СЛОБОДАН НИКОЛИЋ, ПРОФ.

Ми данас протестујемо због одбране живота који се рађа из просвећене жртвености

„Нема ничега страшнијег од привида који свако деловање обрће у његову супротност“.
Ф. Кафка

„И као што не мараху да познаду Бога, за то их Бог предаде у покварен ум да чине што не ваља,/ Да буду напуњени сваке неправде, курварства, злоће, лакомства, пакости; пуни зависти, убиства, свађе, лукавства, злоћудности;/ Шаптачи, опадачи, богомрсци, силеџије, хвалише, поносити, измишљачи зала, непокорни родитељима,/ Неразумни, невере, нељубавни, непримирљиви, немилостиви./ А неки и правду Божију познавши да који то чине заслужују смрт, не само то чине, него пристају на то и онима који чине.“ (Посланица Римљанима Светог апостола Павла, 1, 28-31)

Овај говор је сасвим намерно снабдевен гневом и мисаоном непристојношћу. Али другачије он и не може нити хоће да изгледа. Ово што нас је снашло по ко зна који пут није само ствар оних који уче децу коју, гле, не воле нити маре за њих, за разлику од најузорнијих лицемера у најлажнијем и најпровиднијем душебрижничком капуту. Иза свих нас и пред свима нама су дани који ратују против правде, темељне разборитости, трудољубивости, доброте, пожртвованости, радиности, сваке душевне и телесне племенитости, па чак и пуког постојања, да би нас увели у најмрачнији сан људи данашњице, на чијем дну почива мртав човек.

Ово је доба устало на живот. Народ смо који посведневно умире или одлази у туђину. Па барем да нестанемо као људи и просветници који имају главу, а не само голи, видљиви нагон. Главом се мисли, она је Платонов стегоноша смисла, а ми смо обезглављени. До срца се тек после расте. Не желимо да нас вазда варљива историја памти по начину нечасног и неборбеног ишчезнућа. Барем верујем да не желимо. Ми смо, ипак, за живот који вреди. Њега ће обликовати паметни, образовани, честити, одговорни и морални људи који остају овде. Наши људи, наша деца. Па иако ништа и не добијемо, то драгоцено ништа смо за себе извојевали не повијајући се, већ на ногама.

ПРОТИВ КУПЉЕНИХ ДИПЛОМА
Нас поседовање свести о вишем смислу бивања одваја од минерала, биљака и зоолошких твари. Зашто је школа битна? Она нас поучава мислећем, одговорном и сврховитом животу. Нећемо да враћамо дугове које нисмо направили и нећемо да лечимо болесне скоројевићке комплексе празних а опасних људи разорених вирусом умишљене величине. Нека то чине, ако је могуће, психијатри и свештеници. Ми данас протестујемо због одбране живота који се рађа из просвећене жртвености.

prosvetaprotest01Не желим да ико од нас чини бескичмено коленопреклоњење пред неписменима и неморалнима, пред онима који су купили безвредне папире којима се бесрамно диче, а још мање да од таквих проси милостињу. Али се осећам постидан и због оних који себе називају професорима, а за ситне кованице (из)дају и образ (који, вероватно, никад нису ни имали, па га зато и дају у бесцење) и дипломе, који поданички слушају све што им се каже, који лако одустају од свега и који чак прете колегама. Нисам ни гмизавац ни преверник ни бесплатни слуга. Гаде ми се вашколике, јефтине људске љуштуре, безвредне, ниске и онечовечене шупље трске, разни Чичикови, Собакевичи, Пљушкини, спахије подземља, ћифтинске кабадахије, чанколисци и додвори. Ни ми нисмо савршено чисти. И међу нама има бесмислене плеве. Требало би да просветљујемо, а не да затамњујемо. И због тога донекле данас протестујемо.

Људи носе најмање два лица. „Привидна су лица људи које гледамо свакодневно; просто речено ми видимо само маске. Међутим, тек када се скину те маске, могу се угледати прави ликови.“ (Раде Драинац, Кад се маске скину, 1932) Колико лица имају наши политичари? Немају ниједно. Безлични су. Међу њима предњачи наш министар. Не желим да видим његово право лице. Мука ми је и од његове маске. Још је 1908. године Честертон у тексту под називом Сумашедши написао: „Управо је једносмерност његовог ума та која га чини притупим…“ Ми желимо да образујемо децу и да будемо њихови друговодитељи (први су њихови родитељи), али не у духу безумне покорности и подаништва, већ у духу независне и неподмитљиве слободне мисли и смисаоног односа према животу. Родитељи и ми смо у истом котлу и са исте стране барикада између човечног живота и понижавајућег животарења. Исту гадљиву војну војујемо. Барем верујем да је тако. Боримо се за најогољенији здрав разум. Зато данас протестујемо.

ПРОТИВ ВУЛГАРНЕ ПОРНОГРАФИЈЕ
Верујем да нико не жели да нам синове и кћери обликују најнижа порнографија, најјефтинији програми, где се указују мучна обличја највулгарнијих људи и споља и изнутра, идиотска музика и још идиотскија забава милиона, водитељке којима су подједнако кратки и сукња и памет и водитељи који се без имало устручавања додворавају савршено полуделој простоти, дебеловрати малоумници, продавци опијата, нерадници и папараци, поборници неплодних „парада поноса“, а заправо срама, верујем да нико не жели да нам деца буду плен ловаца на душе. То нам се обилато нуди, а школа и њена сврха се прећуткују и стављају на стуб срама. Ако не делите ово моје уверење, онда желим да први и то што пре нестанем са ове земље. Пакао није место за човека, а као да смо баш у самом његовом средишту. Ми смо за образовање мисаоне, али моралној одговорности прилежне елите, а не лажне и нитковске, која пузи пред новцем, подмитљивошћу и јаловом глупошћу. Нико од нас не живи појединачни живот, но у заједници, која у солидарности, а не грабежи само за себе, види избављење.

prosvetaprotestcacakНије новац све. Он је само део овако устројеног света. Камо среће да га уопште нема. Истински учитељи, наставници и професори против су просташтва и вероломства, против распродаје свега и одлазака свих, расипања и бесплодне надмености. Нисам се школовао ни својим родитељима залудно расипао наду, време и новац да бих био овде, већ да бих учио децу ономе што знам, а од њих стицао оно што не знам или оно што сам заборавио. Сада не чиним ни једно ни друго. Не желим никоме да се труди у учености да после не ради нигде или да ради, а нема, да тражи милост иако вреди стоструко више од оних од којих тражи, да живи под сталним претњама и у непрекидном страху. Не желим да школу схватам као губљење времена и новца, већ као улагање у човека који дубоко етички и одговорно обликује себе у за сада једином свету који имамо. Верујем да сам човек и не желим да се понижавам без икакве сврхе. Хоћу то и да останем. Понижавам се добровољно једино пред Христом Богом. Зато данас протестујемо.

Чему ми учимо вашу и нашу децу, зашто се бунимо? Током немачке окупације Београда 1941. године квислиншке власти затражиле су од свих виђенијих српских интелектуалаца да потпишу Апел српском народу, којим су се захтевали „ред и послушност“ и „родољубље у борби против комуниста“. Једном приликом, ушавши у хол зграде Коларчевог универзитета и видевши да се унутра потписује апел, наш највећи хелениста и преводилац са грчког, професор на Философском факултету, дивни господин Милош Н. Ђурић се хитро окренуо и пожурио ка излазу. Када га је један од колега, композитор и диригент Милоје Милојевић, зауставио, упозорио на могуће последице и упитао зашто одбија да потпише, професор Ђурић му је одговорио: „Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!“ Не желимо да будемо робови. Желимо да и ми и ви и наша деца будемо доследни у етичком ставу слободног човека. Зато данас протестујемо.

Ми немамо други до овај вид памети. Он мора бити наш свакодневни избор. Ми немамо ни другу отаџбину на земљи ни другу децу. Нека ово отечество и овај нараштај буду наш једини извор за будуће дане. Разговор je овде неопходан као бакље у пустињи, вели Мандељштам говорећи о Дантеовој La Divina Commedia. Исте речи и исту мисао опетујемо и сада. Докле год треба, само да не утихне глас човеков. Али, „ако човек више воли ништавило, ништа му не могу ни дати“ (Гилберт Кит Честертон,Увод у одбрану свега осталог, Правоверје, 1908).

ПРОТИВ СНА ЈЕДНОГ МИНИСТРА
Завршио бих одломком из кратке, али горким смислом набијене Домановићеве сатире Сан једног министра, написане септембра 1902. године:

„Она га дотаче крилима по челу и превуче преко очију и одједном он виде мало даље, тамо на пољани, пуно људи, али не стоје сви једнако, него неки на самој земљи, неки мало више од њих, као на каквим лествицама, други од ових мало више, трећи од ових, и тако редом, до оних који стоје највише над свима.

– Шта је ово?

– То су разни положаји у друштву.

prosvetaprotestГледа он оне људе, а тамо врева, граја, вика, туку се, гурају, ћушкају, гушају, пропињу, све се то отима да се што више дигне.

Он осети силну, неодољиву жељу да се и сам помеша у ту гомилу људи. И помеша се. Радио је међу онима што стоји најниже, радио је, жудећи да радом учини да стане више. Радио је дуго, дуго, али никако да се подигне ни за један степен. Док се пред њим указа опет она прилика која га је ту и довела.

– Шта желиш? – рече.

– Да се попнем и ја више.

– Можеш, али се не пење тим путем којим си почео.

– Шта ми смета?

Она се дотаче крилом његових груди и он осети неку пријатну језу, чисто му нешто лакну, а кад погледа, он се, одједном, уздигао.

– Желиш ли више?

– Желим.

Она се опет дотаче његових груди и он се опет мало диже.

– Хоћеш још?

Њега већ бејаше сад обузела једина, силна жеља да се што даље попне.

– Још, што више могу! – рече.

Она се опет дотаче његових груди, а затим га дохвати крилом по челу и он се уздиже међу оне највише. Он се осети срећан, задовољан и погледа с благодарношћу своју усрећитељку.

– Шта си ми учинила те се овако брзо уздигох? – упита је.

– Одузимала сам ти карактер и поштење, а најзад одвадила и од памети. То ти је сметало да се дигнеш на највећу висину. Он се згрози и уздрхта.“

Зато данас протестујемо!

Говор на протесном скупу Синдиката образовања Чачак, Дом културе у Чачку, 25. марта 2015.

www.standard.rs/politika/31369-%D0%BF%D0%BE%D0%B1%D1%83%D1%9A%D0%B5%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%84%D0%B5%D1%81%D0%BE%D1%80-%D0%B8%D0%BB%D0%B8-%D0%B5%D0%B2%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D1%88%D1%82%D0%BE-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%B5%D1%81%D1%82%D1%83%D1%98%D0%B5%D0%BC%D0%BE

1 глас