.

Очигледно је да у Подгорици није било режије, него да је неко ван Црне Горе хтео да доскочи Ђукановићу неким специфичним „постизборним процесом“. То је више него јасно.

Неки су признали одговорност, а неки покушавају да је избегну. Мислим да у овом случају не треба тражити кривицу код Ђукановића него около.

Премијер треба да изађе са подацима и да се покрену поступци пред правосудним органима. То је једино нормално окончање ове прљаве радње.

Било о чему да ћутите – значи да се стидите, а овде је само питање – да ли је био погрешан потез или кривично дело.

Џаба је Вучић био најбољи студент – његова политика је утицала на његово знање

Чедомир АНТИЋ, председник Напредног клуба
• Николић и Вучић су партијски људи и успех њихове партије пречи је него државно и национално. То се види у односу према Милу Ђукановићу. Да ли је ово моменат када треба да се узврати услуга? Претпостављам да јесте. Јер, било би логично – ако имају информације – да их и објаве: да ли је то група дилетаната којима је од почетка руководила нека служба (као афера „паук“), јер није било хапшења најважније личности целе завере, када су водили људе, малтене су их вукли улицом, а нико од њих није био везан, па онда, све се дешавало на дан избора, а дан уочи избора је било приведено 2500 људи због покушаја преврата 2015. године

КАЖУ да је Вучић био најбољи студент на Правном факултету у Београду. На жалост, он је симбол човека кога је политика потпуно упропастила.

То што је био најбољи студент, то није утицало на његову политику, али је његова политика утицала на његово знање. Јер, правна максима још од римских времена каже: нека се правда врши, макар и свет пропао.

Према томе, ако он каже да је питање бесправне градње у Новом Пазару политичко, а не правосудно питање, ако он каже да је постојала завера да буде убијен највиши демократски изабрани функционер независне државе, а да о томе не треба да причамо јер ће бити горе по нас, онда он не показује да је неозбиљан него неодговоран. Да политику доживљава као када је био генерални секретар СРС – као личну забаву.

Постоји више нивоа овог проблема.

Први је завера: оно што је црногорска влада показала, мени делује неуверљиво. Ако је и било неког покушаја државног удара, то је од самог почетка било под контролом власти; она је извршила припреме да можда и стварну заверу употреби у страначке сврхе са циљем да злоупотреби демократски процес који мора постојати у модерним европским правним државама.

Ако премијер располаже неким подацима – он мора да их каже. Тиме што их не говори, доприноси сузбијању демократије у Црној Гори, која је ионако слаба и никада није била ништа више од форме.

Црна Гора је једина европска држава која током протеклих 75 година није променила власт, једина европска држава која нема националну већину, али у њој један режим влада на мржњи према другом по величини народу – српском народу.

Црна Гора је држава у којој 34 одсто грађана је толико обесправљено да у државној управи не заузима више од 8 одсто места.

Та Црна Гора је заштићена од Владе Србије зато што је Ђукановић помогао успон Николића и Вучића. Зато ни данас немамо никакву реакцију на то што се у Црној Гори газе права српског народа, а то је срамота.

Дакле, несумњиво је да би Вучић морао да изађе са информацијама о којима говори да их има. Сећате се да је слично било са кафићем „Панда“ на Косову. Убијени људи имају родбину, породицу која пати. Не можете изаћи и рећи: то су наши урадили, а онда две године да се не деси ништа.

Он то не разуме, само разуме медијски ефекат својих речи.

Немојте заборавити да је ова власт, када је инсталирана 2012. године, добила одређену подршку из ЕУ (Николићу су честитали 5 сати пре затварања бирачких места), а Ђукановић је рекао: хвала Богу да једном дође неки Србијанац на власт у Србији.

Николић и Вучић су партијски људи и успех њихове партије пречи је него државно и национално. То се види у односу према Милу Ђукановићу.

Да ли је ово моменат када треба да се узврати услуга? Претпостављам да јесте.

Јер, било би логично – ако имају информације – да их и објаве: да ли је то група дилетаната којима је од почетка руководила нека служба (као афера „паук“), јер није било хапшења најважније личности целе завере, када су водили људе, малтене су их вукли улицом, а нико од њих није био везан, па онда, све се дешавало на дан избора, а дан уочи избора је било приведено 2500 људи због покушаја преврата 2015. године.

То су све врло сумњиве ствари и показују да имамо посла са аутократским режимом који Црну Гору види као своје средство, а не као свој циљ.

„Боље да ћутим“ – да не бисте сазнали шта нам радим

Часлав КОПРИВИЦА, професор Факултета политичких наука, Београд
 • Вучићев рад иза кулиса понекад доноси директну штету Србији. Посљедњи познати примјер јесте договор о имовини Телекома на територији Космета. Када је Марко Ђурић дошао из Брисела и казао да је од њега тражено да потпише предају поменуте имовине, послије неколико дана Вучићевог „смјелог“ ћутања, испоставило се да је прошле године баш он у име Србије преузео обавезу да преда Шиптарима српску имовину, што је на једној од сеанси у Влади, која је требало да буде конференција за штампу, невољно признао. Најновијим договором то је, срећом, ревидирано, али по цијену новог уступка Србије шиптарским сецесионистима и ЕУ у виду давања међународног позивног броја нелегално отетој територији наше земље

ВУЧИЋЕВО понашање поводом наводног покушаја државног преврата на дан посљедњих избора у Црној Гори, односно атентата на Мила Ђукановића – „боље да ћутим, јер ако проговорим, биће горе по Србију“ – подсјећа на понашање возача који у полицији одбија да уради алко-тест.

Као што је познато, полиција тада полази од тога да је возач алколисан, тј. да је крив.

На првом мјесту, он има дужност да се изјасни о ствари која је изузетно заинтересовала нашу јавност и у коју су укључени бројни држављани Србије, поред осталога и њени некадашњи високи функционери. Након свега, он има обавезу да се брине о грађанима Србије у „иностранству“, чак иако су можда направили нешто правно спорно.

Подсјетимо да је Хрватска недавно, поред осталога, сазвала своје Вијеће за националну безбједност након хапшења више Хрвата из Орашја, осумњичених за злочине над Србима у рату деведесетих. Дакле, Хрватска аутоматски стаје иза туђих држављана (БиХ), осумњичених, и вјероватно кривих, за најтежа кривична дјела, а Вучић и званична Србија „боље да ћуте“ за своје држављане поводом, благо речено, сумњиве ствари.

Друго, ако је тачно, као што у нашој јавности протурају одређени пронатовски експоненти, да иза догађаја у Подгорици пред изборе стоје „руски патриоти“, односно чак можда и држава Русија, па није згодно рећи да су наши држављани били укључени у руску завјеру против црногорског диктатора, у најмању руку дужност је Вучића да скине сумњу са званичне Србије за покушај државног удара против одиозне камариле у Црној Гори, свакако уз избјегавање да се окриви званична Русија, што је особи његових вербалних способности, претпостављамо, лако извести.

Ипак, упада у очи да је ћутање о Црној Гори дио задатог оквира којих се држе и Тадић и Николић (он је недавно говорио на отварању тзв. „Црногорске куће“ на Дедињу, а у Црној Гори на отварању „српских кокошињаца“ од „званичних лица“ присуствују углавном само сарадници Милове Државне безбједности) и Вучић – јер штагод да се тамо ради на штету Срба, и ма колико црногорски званичници иступали против српског народа, српске државе, Српске православне цркве, српске историје, тзв. „великосрпства“, и слично, са званичних мјеста се о томе ћути.

Сумњиво је стога што се мјесецима на сваку појаву новоусташтва у Хрватској – а то је тамо дио свакодневнице, будући да је усташтво несумњиво угаони камен данашње Хрватске – мјесецима реаговала са званичних мјеста, оштро и примјерено, а антисрпско и тоталитарно понашање званичне Црне Горе (не само према црногорским Србима него и према интересима Републике Србије) годинама пролази без реакције.

Утисак је да су они које слушају наши главари њима задали координате понашања, тако да је Црна Гора у домену онога што се нипошто не смије.

Зато је комично када Вучић демонстрира свој вербалну смјелост према Западу (а још комичније како притом и себе у јавности коментарише као смјелога и неустрашивога , с којим се, је ли, не може поступати било како), а не смије елементарне ствари да каже о званичној Црној Гори – свакако не зато што је Ђукановић јачи од Запада.

То, не мало, подсјећа на стару анегдоту о Брозу и Чаушескуу. Када је румунски диктатор питао југословенскога „колегу“ како да се умили Западу, Броз му је рекао: „Нападни Совјете, али им прије тога реци да ћеш то урадити“. Другим ријечима, чини се да је Вучићева „смјелост“ према одређеним круговима на Западу дио мање-више режираног сценарија у којем се никако не појављује име питомца брозовско-ватиканског подмлатка Мила Ђукановића.

Уосталом, није много другачије, када је макар о Вучићу ријеч, и са Косметом, који баш он системски и убрзаним темпом – и институционално – предаје Шиптарима, на начин на којем би му „позавидио“ и сам Борис Тадић, који се послије силаска с власти „прославио“ идејом да уђемо у NATO.

Узгред, недавно је, приликом посјете Румунији Вучић – да ли нехотице? – одао своје приоритете, када се домаћинима захвалио за подршку територијалној цјеловитости, а одмах затим, уз наглашавање: „нарочито“ – за подршку уласку Србије у ЕУ. Том градацијом још једном је ставио до знања да му је улазак у ЕУ осакаћене Србије важнији од очувања њене територијалне цјеловитости.

На крају, треба рећи да Вучићев рад иза кулиса понекад доноси директну штету Србији. Посљедњи познати примјер јесте договор о имовини Телекома на територији Космета. Када је Марко Ђурић дошао из Брисела и казао да је од њега тражено да потпише предају поменуте имовине, послије неколико дана Вучићевог „смјелог“ ћутања, испоставило се да је прошле године баш он у име Србије преузео обавезу да преда Шиптарима српску имовину, што је на једној од сеанси у Влади, која је требало да буде конференција за штампу, невољно признао.

Најновијим договором то је, срећом, ревидирано, али по цијену новог уступка Србије шиптарским сецесионистима и ЕУ у виду давања међународног позивног броја нелегално отетој територији наше земље. То је, очигледно, једна од посљедица Вучићевога „боље да ћутим“ – иако неријетко у јавности прича и шта треба и шта не треба, мада, дакако, не стојимо на становишту да предсједник Владе треба да обзнањује баш све.

Питање је: колико има још таквих случајева, колико ћемо дуго за њих сазнавати, и да ли ћемо сазнати за све њих.

Диана Милошевић

fakti.org/srpski-duh/zar-ne-bi-bilo-dobro-za-srbiju-da-vucic-otkrije-sve-sto-se-moze-otkriti-o-drzavnom

Прочитај без интернета:
5 гласовa