АУТОР: ДЕНИС КУЉИШ

Загреб – Српски премијер Вучић стигао је у Загреб слаломски – прво је заобишао српског предсједника Николића, који је рекао да неће ићи на инаугурацију хрватске предсједнице, што је можда било и најпаметније, а затим и хрватског премијера Милановића, који му је по протоколу требало бити домаћин, а заправо није био, јер је посјет остварен на вишој разини. Умјесто Томе, који је готово исто толико непожељан као Милановић, који је себе, владу и државу довео у међународну изолацију, путује, дакле, Вучић, који се до сада сусрео с око седамдесет државника.

По чему се, дакле, разликују Милановић и Вучић? Воде владе двије мале балканске земље које се налазе у подједнако тешким економским проблемима, што се онда закономјерно претварају у политичке. Но, један вози десном страном улице, а други лијевом и кад на радију чује да траффиц цонтрол јавља како неки луђак вози погрешним прометним траком, узвикује – „Шта један, сви су ту луди!“

Какав је ефект постигао Вучићев посјет? Најважније, није било великог локалног учинка, јер би он могао бити само негативан, што значи да је посјет постигао сврху – уписао је милијун бодова у Бруxеллесу, а то је, очито, и био примарни циљ, како открива његова изјава у интервјуу загребачким дневним новинама. Рекао је: „Не видим зашто Хрватска не би могла сурађивати са Србијом, кад ћу ја с албанским предсједником Рамом ићи у Бруxеллрс да скупа лобирамо за финанцирање изградње цесте од Београда до Тиране?“

Како су се Милановић и Вучић нашли на тако различитим, замало супротстављеним странама дипломације и политике? Ништа у њиховом бацкгроунду није упућивало да до тога мора закономјерно доћи. Садашњост је немогуће објаснити прошлошћу, макар што паланачка филозофија или мителеуропски хисторицизам предмнијевали.

Милановић је креиран у хрватском дипломатском инкубатору што га је на Зрињевцу 7 формирао благи министар Мате Гранић, доброћудни доктор из Макарске, који се у политици нашао замало случајно. Његов професор на клиници за дијабетес, др Зденко Шкрабало, постао је Туђманов министар вањских послова, јер се Фрањо волио окруживати академицима (па се и на њега то примило), а затим, кад се показало да је један доктор мало превише опрезан и плашљив, замијењен је другим, властитим асистентом, др Грнићем, који је заправо био врло слична појава, али човјек неуспоредиво амбициознији. Мате је имао задатак на Зрињевцу 7 окупи „младе лавове“ туђмановске дипломације, углавном бивше новинаре, који су требали компензирати међународне притиске због хрватске политике у Босни. Туђман је уз помоћ Гранића и министра обране Шушка успоставио баланс у свом марионетском политичком казалишту, гдје су они глумили „доброг“ и „злочестог“ полицајца, иако су заправо били само манифестације врховничке воље. Др Гранић је такођер добио упут да узгоји нови нараштај „цустом маде“ дипломата, који су у највећој мјери регрутирани међу дипломандима Правног факултета у Загребу. Била је то фатална грешка.

Хрватском политиком стога и данас доминирају лијечници, те правници с Университас Заграбиенсис, с те домаће академије смијешног хода, која је у комунизму од нормалне аустроугарске јуридичке школе за фишкале претворена у центар за нормативизирање једног фантазмагоричног режима. Ту су се измишљале и нормирале непостојеће друштвене форме „делегатског система“, надахнутог изворном кардељевском визијом талијанског (фашистичког) корпоративизма…

Слаломска путања

Тхомас Пицкеттy у свом семиналном дјелу „Капитал“ анализира промјене капиталистичке структуре у двадесетом стољећу и уочава неке регресивне трендове, али земљама Балкана које још нису изашле из племенског феудалног сустава и теледиригиране економије, те су осцилације на далекој дестинацији према којој су се запутиле посве неважне. Будући да касне педесет година, па су их политички и економски недостижно престигле Пољска и Словачка, а економски и Румуњска, те државе морају тек ријешити основна питања и изаћи из социјализма. Кад је приликом инаугурације у Загребу нова хрватска предсједница рекла да „инвестиције ваља препустити приватном подузетништву“, Вучићу који је сједио у публици, морало је бити јасно да се на регионалној сцени јавио још један глас који свједочи западњачку агенду, те да је његова слаломска путања до Загреб точно доспјела до циља.

Кад је почео свој премијерски мандат, Милановић је одмах одустао од сваке реформе – то му се учинило претешко, а значило би губитак бирачке потпоре у изборном тијелу с којим је бирократски СДП срастао – државној администрацији. Администрација је основна препрека развоју, јер се за њено финанцирање мора порезима и надзорним процедурама убити производна економија. Умјесто да проводи реформе, за што су потребни стручњаци, међу којима би се као лигхтwигхт и нестручњак сам Милановић осјећао инфериорно – а то не подноси, јер му је комплекс инфериорности који скрива егзибиционистичким испадима и хулиганском политичком реториком, основна слабост – он се одлучио за конфронтативну политику друштвеног инжењеринга уводећи нормативистички, као прави загребачки правник, „еуропске стандарде“, који се прокламирају, оживотворују на папиру, а онда проводе уз изазивање друштвених сукоба ондје гдје су друштвени сукоби најмање корисни – примјерице у Вуковару, кад су се силом шарафиле ћириличне плоче.

Ћирилички ријалити шоу

Питању ћирилице или ногомета, Милановић и његова влада прилазили су на исти начин – непромишљено и насилно, али без резерве снаге, тако да увијек пропадну већ послије првог потеза. Умјесто да свемоћног власника „Динама“ Здравка Мамића уклоне тако да крену на „дуги марш„ кроз локалне (жупанијске) спортске савезе, које је требало очистити и реформирати, статутарно прилагодити потребама тренутка и реалним могућностима, па онда послије годину-двије тога преданог рада у „бази“ сазвали скупштину Ногометног савеза на којој би нови и њихови људи Мамића уклонили, министар спорта (један брахијални Милановићев адепт) напросто је преко новина напао Мамића, који га је онда самљео националистичким испадима које су медији пратили попут реалитy-схоwа. Но, то је Милановићевом министру и цијелој влади омогућило да се позиционирају као „принципјелни“ борци за више вриједности, а истодобно их лишило потребе било каквог напорног, марљивог и невидљивог дјеловања… Исто вриједи за ћирилицу, измјене обитељског законодавства и све друго. Да је око ћирилице и друштвене климе у Вуковару Милановићева влада хтјела подузети какве паметне мјере, прво би ондје поставиле неког свог човјека који није онако видно несабран, и не студира под старе дане лаичку теологију, него каквог озбиљног оперативца, попут оних које на терену у Осијеку држи ХДЗ. Затим би посредством обавјештајних служби и полиције разлучили протагонисте криминалне сцене од обичних агитатора и манипулираних социјалних случајева у брнитељској популацији, те првима укинули заштитарске уговоре с државним фирмама, друге изазвали на отворену политичку полемику у јавности, а треће укључили у програм збрињавања, те отворили једну творницу – што није посве немогуће, како се ових дана показује и у Србији… Довучеш инвеститоре, даш им све што траже и још додаш, све им поклониш и залијепиш банку на чело и – пливај… Само што то захтјева незамисливу координацију и концентрацију, рад премијера и рад министарстава, које је Милановић мањевиш е кастирао себи на слику и прилику: сви ти ликови не би били у стању зарадити ни сто еура на отвореном тржишту!

Вучићев бекграунд

С друге стране имамо Вучића. Какав је његов бацгроунд? То је добро познато – човјек је прошао кроз српски пакао у доба Милошевићева режима, преживио је друштвени дебакл изазван санкцијама и свеобухватном криминализацијом друштва, изложен страхотама српске политике које нису никога оставиле неокрзнутим. По било којој статистичкој формули и рационалној парадигми, требало је то резултирати типом који на лидерској позицији само перпетуира цијелу стољетну српску залуђеност ауторитарним народњаштвом преточеним у барбарогенијски комунизам, уроњеним у митове и популистичке фикције о усуду и моралу српског „историјског искуства“. Кад читаш српске новине, стално се суочаваш с хисторијским памћењем или тоталном амнезијом, а то памћење притом је обиљежено дубински интериоризираном амнезијом, као што је амнезија, повезана с разумијевањем дневних политичких збивања, заправо посљедица негативне меморије, па се свака новост рефлексно прима као опасно скретањем са задане „историјске“ усудбене трајекторије.

Једини потентни фактор

На темељу тога свог наводног усуда, данашња Србија постала је заостало, деиндустријализирано друштво, у којем не постоје економски субјекти. Велика подузећа ту су само фантоми – или су дио портфеља олигарха, који нису способни за корпоративни развој својих подузећа, или су остаци неке југославенске економије која је имала глобалне референце. Ту је једини преостали економски потентни фактор – држава, која има задатак да се раздржави и развласти у економији, те отпили грану на којој сједи милијун државних чворака који пјевају лијепу пјесму о некадашњем, садашњем и будућем усудбеном путовању у бољу будућност. Да се остваре економске реформе и државна економија деетатизира преостаје, дакле, као једини пут – продаја и супституција непродуктивне економије подузећима које ће основати иноземни инвеститори. То је оно што највише мрзе српски, хрватски и словенски социјалистички етатисти, потомци самоуправљача, прогениј титоизма. Зар ћемо „ми“ бити тек слуге страног капитала? Коме ћемо „ми“ то препустити „наше“, коме поклонити „национално благо“?

Снаге реакције код нас у у зениту – успјели су мобилизирати очајнике и објаснити им да је узрок њихова страдања бешћутни капитализам, као да су приватизацијски олигарси били производ тржишта, а не дериват социјализма, транзицијског режима који се ослањао на Удбу те из комунизма „глајшалтовао“ у националистички социјализам, задржавши друштвену контролу. Широка промулгација тога идиотизма на терену бивше Југославије разумљива је и објашњива баш као и други балкански балканизам – грчки случај, јер се у оба полази од „засебности“ у односу на нормалне законитости свјетског развоја, које у Естонији, Пољској, Чешкој и Словачкој, гдје нису доводили у питање ту опћу матрицу, експресно остварили двоструки и троструки национални доходак у односу на злосретне државе југоистока.

Зашто се хрватски премијер одао тој популистичкој демагогији, а српски није, него је преузео одговорност да нешто оствари, иако је Александар Вучић формално исто толико неквалифициран за вођење државне економије као и Зоран Милановић?

Производ урбане сцене

Вучић се доима као генерички производ београдске урбане сцене. Колико год пропао или пропадао, Београд је довољно велик град да систематски производи козмополитску свијест. Водећем шминкеру и бонвивану свога доба, маршалу Титу, неки су домаћи комунисти послије рата сугерирали: „Друже Тито, требали бисмо главни град позиционирати негдје у Босни, у Бања Луку, било гдје, само да се избјегне корупција београдске велеградске атмосфере, са свим буржоаским и великосрпским натрухама…“ Још су живи људи који се сјећају тих савјета и савјетника те и даље мисле да је то била паметна намисао, јер би се социјалистички балканизам тако још више учврстио у још изворнијој барбарогенијској форми, близак самој народној бити која је, наравно, супериорни продукт наших надмоћних, јуначких гена… Ако смо толико друкчији, мора бити да смо генијални, иначе бисмо били идиоти. Балкански уберменш, или балкански унтерменш? Срећом за Србију, Београд заиста на сваку идејну ортодоксију заиста управо тако дјелује – раствара је као киселина. Град је, по логици ствари, као једна права метропола, отворен свијету. Из свијета долазе дивне, коруптивне идеје, које резонирају у најбистријим, бескомпромисним умовима. И Александар Вучић као као да ништа није цијели живот радио, нигдје био, ни са ким се упознао, радио и савјетовао, него се однекуд обрео на београдском асфалту и, као Цхаунцy Гардинер, упитао: „А што сад?“ Одмах је схватио да му никаква локална мудрост неће помоћи. Послије тога кренуо је на пут без повратка – у Берлин, Бруxеллес, у Кину, у Давос, па чак и у Загреб, јер је и ту требало нешто рећи, показати, поручити. Наставак слиједи.

www.danas.rs/danasrs/politika/zasto_je_vucic_putovao_u_zagreb.56.html?news_id=297679

0 гласовa