Сиромаштво је стање пљачке, велике компаније не плаћају порез, а мале државе дугују милијарде. Нико на свету више није будала да не види оно што је очигледно, а многи интелектуалци света упозоравају да ће Запад ускоро платити цех бриге о богатима и суровости према сиромашнима.

Амерички антрополог Џејсон Хикел каже да људи данас виде сиромаштво као питање неправде и не може им се више продати прича о „економском развоју државе“ и великим добротворима који помажу сиромашне земље.

– Стратегија је јасна: говорити о сиромашним као „једнакима“, који деле наше вредности, наглашавати да је развој „партнерство“, представљати богате и славне особе као спаситеље сиромашних, играти на еманципацију жена… Прогресивни западњаци воле ове ствари, али људи више не верују у „добротворе“.

Према подацима истраживања спроведеног 2008. године, 3,1 милијарда људи данас живи у сиромаштву, што је за 325 милиона људи више него 1981. године. Најбогатијих 85 људи на свету (међу којима је и Бил Гејтс) богатији су од 3,5 милијарди најсиромашнијих, или од половине светске популације – упозорио је антрополог Џејсон Хикел.

мц.рс
Планета на рубу амбиса: Џефри Сакс

– Људи знају да сиромаштво није неко природно стање него одлика глобалног економског система и да се богати богате на рачун сиромашних.

Више од 800 милиона људи на свету живи с мање од долара на дан. Дневно без икаквог разлога умире 30.000 деце, односно сваке три секунде умре једно дете од глади негде на планети. Чак 23 од 25 најсиромашнијих земаља на свету је у Африци, а све су постале сиромашније у последњој деценији.

С друге стране, топ пет банака у САД има портфељ имовине који је раван 60 одсто бруто националног дохотка Сједињених Држава, водеће економије света. Када је 2008. године избила светска економска криза, највеће светске банке су потрчале у министарства финансија како би затражиле стотине милијарди долара новца пореских обвезника да би их спасле пропасти. При том те исте банке гледају на пропасти својих клијената који имају проблем с отплатом кредита.

Наравно, владе су дале новац. Нарочито америчка влада, безмало 800 милијарди долара. Оно што се мање зна јесте да су те масне гуске с Вол Стрита само годину дана после економског краха својим челницима исплатиле 56 милијарди долара разних бонуса!

Никад нико није понудио објашњење како је могуће да се то догодило само две године после избијања светске кризе. За то време 45 милиона Американаца живи на рубу сиромаштва, без изгледа да им се стандард побољша.

– Финансијски сектор није довољно опорезован. Заправо, он је дерегулацијом остао ван контроле. То су управо они људи који су планету одвели на руб амбиса пре осам година – каже Џефри Сакс, професор на Колумбија универзитету у Њујорку.

Мање-више свима је познато шта је проблем и ко га је проузроковао. Оно где креативност замире је питање решења. Међутим, група угледних светских економиста, али не само економиста, већ и јавних личности, звезда филма и спорта, прошле године су дошли на идеју да се уведе „Робин Худ порез“.

Храна или рачуни

У Великој Британији је грађанска подршка увођењу Робин Худ пореза најизражајнија, где бројни заговарачи ове кампање сматрају да је крајње време за спровођење правде, правде за просечне британске породице, које су суочене с избором – купити храну или платити рачун за грејање. За милионе људи широм света који су нагло осиромашили, погођени глобалном финансијском кризом „Робин Худ порез“ је правда. Банке га могу поднети. Систем га може спровести. Он је идеја чије време тек долази.

Није реч, разуме се, о истински робинхудовској идеји отимања богатима да би се дало сиромашнима, већ је пре реч о симболици. Заправо, име за порез је дошло од презимена Тобин (Џејмса Тобина, економисте који је још 1972. године упозорио на дерегулисаност банкарског сектора и предложио модел опорезивања који банке практично не би ни осетиле, а свет би имао далеко више новца за социјалне програме). Наравно, Џејмс Тобин (кога су иначе звали Робин-Тобин) практично је исмејан.

Међутим, сада је еврозона прихватила, а Северна Америка на корак да прихвати „Робин Худ порез“. Он би подразумевао да се узме порез од 0,05 одсто на сваку шпекулативну банкарску трансакцију. Чак не ни непосредна плаћања добара или услуга. Процена је да би се годишње могло убрати око 100 милијарди фунти само у Великој Британији. Тај новац био би довољан, рецимо, да 30.000 деце не умре беспотребно сваког дана. Да више нико не умре од уједа маларичног комарца. Да се реши проблем таласа афричких избеглица и да се појача социјална заштита људи.

– Доста је приче да грађани морају преко новца у буџету да спасавају велике банке и директоре институција чија је једина стварна животна брига то да ли у свом винском подруму имају 10.000 или 40.000 боца. Можда данас то изгледа као нешто што није могуће променити. Заправо, не само да је могуће, него није ни тешко. Некада се сматрало да није могуће искоренити робовласништво или дечји рад. То су пре само 100 година биле прихватљиве друштвене појаве. Али, свет је напредовао и одбацио неправду. Победио је тада, победиће поново – додао је Џефри Сакс.

Више од три деценије скоро сви који нешто значе у америчкој политици слагали су се да већи порези за богате и већа помоћ сиромашнима шкоде економском расту. Амерички економиста и колумниста Пол Кругман, који је 2008. године добио Нобелову награду за економију, упозорио је прошле године да је политика „бити фин према богатима и окрутан према сиромашнима“ најгоре што држава може да учини.

– Неједнакост је постала толико екстремна да изазива велику економску штету. Постоје солидни докази из организација попут Међународног монетарног фонда да висока неједнакост кочи раст. Заправо, нема доказа да се обогаћивањем богатих повећава богатство државе у целини, али снажни докази указују на предности смањења сиромаштва сиромашних.

www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/500308/Zasto-se-urusava-svetska-ekonomija-1-Otmi-sirotinji-i-pomozi-bogatom

2 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ