Несмењива екипа криминализованих државних службеника у Министарства пољопривреде Србије, широм је отворила врата масовном увозу хране која не одговара стандардима Европске уније. На првом месту је увоз меса, које улази на домаће тржиште преко тајкунских продајних ланаца. Контроле нема. Од почетка прошле године увезено је чак 25. 000 тона меса у коме је пронађена Салмонела. Са друге стране, убијање домаћег сточног фонда и пољопривреде траје свим средствима. Таблоидов новинар је истраживао до којих граница је овакво оргијање над Србијом отишло.

Уз благослов Владе Србије, произвођачи из Европске уније, затрпавају српско тржиште хране срмзнутим месом. У свим велепродајним ланцима (највише у продајном ланцу „Идеа“) већ месецима траје продаја смрзнутог меса као свежег. Подаци говоре да је протеклих двадесет месеци увезено више од двадесет пет хиљада тона смрзнутог меса из Европске уније у Србију. Сваког месеца се поново увозе у све већим количинама, ипак нигде нећете наћи витрину на којој пише да купујете раније смрзнуто месо, односно да у питању није свеже месо. Када се све ово узме у обзир свима је јасно да нам продавнице пиљаре често продају раније смрзнуто као свеже месо.

Директор Управе за ветерину, Дејан Бугарски донео је крајем марта писмену директиву која овакву масовну превару подстиче. Директивом се експлицитно не брани, продаја замрзнутог меса као свежег, већ се набрајају ретко коме разумљиве процедуре, а које се опет не примењују у већини продавница.

Директивом је у потпуности легализован и увоз меса које је одавно дубоко замрзнуто негде у иностранству.

У члану три ове директиве пише: „…Замрзнуто месо може да се увози само ако није складиштено дуже од шест месеци од датума клања, или замрзавања“.

Дакле, правни субјекти из ЕУ који тренутно располажу са неколико милијарди евра вредним залихама меса, а које су раније извозили у Русију, треба све своје вишкове меса дубоко да замрзну и у року од шест месеци имају право да га легално извезу у Србију.

На огромно тржиште Руске федерације, Европска унија и друге државе које су сада под руским санкцијама, извозиле су храну вредну 17 милијарди евра. На пример, Данска је у Русију годишње извозила свињетину вредну више од 300 милиона евра.

Немци су годишње у Русију извозили свињско месо у вредности од 290 милиона евра. Французи су Русима продавали свињско месо у вредности и до сто милиона евра годишње. Извоз пилетине из групе земаља којима су уведене руске контра санкције, вредео је више од 500 милиона евра. Норвежани су руским ресторанима и хотелима продавали чак 1,1 милијарду евра вредну рибу и морске плодове…Произвођачи свог тог меса, рибе и других пољопривредних производа сада су у потрази за новим тржиштима.

Европска унија одобрила је средства из фондова за пољопривредне и друге произвођаче који су погођени руским контра-санкцијама, али средства покривају само део губитака док се вишкови кварљиве робе мере десетинама хиљада тона месечно. Хипермаркети ЕУ су из ових разлога преплављени акцијама на којима се испод редовне цене нуде месо, поморанџе, риба…

Ипак, ни на акцијама се не прода баш све, а оно што се не прода у ЕУ (роба која више не задовољава потрошачке стандарде), замрзава се и шаље на тржишта трећег света. Такву робу, у земље попут Србије увозе људи покваренији и од недавно увезеног меса са салмонелом.

Уз благослов прибављен од директора Управе за ветерину и Дејана Бугарског и начелнице републичке ветеринарске инспекције Сање Челебићанин, они га пласирају нашим потрошачима. Ипак, тајкунима који су од почетка прошле године увезли више од 25.000 тона смрзнутог меса ни то није доста, па је вероватно због тога Сања Челебићанин упутила е-мејл у коме даје инструкције свим инспекторима како да поступају (како да заштите велике играче, односно њихове велепродајне ланце).

Великима је потребна заштита јер не желе малим месарама да дозволе, да узму део профита од високо исплативог посла са продајом смрзнутог меса као свежег. У е-мејлу, чији факсимил објављујемо у прилогу текста, Челебићанинова јасно наводи да тражи од инспектора да посебно контролишу мале, док како каже „велики супермаркети“, испуњавају услове (услове које би сваки тајкун пожелео а које су она и Бугарски разрадили!).

У е-мејлу који је послала, Сања Челебићанин објашњава инспекторима кога и како треба да санкционишу, када је у питању пословање са смрзнутим месом. Челебићанинова пише да месо одмрзнуто у објекту, може да се стави у промет, само код оних продаваца који имају „све услове“, и додаје: „…Јасно је да ове услове има веома мали број објеката, односно велики супер маркети“

У наставку тог е-мејла, Челебићанинова и сама признаје да постоји проблем продаје одмрзнутог меса, као свежег и наводи на њој својствен начин да је потребно да се потрошачи претворе у инспекторе како би могли да препознају овакве преваре:

„Потребно је да се наши потрошачи информишу како могу да препознају одмрзнуто месо, а да при томе не стоји на декларацији податак да је месо замрзнуто и датум у складу са чланом 35. правилника…“.

О томе шта да преварени потрошач уради када ту неправилност препозна, у свим радњама у комшилуку у којима се снабдева, Челебићанинова не пише ништа, јер решење за ту ситуацију не постоји. Купац је стављен пред избор да, или не једе месо, или купи одмрзнуто месо толико лошег квалитета за које су у Европској унији проценили да га не треба јести. Иначе Тодорићева „Идеа“ и други хипермаркети, већ имају искуства у оваквим пословима, па су још прошле године оптужени да су у Хрватској одмрзнуто месо продавали као свеже.

Адитиви који изазивају најгоре болести

Да би било јасније о каквој мегаломанској похлепи и трци за зарадом се ради, и како функционише дистрибуција замрзнутог и по стандардима ЕУ неупотребљивог меса на српском тржишту, треба подсетити на неке чињенице…

Одмрзнуто месо се и у Европској унији прерађује и ставља у кобасице и виршле. На жалост, то није и разлог због кога се замрзло месо увози у Србију, код нас се запремина виршли и кобасица увећава додавањем машински откошеног и машински сепарисаног меса. У питању су месни отпаци у које спадају тртичне жлезде црева, кости очи, бубрези мозгови, односно, све оно што је у Европској унији забрањено користити као храну за људе и храну за мачке. Све се то лепо машински самеље и у ту смесу се додају соја, лој и адитиви попут карагена који имају моћ да све то увежу у јединствену материју налик на месо.

Тај бућкуриш који има нутритивну вредност сличну Паћотијевим ципелама, могуће је спремити да изгледа као виршла кобасица, па чак и као млевено месо. Сви овако настали производи одликују се ниском ценом, коју производи од смрзнутог меса никада не би могли да надмаше. Из тих прагматичних разлога трговци су се досетили да смрзнуто месо, потрошачима понуде, без претераног објашњавања да су шницле са полице пре шест месеци биле дубоко замрзнуте негде у Европској унији.

Овакав начин продаје значи да српски потрошачи конзумирају месо са мање протеина, мање минерала, мање гвожђа, јер се сваким замрзавањем као и термичком обрадом квалитет меса смањује.

Нешто поштенији однос према купцима има фирма „Метро“. Они су недавно за разлику од других признали да у њиховим „Кеш енд Кери“ велепродајама у понуди имају и увозно смрзнуто месо, али и да га не нуде купцима као свеже, односно одмрзнуто, већ га увозе као смрзнуто и како такво и продају.

Необавештену јавност овде треба упозорити да је темељ за несавесно пословање свих осталих хипермаркета у Србији поставило баш Министарство пољопривреде увођењем такозваног „Хасап система“. Наиме, нису у питању само хипер-маркети, већ и сва правна лица која раде са храном.

„Хасап систем“ је уведен на такав начин, да су произвођачи и продавци хране обавезни да сами себе контролишу (као да то раније није био случај). Ново је било то што продавци сада, чим истакну да имају такозвани „Хасап сертификат“, ниједна инспекција не сме да их контролише, осим по пријави потрошача.

Већина агенција које су делиле сертификате су биле мале страначке фирме, основане од стране старог чланства Г17 и Демократске странке, које су по обављеном послу ликвидиране. Субјекти којима су доделили „Хасап сертификат“, само у последње три године су спровођењем самоконтроле успели у неколико наврата да испоруче здравствено неисправну храну школама и вртићима. Без гриже савести су нам продавали торте са депоније. Продају нам месо најлошијег квалитета у Европи. У виршле и кобасице стављају нам отпатке из ЕУ. У млевено месо и виршле додају адитиве од којих се добијају најгоре болести, као што су рак и обољење штитне жлезде. Када у ретким ситуацијама неко од ових нечасних дела исплива на прве стране новина, као што је то био случај продаје покварених торти, одмах се у медијима појави Сања Челебићанин. Она нам онда „стручно“ објашњава да смо сами криви што купујемо код превараната којима је њено министарство дозволило да се самоконтролишу.

Терор над инспекторима који откривају неправилности

Важно је знати да у овом случају, ветеринарски инспектори нису једини који трпе тортуру када укажу на неправилности у раду великих тајкунских фирми. Треба, наиме, нагласити да пољопривредни инспектори који укажу на неправилности у храни биљног порекла, такође пролазе кроз исто малтретирање. На пример, инспектор који је недавно скренуо пажњу шефовима у Министарству пољопривреде, да се у воћним јогуртима и слаткишима налази „модификовани кукурузни скроб“, суочио се са мобингом најгоре врсте. Мобингован је само зато што је предложио да се ураде лабораторијске анализе о количинама модификованих организама у овим производима.

Присутност ГМО организама у Србији је на жалост дозвољена и до нивоа од 0,9 одсто, па је инспектор оправдано сматрао да је врло вероватно да неки производи садрже и више нивое ГМО у себи. Узрок томе је, како нам је објаснио, што се осим модификованог скроба који се добија од гентски модификованог кукуруза у производе додаје и ГМО соја, али и млеко у праху добијено од крава које су храњене са ГМО храном!

Врло је вероватно да у многим воћним јогуртима, кексима и чоколадицама које се продају у Србији ниво ГМО-а далеко превазилази дозвољених 0,9 одсто, а проблем је што код хране биљног порекла важи иста мантра као и код хране животињског порекла „самоконтрола“. Резултати самоконтроле су такви да не постоји ниједна званично урађена и објављена анализа о томе шта се све у којој количини налази у храни коју једемо. Број људи који обољевају од рака дебелог црева, рака на јетри, и поремећаја у раду штитне жлезде је у порасту, а ова обољења су претпоставља се у директној вези са лошим квалитетом хране у Србији. Међу младим широко су заступљени повишен крвни притисак, масна и увећана јетра, повишен ниво билирубина.

На жалост, здравствени, ветеринарски, санитарни, пољопривредни инспектори који би требали да утичу да се квалитет хране у Србији напокон побољша су спутани лошим прописима.

Магазин Таблоид је у више наврата писао о Правилницима смрти, којима је дозвољено канцерогене материјале стављати у храну за људе. Надлежнима у министарству ни на крај памети није пало да те правилнике ставе ван снаге, јер би на тај начин дошли у озбиљан сукоб са тајкунима који финансирају већину медија и већину странака, а по свој прилици и већину службеника у свим Министарствима. Прошле недеље у допису упућеном Александру Вучићу, који је упитала Унија пољопривредних произвођача од премијера је захтевано да се хитно ови правилници измене.

Приликом усмених разговора са малим пољопривредним произвођачима у више наврата је од чланова Владе тражено и да се смени екипа несмењивих секретара, помоћника и других службеника министарства пољопривреде. У питању је група људи коју велики број упућених криви за лошу ситуацију у којој се налази српско тржиште хране и српски сточни фонд. Због њих имамо неконтролисан увоз свега оног што би српско село требало само да производи.

У питању су људи у чијем мандату се Србијом у више наврата ширила бруцелоза, свињска куга и друге заразне болести животиња, које смо као у случају шмаленберговог вируса чак и сами увозили. Због којих су протеклих недеља сељаци бацили 27 хиљада литара млека, док су увозници млека увозили млеко у праху мешали га са водом и користили га са производњу млечних производа сира, јогурта…

У претходним истраживањима, навели смо одговорна лица (секретаре Министарства пољопривреде, Данила Голубовића и Дејана Крњајића, начелник Одељења за здравствену заштиту и добробит животиња, Будимира Плавшића, начелника Одељења за ветеринарско јавно здравље у Управи за ветерину Слободана Шибалића, начелника Одељења за међународни промет и сертификацију Синишу Котура и начелника ветеринарске републичке инспекције Сању Челебићанин) као велику препреку опоравку српске агропривреде.

До детаља смо описали колико се нездраве хране налази на рафовима у нашим продавницама, и како су настали правилници који то дозвољавају. Под утицајем нашег писања порасла је и самосвесност купаца, али се још увек нису родиле контуре неке организације која би могла да нас заштити од масовног тровања. У народу је широко распрострањено мишљење да је могуће снабдети се алтернативним начинима, као и да је могуће последице коју нездрава храна има на наш организам отклонити здравим суплементима међу којима је и природни мед.

„Одуговлачићемо са правилником, све док ви не продате ваше залихе…“

Јавност у Србији мора да зна и ову застрашујућу истину: више од деведесет одсто меда који се производи и продаје у Србији заправо индустријски! У питању је мед лошег квалитета који не задовољава критеријуме који су неопходни да би био означен као природни мед. Појачана конзумација оваквог меда може се сматрати штетном за дијабетичаре!

Главни кривац што се на паковањима оваквог меда могу наћи написи да је мед здрав, или природан кривац је опет Министарство пољопривреде које је донело још један правилник којим је могуће доводити потрошаче у заблуду. У питању је „Правилник о меду“.

Због климатских промена све чешће се дешава да нема довољно цвета, па се пчеле некада морају дохранити. Најчешћи и најјефтинији облик дохране пчела је шећерно квасном погачом. На тај начин се, уместо од полена, мед добија од индустријског шећера. Квалитет таквог меда је изузетно лош и његов промет је дозвољен у земљама ЕУ, само под условом да је и обележен као индустријски мед. Природни мед са друге стране се добија када га пчеле произведу из базе полена и нектара, тада мед и садржи све законски прописане параметре, односно правилан ниво фруктозе, глукозе и минерала…

Индустријски мед углавном не садржи никакве минерале. Идустријски мед није штетан по здравље, али је неквалитетан и не може се тврдити да доприноси побољшању здравља.

На жалост Правилник о меду који је на снази не познаје разлику између индустријског и природног меда.

Није требало да буде тако, првобитни нацрт правилника о меду је био у складу са светски признатим нормама и постојала је разлика између индустријског и природног меда. На жалост, екипа министарства пољопривреде коју чине начелница Управе за ветеринарско јавно здравство Тања Бошковић, начелница извозних објеката Бранка Стошић и инспектор Марко Бјекић, нису прихватили предлог људи су стручни и који се разумеју у разлике између индустријског и природног меда. Они чак нису дозволили ни да се у правилник стави да природни и индустријски мед морају бити здравствено исправни, односно да не смеју садржати антибиотике, тешке метале, пестициде, као и да не семе у продаји бити уколико је у њему започело алкохолно врење.

Да је правилник усвојен како треба, постојала би разлика у цени између индустријског и природног меда. Ко хоће могао би тада да купује индустријски мед по нижој цени, док би они који желе да купе природни мед морали да издвоје више новца. Индустријски мед је на пример идеалан за кондиторску индустрију. Тренутно се у Србији и један и други мед продају као природни.

Ту се нажалост прича о меду не завршава, јер како се испоставило приватно удружење „Савез пчелара Србије“, успоставило је добре односе са ветеринарском инспекцијом министарства пољопривреде. Родољуб Живадиновић председник овог удружења хвали се добрим односима са начелницима Душаном Љуштином и Сањом Челебићанин.

Свим произвођачима меда са којима ступи у контакт Живадиновић онако успут ставаља до знања да се морају учланити у његово удружење. Да морају да му дају увид у пословање њихових фирми и то све пословне тајне попут информација о ценама по којим набављају сировине. Из фирми на које је вршио притисак кажу, им је претио да ће се суочити са сталним инспекцијама уколико не прихвате да се учлане.

Живадиновић је кажу био непријатан према представницима свих оних фирми које су се током састанка у министарству залагали за нормалан правилник.

На истом том састанку на питање једног произвођача шта да ради са гомилама индустријског меда које му се слажу последње две године, Тања Бошковић му је одговорила:

-Нови правилник који прави разлику између природног и индустријског меда неће још увек да ступи на снагу. Ми ћемо одуговлачити његово доношење. Одуговлачићемо све док ви не продате ваше залихе…

Фирма Ириком која по свој прилици није била обавештена о догађајима на састанку понудила је залихе индустријског меда по цени нижој од оне по којој се продаје природни мед. Недуго затим посетио их је Душан Љуштина са екипом својих инспектора, и контролисао је њихове производе на ХМФ и Дијастазу…

Иначе овакве инспекције и контроле нису нимало наивне, јер се дешавало да ветеринарска инспекција утиче да производи непослушних фирми буду склоњени из продајних ланаца као што је Метро.

Због лошег правилника о меду постојале су и ситуације да су у меду били широко присутни антибиотици, пестициди, као и да је у појединим продавницама продаван мед, код кога је у тегли дошло до алкохолног врења. У свим случајевима мед је најнормалније усмеравана ка потрошачима, док према мишљењу стручњака таква мед може једино да се преусмери у производњу етил-алкохола!

Све ово је доказ да захваљујући стручњацима из Управе за ветерину имамо још један правилник којим је дозвољено потрошаче доводити у заблуду, и продавати им мачку у џаку.

Како ГМО семе улази у Србију и зашто нико не контролише Викторија групу?

У више научних студија исказана је претпоставка да конзумација меса животиња чији су организми оштећени конзумацијом генетски модификоване сточне хране, доводи до оштећења здравља код људи. Претпоставља се да конзумација таквог меса доводи до обољења од рака, дијабетеса, да конзументи постају склонији алергијама…На жалост, свињске шницле, које потичу од товљеника храњених ГМО сојом, су постале свакодневица у Србији. Фармери такве свиње продају на мало, по селима, али и кланицама које од њих откупљују живу стоку. Контрола сточне хране на присуство ГМО не постоји у протеклих пет година није урађена ниједна таква анализа. Утврдити да ли су животиње чије месо увозимо јеле ГМО храну је готово немогуће. Кланице од сељака, који гаје ГМО соју, такве свиње откупљују и ништа не контролишу. Свиње које увозимо сигурно су храњене генетски модификованом сојом или кукурузом, а да то нико и не проверава. Профит је и у овом случају свима испред разума, људи не размишљају много о последицама.

ГМО соја се у Србију уноси углавном из Румуније. Илегални пут семена ГМО биљака је врло једноставан. Семе се шверцује из Румуније у гепецима аутомобила. Од 50 килограма ГМО соје када се посеје, за наредну годину остане 1.000 килограма семена ове биљке. Тона семена довољна је за седам до осам хектара земље. Она се из године у годину умножава, а такву соју користе сељаци за сопствене потребе. На откупним местима то не може да прође, јер она није прихватљива и дозвољена, а строго се контролише. Када се заврши жетва, а соја остане неоткривена, узгајивачи је обрађују термички, у малим машинама које се називају екструдери. Зрно се претвара у пуномасни сојин гриз. То је храна којом се потом тове свиње, а у неким приликама даје се и живини. На тај начин свиња и пилићи храњени ГМО сојом улазе у ланац исхране човека.

Из Министарства пољопривреде, са друге стране саопштавају да Фитосанитарна инспекција контролише усеве на територији Србије, док је посебна пажња посвећена провери недозвољеног уношења и гајења ГМ биљака. Такође, из министарства тврде да ће парцеле под сојом бити контролисане коришћењем протеинских тест трака за брзу детекцију ГМО биљака. На жалост, инспектора је мало, а ГМО усева много, док се усеви које су засејале велике корпорације попут Викторија групе неће чак ни контролисати.

Вук Станић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/zasto-jedemo-evropsko-smece/

1 глас