Наш Закон о раду допушта само запосленима на неодређено и одређено време и, парадоксално, онима који су били запослени па остали без посла, да буду чланови синдиката. У свету, синдикати све чешће проналазе свој смисао у борби за права незапослених и флексибилно запослених свесни да ће се кад тад и сами наћи у сличној ситуацији. Код нас се на синдикалној сцени бојажљиво размишља о проширењу значења „запослени“.

Фама од 26.000 регистрованих синдиката у Србији плод је несретно постављеног начина регистровања синдиката а не многобројности његовог чланства. Према проценама стручњака тешко да у Србији има више од 300.000 чланова у свим синдикатима, што је мање од чланства Српске народне странке, на пример. То можда боље од свега илуструје податак о моћи синдиката. Да смо у некој скандинавској земљи, синдикати би потенцијално могли да траже своје чланство међу око 770.000 незапослених, или међу неутврђеном броју људи који ради са или без неког привременог уговора и на црно, па чак и међу студентима.

Томислав Стајић, секретар Већа Савеза самосталних синдиката Војводине (СССВ) види проблем у чињеници да ни она физичка лица која нису у формалном смислу запослена, већ раде “на уговор”, по пројектима, преко задруга, агенција за “изнајмљивање” радне снаге, па и “на црно”, не могу бити чланови синдиката. “Како је у Србији, као и у осталим земљама у транзицији све више радних места са несигурним условима рада, потпуно је јасно да на овај начин права армија потенцијалних чланова синдиката остаје и без формалне прилике за то. У ЕУ има земаља у којима је формална ситуација иста, али се ипак шира популација бори за унапређивање радних права. У Западној Европи на пример акције синдиката подржавају и у њима учествују све категорије грађана, од незапослених, преко пензионера, студената па све до средњошколаца”.

С обзиром на чињеницу да је у Србији број незапослених заиста велики, каже саговорник Б&Ф-а, они могу бити значајан потенцијал за синдикате. “Синдикати су се и до сада борили за квалитетнија решења у законима који регулишу права незапослених, делимично у жељи да незапослени препознају њихов допринос, како би, када се запосле, вратили синдикатима ‘дуг’ учлањујући се у њих. Међутим, основни мотив синдиката за борбу за заштиту права незапослених је заправо чињеница да њихови чланови, дакле запослени, врло лако могу постати незапослени. Због тога се између осталог боримо и за веће накнаде и дужи период обезбеђивања истих за време трајања незапослености”, каже Стајић.

Саговорник Б&Ф-а истиче да ипак до сада у Србији није било званичних акција синдиката у склопу борбе за проширивање чланства, већ је “све на нивоу неформалних разматрања оправданости измена у законодавству, на пример у вези са проширивањем дефиниције појма ‘запослени’. Значило би нам да осим запослених, обухватимо и друге категорије становништва, али не треба заборавити једну истину – да снага синдиката није само у простом броју. Наиме, и бројно чланство које није довољно свесно и спремно на акцију и солидарност не доноси успех”.

Кад најтиши добију глас
Да синдикализам и јачина и развијеност економије иду “руку под руку” показује пример успешних скандинавских земаља, које имају готово најјачу синдикалну сцену у светским оквирима. У Данској је на пример већина запослених (око 80% из приватног сектора) у синдикатима. Оле Нилсен из највећег данског синдиката 3Ф каже за Бизнис & финансије да синдикати тамо имају веома значајну друштвену улогу, посебно зато што закони у малој мери регулишу тржиште рада, јер то заправо чине колективни уговори склопљени између социјалних партнера, односно послодаваца и синдиката.

“Али наше чланство не чине само запослени. У Данској готово свако може да буде члан синдиката. Колико ће плаћати чланарину зависи од тога да ли има нека примања, а у који огранак ће се учланити то зависи од области у којој ради, у којој је радио или за коју се припрема на студијама”, каже Нилсен и додаје да је цео овај принцип заснован на идеји за коју су се изборили још 1899. године када је и успостављен тзв “Дански модел” регулисања тржишта рада. “ЕУ се у последњих 10 година све више меша у начин функционисања нашег „Данског модела“, па смо се ми синдикати због тога још више активирали и задобили можда још и више политичког утицаја, како бисмо сачували радничка права за која смо се до сада изборили”, тврди он.

Код нас се о синдикалном организовању говори као о некаквом рестлу прошлости, делом због тога што они нису оправдали очекивања чланства а делом и као наметнуте мантре о синдикатима као рестлом бившег система и главној сметњи ефикасном управљању предузећима. У таквој медијској какофонији често се губи из вида чињеница да су синдикати у најразвијенијим западним земљама много јачи него у Србији и неретко спремни да изводе своје чланове на улице, и да паралишу рад својих компанија или јавних служби.

Чак и у САД, које су далеко од синдикалног раја, јачају идеје заштите радничких али и права незапослених. Тако је у јеку економске кризе почетком 2010. године основан Синдикат незапослених или другачије зван – УЦубед. Овај синдикат је заправо огранак Међународне асоцијације машиниста и запослених у ваздухопловству, чији лидери су одлучили да пруже помоћ милионима особа које су током рецесије остале без посла.

Они врше притисак на америчку Владу да организује програме за запошљавање, да незапосленима осигура здравствено и социјално осигурање, као и бонове за храну и друге, за Америку нетипичне, бенефиције.

Принцип организације је следећи: УЦубед се састоји од мноштва огранака по читавој земљи. Сваки огранак може формирати минимум 6 незапослених који живе на територији са истим поштанским бројем. Више таквих група се потом удружује у већу организациону јединицу, којих има 300, и тако је синдикат истовремено активан широм земље. Занимљиво је да сви активисти односно чланови учествују у избору својих лидера.

Рик Слоан, председник Уцубед-а, каже да им у ширењу чланства у великој мери помажу друштвене мреже: “Тако смо на пример, приликом последње изборне кампање, допрли до 34,4 милиона корисника Фејсбука”. Синдикат на Фејсбуку окупља више од 260.000 чланова са енглеског говорног подручја и још 14.000 са шпанског.

“УЦубед у неку руку помаже људима који су услед незапослености потпуно изоловани, повезује Американце који се свакодневно суочавају са истим изазовима, и даје им могућност да се преко изабраних лидера укључе у политичке кампање”, каже Слоан. Многи од њихових предлога су за ових пет година укључени у законе САД али руководство синдиката није задовољно јер њихова два кључна захтева – улагање у Администрацију за унапређење запошљавања у 21. веку и антидискриминациони закони за заштиту незапослених – још нису усвојена.
број 115, март 2015.

bif.rs/2015/04/zasto-nezaposleni-nisu-clanovi-sindikata-armija-bez-glasa/

Прочитај без интернета:
1 глас