Руска интервенција у Сирији, геополитички концепти у савременом свету, алтернативе опадајаћујој Империји, изазови избегличке кризе, „Евроазијство“ као анти или алтерглобализам… теме су о којима за читаоце Новог Полиса говори Леонид Савин, угледни руски геополитичар, политиколог и уредник часописа и интернет портала Информационно-аналитический портал „Геополитика“, Journal of Eurasian Affairs, Katehon magazine и Pluriversum.

Поштовани господине Савин, уважавајући Ваш професионални проседе и детаљне анализе на пољу геополитичких дешавања у савременом свету, реците нам, да ли данас у ери постмодернизма, присуствујемо успостављању једног новог “светског поретка”, који превазилази иделошке пројекте “краја историје”, а који су били утемељени од оних субјеката који су тежили стварању униполарне спирале моћи?

Свет је – више сложенија ствар, од радова Фукујаме, Бжежинског, Параг Хана и осталих представника западног капиталистичког друштва, који говоре бајке, а потом често напусте своје речи. Дефинитивно, сада смо у озбиљним геополитичким турбуленцијама, у којима главна политичка снага, стуб (Сједињене Државе), покушавају да одрже своју доминацију, али и да изграде будућност за своје предстојеће интересе. Али због низа објективних разлога то није могућно. Од почетка датирају политичке тензије и сукоби. Генерално се може рећи, да Сједињене Државе имају лоше прогнозере. Такође су и њихове дипломатске вештине ниског квалитета. Они једноставно имају више људских и материјалних ресурса (ово последње се добило путем отимања– које је било видљиво у Ираку након окупације 2003. године, или више лукавим методама кроз финансијске спекулације и мрежне ефекте). Сетимо се 1979. године, када су Сједињене Државе почеле да подржавају мухаџедине, јер су веровали да је совјетска инвазија на Авганистан била почетак велике војне операције изласка на топла мора и нафтоносне регионе у Ирану и Персијском заливу. Касније, у Сједињеним Државама су признали да су погрешили. Такође су препознали и многе друге грешке – у погледу Ирака, Кубе и Ирана. После извесног времена, амерички политиколози су признали, да нису били у праву у вези Украјине и Русије. Међутим, Сједињене Државе имају јасну логику. Према њиховим речима,“Heartland Евроазија”,односно Русија је морала бити стављена под контролу, или раскомодана. Тада неће постојати препрека за успостављање потпуне светске доминације. Наравно, такав приступ није желео ни Русију, као и друге земље, које су желеле да следе свој пут развоја. Уследило је, стварање савеза – отворених и тајних, који су се противили вољи Вашингтона. ШОС, БРИКС, ОДКБ, ЕвраАзЕс – све ове оргнизације створене су консолидацијом напора, да би се заштитио сопстевни суверенитет у контексту изазова 21. века.

..

Да ли је војно присуство руске авијације у Сирији и превентивна мјера борбе против исламистичких фундаменталиста и тероризма, који својим активностима антиципирају и отварање нових жаришта и на другим пространствима, тачније на Кавказу?

Дуже време, Кавказ је представља зону нестабилности, где су спољни фактори – углавном Саудијска Арабија, Катар, као и америчке обавештајне службе и Турска, стимулисали вехабизам. Али у последње време, тамо није остало много милитаната. Такозвани “Кавкаски Емират” практично је престао да постоји. Поред тога, у Чеченији се налазе војно способни контигенти под вођством Рамзана Кадирова, који могу да реше озбиљне проблеме. Наравно, постоји ризик од појединачних терористичких напада, али припрема откривања таквих злочина на Кавказу, као и у целој Русији је прилично висока. Само у медијима доспевају “најупечатљивији случајеви”, чија светла одговарају политичким интересима. Компликованији је регион Средње Азије. Тамо постоји ризик дестабилизације од стране радикалних исламиста. Поред тога, у државама у региону, постоји озбиљна противуречност ресурса, етничких, као и других питања. Наметање тих кризних ситуација, може довести до озбиљних проблема. Стога, ОДКБ и руско руководство  пажљиво прате овај регион.

Уколико се у Сирији одржи владајући естаблишмент, да ли ће то уједно представљати и смирење и заустављање мигарционог таласа у Европи? Колико је оправдано рећи, да Европи пријети миграциона исламизација?

За миграциону струју није криво сиријско руководство, већ Европска унија и Сједињене Државе, које су бомбардовале Ирак и Либију. Заправо сиријских избеглица у Европи нема много, највећи дио је остао у Турској и Јордану. Туда су се упутили Авганистанци, Либијци, становници Малија и осталих афричких земаља. Чињеница је, да је у време Гадафија Либија представљала бедем сигурности у Северној Африци, а сада је постала црна рупа, кроз коју беже избеглице, спашавајући се од беде, као и разни авантуристи, укључујући радикалне и терористичке групе. Део Европе већ дуго је под претњом исламизације, а разлог томе нису догађаји на Блиском истоку и у Северној Африци, већ унутрашња политика Европске уније – либералне идеје толеранције уништиле су старе идентитете, али нису створиле нове, свежи кадрови из муслиманских земаља отворено потражују своју особеност, док Европљани покушавају да регулишу норме ислама. Подржавајући логику заштите људских права, Европска унија не може забранити избеглицама да буду муслимани и да скрате своје браде. За муслимане, Европљани представљају људе другог реда, као што се у принципу неверујући човек, за представника исламске културе, сматра неразвијеном индивудуом. Обратите пажњу да у земљама Источне Европе и Балкана, гдје постоји снажан хришћански идентитет, практично не постоје проблеми са муслиманским имигрантима. Чак, да се они тамо и појаве у малом броју, они немају утицаја у културном и друштвеном животу. Иако промена критичне масе може превагнути у другом правцу.

..

Као један од идејних твораца (нео)евроазијске философије, можете ли за наше читаоце приближити смисао њеног идејног језгра? Шта је разлог њене појаве?

Евроазијство се појавило 20-их година прошлог века услед руских миграција (Праг, Софија, Париз). Основна идеја огледала се у томе, да је Русија – самоникла цивилизација, која се не може приписати ни европској, ни азијској култури. Уместо тога, она представља мост између њих, у исто време има светле и јединствене карактеристике – у политичким идејама, религији, културним традицијама, етничкој разноврсности итд. Било је много покушаја да се дефинишу границе евроазијске цивилизације и још увек се оштро расправља – неки постављају границе на Карпатима, други их проширују до Јадрана, верујући да су балкански Словени саставни део евроазијског света.  Евроазијска идеја је била одговор на пропаст руске империје и појаве Совјетског Савеза на њено мјесто. Она је нудила алтернативу, до коју донедавно мало ко захтевао. Генерално, могу се издвојити основни критеријуми евроазијства: 1) континуитет историјских традиција; 2) комплементарност међуетничких односа; 3) примат политике над економијом, а не обрнуто, као у западним друштвима; 4) постојање јасног религиозног фактора у држави, одржавајући толеранцију према људима других вера, 5) интеграција националних удружења у великом геополитичком простору; 6) политичка карта многополарног света. Многе тезе, које су развили први Евроазијци и даље су веома релевантне, а њихови следбеници, укључујући Лава Николајевича Гумиљова и Александра Гељевича Дугина, допунили су их новим моделима – од етнографије до постмодерне философије и геополитике. Сада евроазијска идеја има за циљ развој нове политичке теорије, која ће бити алтернатива либерализму, фашизму и комунизму.

..

У Европи постоји јако укорењена опозиција између Европе и Азије као разлике у вредностима при чему се европске вредности поимају као супериорне. Да ли сматрате да постоји опасност да противници евроазијске идеје њу свесно позиционирају као азијску идеју, коју би онда супротставили Европи и самим тим омогућили да се та идеја види као страно тело или као непријатељска идеја? Ако је Ваш одговор потврдан, на који начин сматрате да се идеја евроазије може одбранити управо као евроазијска идеја, а не доминантно неевропска, односно азијска идеја.

Да, нажалост постоји раширено веровање (па чак и у Русији), да су такозване европске вредности боље од осталих. Међутим, ако се детаљно анализира и објективно сагледа, налазимо да то није ништа више сем прикривене форме расизма. Представници бројних европских земаља, вековима су арогантно одбацивали могућност да други људи нису гори од њих (а можда чак и бољи).  Само је неколицина покушала поштено да мисли, као што је Хердер рекао, „народ – то је ум од Бога“, из чега следи да не могу бити већи или мањи народи и расе. Британци су у глобалу отишли толико далеко, да су преправили своју знамениту британску енциклопедију, када је то било политички профитабилно (до Кримског рата, Отоманска империја је окарактерисана била као гомила варвара, а након тога када су Турци и Британци постали савезници против Русије, то су формулисали као ласкаве процене). И зашто су дошли заштитници европских вредности са својим рациоцентризмом и просветитељством? Наполеонове инвазије на Русију и погибију француске војске? У 20. веку, исту грешку је поновио Хитлер, који је веровао, да Немачка представља супериорну расу. Али и он је био поражен на пространству Русије и Евроазије, иако је она у то време била обучена у одећу марксизма и комунизма. Уствари, проблем ширења евроазијске идеје није, штавише, у покушају либерала да дискредитују њену могућност. Неки кажу, да је то фашизам, други –  да је то препород Совјетског Савеза, иако то није истина. Што се тиче утицаја азијских идеја у Европи, мислим да таква појава није у начелу. Азија је много векова била под колонијалним угњетавањем, које је маргинализовало, било какве, политичке идеје у Индији, Кини, Кореји и у другим земљама. Готово свуда доминира пракса западне политике са пратијским системима, парламентом итд., мада, све у свему, чак и у Европској унији и Америци, то не утиче на ниво демократије. У Европској унији, све важне одлуке су контролисане од стране Европске комисије, чији чланови нису изабрани демократским путем. Природно, либералне бирократе се боје нових идеја, тако да на сваки начин покушавају да демонизују евроазијску теорију.

..

Европска унија велики део свог утицаја, стиче интезивним улагањем у меку моћ. Да ли и Евроазија има сличне акције?

Ако се под „меком моћи“ подразумевају институције лобирања, које као печурке расту у Бриселу по примјеру пракси у Сједињеним Државама, у оквиру Евроазијске економске уније их засад нема. Русија, Казахстан, Белорусија, Киргистан и Јерменија зато уједињују своје законодавне оквире и усклађују заједничку политику. Али укупна структура дипломатије сигурно ће се појавити, то је неизбежно. Потребно је напоменути, да за разлику од Европске уније и разних америчких пројеката, у ЕвраАзЕс одлуке се доносе општим консензусом, то јест, политичка воља учесника није потиснута. У Европској унији постоје два главна играча – Француска и Немачка, тако да ће остали морати да се потчину њиховим интересима. Поред тога, ЕвраАзЕс ће синхронизовати своје активности са кинеским пројектом „Пут свиле“, како је речено на самиту ШОС-а и БРИКС-а у Уфи.

Да ли се за Евроазијски концепт може рећи, да представља и један вид анти и алтерглобализма?

Да, то је алтернативни предлог, који се противи униполарној глобализацији, иза које стоји Вашингтон и мултинационални финансијски и олигархијски кланови. При томе, технолошки аспект глобализације у евроазијству није одбијен, а користи се за постизање политичких резултата. Као у времену када су у Ирану објавили модернизацију без вестернизације, ми изражавамо глобализацију без неолиберализма.

Да ли званична Москва и њена политичка елита, може у Европској унији пронаћи и створити осовину пријатељства? Да ли је касно за евентуално повезивање Европе и Русије око вредности као што су суверенизам и демократија која је, као што знамо, неодвојива од суверенизма?

Русија је је отворена за сарадњу са Европском унијом, али, нажалост, у Бриселу, Берлину и Паризу слушају инструкције Вашингтона, а не позив срца њихових народа. Међутим, пошто смо комшије, пре или касније, у Европи ће схватити потребу да градимо добросуседске односе. Можда ће криза на свим нивоима у Европи,  довести до распада Европске уније, а њене бивше чланице поново изненадити, повратком изгубљеног суверенитета.

Aутор: Предраг Живковић / Нови Полис

www.vaseljenska.com/intervju/zastita-suvereniteta-pred-izazovima-21-veka/

Прочитај без интернета:
4 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ