ДНК регистар се тиче веома интимних података јер представља неку врсту будућег дневника. Он говори не само о томе шта вам се дешавало на здравственом плану, него и шта ће вам се потенцијално дешавати.

 

Да ће базе ДНК података постати изузетно тражена роба дефинитивно је било јасно када је Комитет Представничког дома Конгреса САД крајем марта одобрио предлог закона према којем би предузећа имала право да од запослених захтевају да поднесу резултате ДНК анализе.

Они који се томе не би подвргли то би платили и буквално — знатно већим трошковима здравственог осигурања. Онима пак код којих би генетска анализа утврдила повећани ризик од обољења, постали би терет за компанију, па им уговори о раду не би били продужавани. На то су ужаснуто реаговали амерички и европски генетичари.

Ових дана у Скупштину Србије стигао је предлог закона о националном ДНК регистру, за који домаћи генетичари нису имали шта похвално да кажу. Своје примедбе исказали су још пре годину дана у јавној расправи о нацрту закона, али то, очигледно, нико није хтео да чује.

Вештачка интелигенција
PIXABAY

Од како је 1980. године први пут успешно коришћен у истрагама о криминалним делима, ДНК је постао важан алат за идентификацију криминалаца. Савет Европе јуна 1997. године усвојио је Резолуцију о размени резултата ДНК анализа и позвао земље-чланице ЕУ да успоставе заједничку националну ДНК базу података.

Према подацима Интерпола, већ 2003. године у Европи је 26 земаља имало оперативне ДНК базе података. Дакле било је довољно узора да се напише квалитетан текст. На питање да ли наш предлог закона одудара од таквих позитивних примера, повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић одговара потврдно.

„Наравно да постоји разлика у односу на остале државе, зато ја и упозоравам“, каже за Спутњик Шабић, који је на недостатке указао још новембра прошле године током јавне расправе о нацрту закона. Пошто на то нико није реаговао, он је ових дана, када је закон ушао у скупштинску процедуру, председницима неколико скупштинских одбора упутио писма.

„Анализа ДНК, односно биолошког материјала представља најинвазивније задирање у приватност и њом се може открити огроман број података о личности, укључујући и оне из категорије најосетљивијих“, подсетио је Шабић.

Он је укратко објаснио да би закон требало јасно и прецизно да дефинише круг лица за које је таква обрада података оправдана, као и рокове чувања прикупљених података. Предложени пропис не прецизира ни услове под којима се подаци уписују у регистар, користе и бришу из њега. Уз то не прави се ни разлика између обраде података о лицима која су осумњичена за извршење неког кривичног дела или против којих се води кривични поступак, са једне стране, и лица која су оштећена, односно жртве, са друге стране.

Нема ни утврђених рокова чувања података у националном ДНК регистру, а ни ту се не прави никаква разлика између лица која су осумњичена, окривљена, правоснажно осуђена или правоснажно ослобођена.

Другим речима, сви су или сви смо у истом кошу.

Шеф ДНК лабораторије Института за судски медицину у Београду, проф. др Оливер Стојковић за Спутњик каже кратко и јасно: „Предложени закон је лош.“

И Стојковић подсећа на јавну расправу у којој су учествовали и представници шест лабораторија које се баве форензичко-генетичким анализама.

„Са изузетком МУП-а, колеге из пет других лабораторија, међу којима са Медицинског, Биолошког факултета, из БИА, имали су значајне примедбе на тај нацрт закона које су формулисали и послали не само предлагачу, него и Друштву судија Србије, Удружењу тужилаца, Шабићевој канцеларији… Већина њих је одговорила да су све наше примедбе на месту.“

Тај професор генетике на Медицинском факултету каже да такав закон практично у потпуности укида све оно што као пракса судско-медицинске генетике у нашој земљи постоји од 1990. године.

Он напомиње да се ДНК регистар тиче веома интимних података јер ДНК представља неку врсту будућег дневника. Он говори не само о томе шта вам се дешавало на здравственом плану, него и шта ће вам се потенцијално дешавати. Зато би, сматра он, у нашој земљи било боље да се таква база поверава неким научним или универзитетским установама, а не МУП-у јер иза софистициране технологије лежи озбиљна наука.

„Нисам сигуран да је функционално, у оваквом правном устројству какво је код нас, да установа која вас хапси, такође држи и податке о вашем ДНК профилу, да иста та установа ради анализе за вашу идентификацију и потом то презентује на суду. Остаје још само да вас та иста установа и осуди“, сликовит је шеф ДНК лабораторије Института за судски медицину.

Праисторијко доба

Не постоји, каже, ниједан члан у предложеном закону који спречава злоупотребу. Практично, нема могућности некаквог надзора. Само људи које МУП одреди имају право да уђу у банку података и ви практично немате никакву контролу над тиме, објашњава Стојковић.

И он, као и Шабић, указује на то да предложена решења не праве разлику између кривца и жртве.

„Уколико се ваш ДНК профил по неком основу нађе у бази података, ако сте рецимо сведок, или оштећени у неком предмету, ваш ДНК профил ће заувек ту и остати. Не постоје механизми за уклањање нечијег ДНК профила из регистра“, указује Стојковић.

Он подсећа да је Србија још 2004. године први пут сачинила нацрт закона о националном ДНК регистру где су решења била много боља него ова сада и да је од Европске комисије он добио изузетно позитивне оцене. Али до усвајања закона није дошло, јер, према оцени Стојковића, некоме није одговарало да ДНК регистар буде смештен на Универзитету како је тај нацрт предвиђао.

„У том тренутку полиција није имала своју ДНК лабораторију и по мом осећају, практично се одуговлачило са доношењем тог закона док се полицијска лабораторија не опреми“, каже Стојковић за Спутњик.

Он напомиње да је само лабораторија МУП-а купила сертификат 17025, који нема ниједна друга лабораторија у нашој земљи. Реч је о сертификату који је релативно скуп, кошта око 10.000 евра, напомиње он. То је један од разлога што га друге лабораторије, поготово универзитетске, немају. Други је што те лабораторије имају развијене системе за контролу квалитета и нису мислиле да им је он неопходан.

У предлог новог закона је, међутим, уграђена обавеза поседовања тог сертификата, што ће, према Стојковићевим речима, када ступи на снагу аутоматски довести до затварања лабораторија на Медицинском, Биолошком факултету, у БИА, у Новом Саду на Институту за судску медицину.

На питање да ли то значи да нећемо имати другу референтну лабораторију у случају потребе за додатном анализом, он одговара потврдно. Уз то додаје да је то супротно нашем Закону о кривичном поступку, који прецизира да је сваки вештак који ради анализу дужан да један део материјала издвоји и сачува да би се касније обавило друго вештачење.

Зашто ће ДНК свих Срба чувати полиција?

7 гласовa