ЗАХАР ПРИЛЕПИН

Највећи пацифиста руске књижевности плакао је када смо изгубили Порт Артур. Он је желео да га добијемо

Написао сам ово пре пола године, а и сада је умесно. Ево фрагмента:

„Либерали се тако угодно осећају на врху руске културе да у томе има нечег очаравајућег. Скупили на гомилу туђа слова, устројили своју азбуку, свој морал, своје постојање. И сада људи загледају познате речи, читају, покушавају да схвате – скоро све исто као код Пушкина, а смисао – супротан. Како то? Покушајте из тог речника да саставите Клеветницима Русије, испашће абракадабра. Камлективин Сироси. Некаква лекарија, шта ли?“

Зашто сам се баш тога сетио? Па управо сам на Фејсбуку прочитао текст једног врло доброг песника – римејк на антиукрајинску оду Јосифа Бродског. Смисао римејка је – потпуна супротност ономе што имамо код Бродског. А пре неки дан прочитах стихове сличног типа, једног такође доброг руског писца, само сад на мелодију Тјутчева. Мелодија иста, а смисао – изврнут наопачке! „Русијо, стидим се тебе“ – нешто тако, али другим речима.

Нема друге: на огроман број текстова класичне руске књижевности треба под хитно правити римејк, зато што она у новом предивном свету – са свим својим „милитаризмом“, „шовинизмом“ и „мрачњаштвом“ – изгледа заиста ужасно.

У нашој књижевности траје огромна афера, нешто попут приватизације. Заклињати се именима Пушкина и Достојевског (и даље по списку) – на истом језику, у истој интонацији и са страшћу позајмљеном од предака – а саопштавати потпуно супротно: па шта је то?

Ви мислите да су жандарми некада били добри, да су касарне мирисале на цвеће, да нису тукли шибама? Да су у селима под Рјазаном јели мед, а под Псковом му додавали пршуту? Е, па не, није било тога – била је иста ова Русија, које се „плашио“ и коју је „презирао“ „сав цивилизовани свет“. Али су проклети класици упорно били на страни своје дивље отаџбине.

И сада свет о нама зна да смо онакви какви смо описани у њиховим књигама.

puskin-at-the-mikhailovskyАко Русија достигне онај идеал који се сад причињава Владимиру Војновичу и Виктору Јерофејеву, никакве Русије неће бити. У таквом дефектном облику она никоме низашта није потребна. И што је најсмешније: сви ти стихови, сви ти њихови „Чонкини“ одлепршаће у неповрат. Остаће нешто о капетановој кћери, о Арапину Петра Великог и Полтави, о Тарасу Буљби, о Севастопољским причама, остаће Карамазови и брат њихов Смердјаков, Тихи Дон, Бела гарда, дневници једног писца, дневници другог писца… Неко ће прочитати и рећи: то су били људи, то су била времена – Илијада, Одисеја, титани, полубогови… „А шта је тамо било после?“ Шта – „нормална европска земља“. Остаци, огризине.

Само ви узимајте „Камлективин Сироси“, по кап на дан.

* * *

На мој текст „Камлективин Сироси“ (поводом тоталног раскола у поимању своје земље између руске класике и савремених наследника) постоје две варијанте одговора, који су се већ залепили за зубе, али, пошто их упорно износе, ред је да кажемо неколико речи.

Варијанта одговора №1:

„Одакле вам закључак да би они одобрили ово што се дешава ако је Љермонтов писао Неумивену Русију, Пушкин слао посланице декабристима, а Толстој беспоштедно критиковао власт?“

Ту је све јасно и потпуно типично. Изражавајући најтежа осећања поводом руске државности, руски класици у судбоносним временима (тачније, у данима кад је Русија демонстрирала своје „империјалне комплексе“ и остали милитаризам) ни на трен нису размишљали о томе како ће, ево, сада наш несрећни народ („и ја, руски класик лично“) почети да се бори против „европских вредности“ због „господаревог каприца“.

Зато је Лав Толстој, највећи пацифиста руске књижевности (од одређеног времена), плакао када смо изгубили Порт Артур. Он је желео да га добијемо.

Схватања части и Отаџбине за Љермонтова и Гумиљова (или Державина или Тјутчева; а погледајте и публицистику Жуковског – невероватно актуелна) била су нераздељива.

О томе зловољни глас каже: патос, ово-оно; али у принципу, од „ока свевидећег“ ти момци су се склањали „за стенама Кавказа“, или на сличним местима где су Руси пуцали у друге добре људе, а не на маршевима мира.

Варијанта одговора №2:

„Од тада је прошло много времена и сада би се класици понашали друкчије“.

То је, знате, као кад би у XIX веку Пушкин рекао: од Ломоносова је прошло много времена, све те његове херојске оде о заузимању туђих територија – све су то промашаји, свет се изменио.

viktorjerofejevА онда би Достојевски тако рекао за Пушкина: тобоже, тај коврџави момчић живео је пре пола века, а сада је век просвећености, тај Арапин није преко границе прекорачио, шта је он уопште разумео – да је видео како људи живе, не би било тих његових империјских глупости. А онда би Булгаков и Шолохов то исто рекли за Достојевског. А Распутин за Булгакова и Шолохова.

Мада је било и оних који су с времена на време говорили нешто слично.

То јест, када Виктор Јерофејев немилосрдно критикује разночинце, који су се дохватили књижевности и почели да уче „одрасле“ – он једноставно не признаје своје родитеље. Међутим, разночинци су били жестоки момци, јаросни, неки су у затворима седели… Разумете о чему говорим.

Превео Ж. НИКЧЕВИЋ

Блог Захара Прилепина

www.standard.rs/kultura/31455-%E2%80%9E%D0%BA%D0%B0%D0%BC%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%82%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D0%BD-%D1%81%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%81%D0%B8%E2%80%9C-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BF%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D1%82%D0%BE%D0%BB%D1%81%D1%82%D0%BE%D1%98

Прочитај без интернета:
0 гласовa