• Мандић у Москви нагласио да се он као и све присталице Демократског фронта залажу за очување националног идентитета Црногораца као дела српског и православног света. Указао је и да се ДФ залаже за конзервативно партијско обједињавање које Русију види као природног савезника и тражи њену подршку не толико политичку колико идеолошку
  • Московски зналац Балкана Јевгениј КРУТИКОВ у ауторском тексту указује да је у Црну Гору неколико дана пре „државног удара“ допутовао заменик помоћника америчког Државног секретара Хојт Брајан Ји који је радио у амбасадама у Црној Гори и Хрватској, а био је задужен и за Македонију и Бугарску. Такође: да је Ји одржао „интструктажне састанке“ са црногорским партијама које се сматрају опозиционим, али не и са Демократским фронтом
  • Крутиков указује да се цела конструкција „државног удара“ држи на Александру Синђелићу који се последњих година мотао и по Москви и по Донбасу. Наводи да је све било по шеми: Синђелић прима захтеве добровољаца из Србије, он их „обрађује“, а код њих се убрзо након тога појављује полиција која им одузима пасоше
  • Крутиков пише и да се испоставило да је Синђелић успешно уништио два добровољачка одреда, која су се без његове помоћи појавила у Донбасу, тако што их је међусобно посвађао. Још горе: током свог боравка у Русији и Донбасу, он је сакупио некакав архив компромитујућег материјала за који је најављено да ће бити понуђен суду
  • Крутиков наглашава: на Синђелићу више нема места на ком бисте га жигосали, он је квинтесенција балканског бандита са карактеристичним манирима и гестикулацијом у складу са његовим погледом на свет. Остаје загонетка где је све време била контраобавештајна служба (укључујући и руску)
  • По његовој процени, очигледно је да ће се судски поступак у Подгорици градити на доказима провокатора Синђелића које ће потврђивати нешто урачунљивији Велимировић (који ће вероватно бити ослобођен јер је већ признао кривицу). А самих доказа – како нема, тако их и неће бити
  • Са пресудом која ће му преко њих двојице бити обезбеђена, Ђукановић може мирно да путује Европом и представља се као жртва руског империјализма. И небитно је што га је Трамп назвао „мафијашем“ и што је негде нестало 300 милиона долара које су руске структуре уложиле у црногорску привреду

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

РЕЖИМ Мила Ђукановића, који чврсто држи власт већ више од четврт века, спрема се да фалсификује судски процес о „покушају државног удара у којем је учествовала Русија“. Циљ је да се дискредитује опозиција која је против уласка у NATO и коначно покваре односи Црне Горе са Русијом и Србијом.

Суштина ове приче задире дубоко у сукоб у Донбасу.

У међувремену, лидери Демократског фронта (ДФ) бораве у незваничној посети Москви. Демократски фронт окупља партије које чине опозицију власти Мила Ђукановића.

ДФ се залаже против ступања Црне Горе у NATO, укидање санкција које је Подгорица увела Москви, за опозив званичног признања независности Косова и за очување традиционалног начина живота који подразумева и братске односе између Црне Горе и Русије.

Председник Нове српске демократије Андрија Мандић и председник Демократске народне партије Црне Горе Милан Кнежевић били су 16. октобра изабрани у парламент Црне Горе, међутим, опозиционе партије и даље бојкотују заседања парламента, плашећи се да ће пакет докумената везаних за ратификацију Споразума о ступању у NATO бити насилно прогуран.

Москва није једина престоница у којој црногорска опозиција жели да изнесе свој став везан за опасне догађаје који су се у последње време дешавали у њеној земљи.

Друга делегација ДФ истовремено борави у Берлину где је, како тврди, била саслушана.

Наредне дестинације опозиције биле су и биће Париз и Брисел.

Наравно да Москва остаје посебно место обзиром да је један од основних политичких ставова ДФ формулисан као очување пријатељских односа са Русијом.

У ексклузивном разговору за лист ВЗГЉАД, Андрија Мандић истиче да се он као и све присталице ДФ-а залажу за очување националног идентитета Црногораца као дела српског и православног света.

Рекао је да режим Ђукановића за више од 25 година владавине у Црној Гори веома плански ствара „новог човека“ оријентисаног на западне вредности у њиховом изопаченом поимању, што подрива основе српско-црногорског менталитета и односа према свету.

ДФ се са ових позиција залаже за конзервативно партијско обједињавање које Русију види као природног савезника и тражи њену подршку не толико политичку колико идеолошку.

Милан Кнежевић такође истиче да је генерално за Црну гору и њене опозиционе снаге од искључивог значаја идејна подршка Москве.

И заиста, огромна већина Црногораца према Русији гаји личне симпатије. Понекад су ове емоције ирационалне и не могу се објаснити економском сарадњом и преференцијама.

Андрија Мандић истиче да у таквим околностима, након избора 16. октобра и приче о „покушају државног удара“, власти покрећу кампању русофобије, што је потпуно чудно ако се зна да готово све црногорске медије контролишу или Мило Ђукановић или САД.

Подсећамо да је на дан парламентарних избора – негде око 16 часова – власт Црне Горе објавила да је спречила покушај државног удара, који су према њеној верзији покушали да организују два грађанина Русије и неколико грађана Србије, као и домаћи (рибари, радници и жена стара 62 године).

Након тога специјални тужилац Миливоје Катнић развија ову тезу и објављује презимена неких „учесника пуча“.

Целу причу почињу да шире The Guardian и BBC, а преко руских либералних издања и заинтересованих лица оваква верзија догађаја прелила се и у руски медијски простор. Неко време су објављиване лажи о наводној депортацији неких руских грађана из Црне Горе и Србије и да је некадашњи шеф ФСБ-а Николај Патрушев допутовао у Београд да би се тим поводом „извинио“ (Патрушева посета је била унапред договорена и нико се није извињавао, а они који су желели да поверују у то, поверовали су).

Прави разлог провокације на дан избора био је сасвим други.

После сензационалне вести о покушају државног удара, по Подгорици су почеле да круже полицијске патроле са ротацијама, а излазност на изборима је нагло пала. Била је то намерна дискредитација руководства Демократског фронта које је успут „повезано“ са „покушајем државног удара“. Тако су опозиционе бирачи одвраћени од изласка на биралишта.

У Црној Гори се више гласа у поподневним сатима, а свако спољно мешање у изборни процес се доживљава као ненормално. Зато је „саосећање“ према државном удару, који има страну позадину, у стању да подрије поверење према свакој политичкој сили.

Тако да је опозиција, која је планирала да има апсолутну већину, према коначној рачуници, освојила тек друго место.

Само неколико дана пре тога, у Црну Гору је допутовао заменик помоћника америчког Државног секретара Хојт Брајан Ји (Hoyt Brian Yee) који се сматра стручњаком за Балкан.

Претходних година, он је радио у америчким амбасадама у Црној Гори и Хрватској, а био је задужен и за Македонију и Бугарску.

Ји је одржао „инструктажне састанке“ са црногорским партијама које се сматрају опозиционим, али не и са Демократским фронтом. На крају, колико нас памћење служи, догодио се правовремени „покушај државног удара“, док је део опозиционих партија (које у првом реду представљају националне мањине – албанску, хрватску и бошњачку) одлучио да подржи владајући режим.

Многи подаци говоре да би неколико посланика из претходних опозиционих партија, на крају, „из личних разлога“, могли да гласају за ступање Црне Горе у NATO.

И Мандић, и Кнежевић инсистирају да је и сам изборни процес био, благо речено, нетранспарентан. Велики број бирача био је организовано довезен из иностранства – то су људи са црногорским пасошима који одавно живе у иностранству. Међутим, одлучујући момент било је фабриковање „покушаја државног удара“.

Технички се сва ова прича повезује са двојицом непосредних актера кривичног поступка – Александром Синђелићем и Мирком Велимировићем.

Оптужница не поседује реалне доказе да су ова два актера била повезана са представницима ДФ-а, као ни са грађанима Русије који су наводно организовали сав овај циркус, као ни са Братиславом (Батом) Дикићем – бившим командантом српске жандармерије, познатим по свом антизападном ставу и спорној биографији. Ипак, Србин са Косова Велимировић, признаје своју кривицу и спрема се да током судског процеса потврди сведочење Синђелића који каже да су му Руси дали 200 хиљада евра и наложили да „окупи екипу убица“.

Велимировићу је било преостало да купи 50 аутомата којим је требало да буде наоружана јуришна група за напад на зграду парламента и полицију. Међутим, Велимировић је на дан избора сам дошао у полицију и добровољно све признао.

„Где сте у историји људског рода видели да се један од организатора пуча на време предаје и то на сопствену иницијативу?“ – чуди се Кнежевић.

Александар Синђелић је кључни сведок. Он се сматра лидером екстремно националистичке организације „Српски вукови“ коју, по свој прилици, чини он сам. Без обзира на то, чим су почели сукоби у Украјини (у Донбасу) он је дошао у штаб Игора Стрелкова и тамо прилично дуго радио у непознатом својству.

Познато је да Синђелић није непосредно учествовао у борбеним дејствима, али је у једном тренутку преузео под своју контролу све доласке српских добровољаца у Донбас.

Тада јединице добровољаца у Донбасу нису имале праве контраобавештајне активности, тако да је већина страних добровољаца неселективно примана. А кад је контраобавештајна служба почела са радом, одједном се испоставило да нико, од оних које је Синђелић требало да доведе, није дошао.

Шема је функционисала отприлике овако: Синђелић је примао захтеве из Србије, он их је „обрађивао“ (то јест скупљао личне податке заинтересованих), да би се убрзо након тога код потенцијалних добровољаца почела појављивати полиција која им је одузимала пасоше. Даље се испоставило да је Синђелић успешно уништио два добровољачка одреда, која су се без његове помоћи појавила у Донбасу, тако што их је међусобно посвађао.

Даље је све још горе. Током свог боравка у Русији и Донбасу, наш „јунак“ је сакупио некакав архив компромитујућег материјала за који је најављено да ће бити понуђен суду. Синђелић је, по свему судећи, снимао своје разговоре на којима је саговорнике провоцирао да расправљају о осетљивим темама.

А ко ће га знати где је све забадао нос током свог боравка у Москви и Доњецку.

„Лидеру српских добровољаца“ су по аутоматизму веровали и поштовали га и не изненађује што су га свугде примали и разговарали са њим. Остаје загонетка где је све време била контраобавештајна служба (укључујући и руску).

На Синђелићу више нема места на ком бисте га жигосали, он је квинтесенција балканског бандита са карактеристичним манирима и гестикулацијом у складу са његовим погледом на свет. Обична провера биографије дала би богат списак затвора од Подгорице до Београда са свим успутним местима.

Он је у разговору са било ким могао да изговори нешто о „атентату на Ђукановића“ што би се ван контекста могло искористити на црногорском суду.

Узгред, овог не баш толико паметног човека неко је морао да прати и помаже (не физички, већ интелектуално). Да није постојала контрола над њим – Синђелићев епилог би био да негде украде хиљаду долара и побегне. Међутим, он је радио дуго и смишљено. А сад прети неким снимком из руског Министарства одбране.

Очигледно је да ће се судски поступак градити на доказима провокатора Синђелића које ће потврђивати нешто урачунљивији Велимировић (који ће вероватно бити ослобођен јер је већ признао кривицу). А доказа како нема, тако их и неће бити. Нема ни оружја, ни декларисаних униформе, постоји само свежањ новца који у црногорском шверцерском рају није проблем обезбедити.

На крају, један момак потврђује чудни исказ другог, а Мило Ђукановић добија у руке судску пресуду у којој пише да су неки неутврђени Руси уз помоћ неких неутврђених Срба (ако изузмемо Дикића) покушали да организују државни удар и убију њега, премијера да Црна Гора не би ушла у NATO.

Са овим папиром, Ђукановић може мирно да путује Европом и представља се као жртва руског империјализма. И небитно је што га је Трамп назвао „мафијашем“, небитно што је негде нестало 300 милиона долара које су руске структуре уложиле у црногорску привреду.

Узгред, постоји и верзија да је захтев да се новац врати и подстакао Ђукановића на радикалан заокрет према NATO.

Ђукановић је повезан са неким криминалним клановима који су оријентисани на шверц цигаретама и трговину наркотицима. Ти људи чак не живе у руским ‘90-тим, већ у традиционалном систему југословенског криминалитета који је рат само подстакао.

Опозиција Ђукановићевом режиму налази се под физичким притисцима оваквих људи, али и уобичајеног притиска медија.

Све оне, који у Црној Гори смеју да се брину за односе са Србијом и Русијом, проглашавају маргиналцима и издајницима који ометају светлу будућност у оквиру NATO.

Нису нађене и неће бити пронађене реалне чињенице да су грађани Русије учествовали у политици ове земље, али обрада јавног мњења иде својим током. У томе учествују и неки који су пореклом из Русије, а који одавно живе у Црној Гори, на пример Марат Гељман који је написао отворено писмо против „руске агресије“.

Делегација црногорске опозиције тврди да је добила довољну подршку у Москви и да је потпуно задовољна исходом разговора. Али, у највећој мери, ситуацијом у Црној Гори, која се после избора заоштрила до крајњих граница, нико се систематски није бавио. Државни став није формулисан, а Москва увек званично подржава актуелне владе и дистанцира се од био каквих опозиционих покрета. За разлику до САД, које отворено почињу игру са опозицијом кад им то треба и подржавају режиме док им то одговара.

Истина, руски став боље изгледа са аспекта међународног права и то ако се забораве конкретни детаљи у судбинама конкретних земаља и народа. Тренутно се црногорска опозиција, која се залаже за традиционалне односе са Русијом, налази под притиском вештачки створене дискредитације и готово на граници физичког уништења, док руска дипломатија наставља да игра по старим правилима.

Можда у томе и нема ништа чудо, ако се има на уму традиција деловања руских амбасада у Србији и Црној Гори, само – ничега доброг у томе нема.

fakti.org/rossiya/medija-menju/zasto-milu-istovremeno-pomazu-aleksandar-sindjelic-i-americki-emisar-brajan-hojt-ji

1 глас