• Говоре нам да морамо зато што су „погинули обични Парижани, који немају никакве везе са „Шарлијем“. Али, ни у нашем авиону, који је пао на Синају, такође нису летеле само Путинове присталице. А у том терористичком нападу погинуло је више од 200 држављана Русије. Апсолутно невиних људи
  • Поставља се питање: зашто је у Русији – у оквиру исте „слободе говора“ –  недопустиво изражавање истог спектра негативних мишљења о Француској и њеној политици, без икакве осетљивости за погибију људи? Зашто ми захтевамо од себе већу осетљивост и политичку коректност него од Француске – земље која је еталон демократије?

     У НАШЕМ авиону, вероватно, такође нису летеле само Путинове присталице. Међутим, то нимало није засметало ебдокарикатуристима да се веселе поводом његовог пада.

        Ствар је у томе што француско друштво ни на који начин није јавно осудило то ругање (нашим жртвама), напротив, изјавило је да је оно део њихове демократије.

        Зашто је поводом трагедије у Паризу умесно и потребно критиковати Оланда, његову политику, француске безобразлуке, присећати се наказа из „Шарлија“ итд.?

        Говоре нам: зато што су „погинули обични Парижани, који немају никакве везе са Шарлијем“.

        Али, ни у нашем авиону такође, највероватније, нису летеле само Путинове присталице.

        У терористичком нападу на Синају погинуло је више од 200 држављана Русије. Апсолутно невиних људи. А не више од 200 Холмогорова.

        Ипак, у француској штампи се нашло доста оних који су у том контексту с различитом дозом негативности и без икаквог поштовања говорили о Русији, Русима, Путину итд.

        Кап која је прелила чашу је било ругање „Шарлија“ жртвама терористичког напада, које је француски МУП оправдао позвавши се на слободу говора.

        Поставља се питање: зашто је у Русији у оквиру исте те слободе говора недопустиво изражавање истог спектра негативних мишљења о Француској и њеној политици, без икакве осетљивости за погибију људи?

        Зашто ми захтевамо од себе већу осетљивост и политичку коректност него од Француске – земље која је еталон демократије?

        Наравно, нико се не може терати да не жали. Али, треба ни викати попут портпаролке Министарства иностраних послова (Марије) Захарове: забрањено је свако помињање карикатура! То је типични патриотизам на страни иностранства, а објављивање да је изражавање жалости поводом Париза – дуг сваког грађанина Русије – то је служење култу Опседнутости иностранством.

        Французи су јавно понизили више од 200 наших погинулих невиних сународника. Никаква извињења и обећања да се то неће поновити Русија није добила.

        Зашто ми онда треба да јавно и присилно жалимо француске држављане, који су исто толико невино погинули, заборавивши како су Французи третирали наше?

        То није питање осећања освете. То је питање емулације демократских институција.

        Видиш како се понашају Праве Демократе – понашај се исто тако, нарочито према њима самима.

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

извор:fakti.org/rossiya/medija-menju/zasto-rusija-mora-da-zali-zrtve-pariza-kad-pariz-nema-nista-protiv-podsmevanja-njenim

5 гласовa