ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Шта ће значити ако Срби и други пут пређу преко датума из 1999. кад је на Србју започета агресија, која од тада није престала

1.
Уочи годишњице 24. марта – датума који пре 16 година није убио Србе, али га још нису ни преживели – над Србијом лебди једно питање. Хоћемо ли и други пут прећи преко 1999. године? Уздржанији израз „прећи преко“ можда је на овом месту мање адекватан од недвосмисленијег „опростили“. Али насупрот опраштања стоји освета; а „прећи преко“ више је повезано са тражењем правде.

И, заиста, ни 1999. ни касније чак ни екстремнији ни бешњи међу Србима нису тражили освету. Тражили су правду, и то не ону правду која би осудила кривце за агресију, чак ни ону која би само осветлила истину о догађају кад се цео западни свет крвнички бацио на једну малу земљу. Српско тражење правде није се односило на прошлост, испод које је требало подвући црту, већ на будућност из које би оно што се догодило изгледало тек као забуна, као трагичан неспоразум, нека врста међусобног неразумевања између крвника и жртве.

И жртва је пристала на свој део кривице: прећутним споразумом између Срба и Запада, запечаћеним 5. октобра 2000. постигнута је сагласност о кривици Једног Човека и једне политике. Жртва је поднета у готово општем консензусу народа и елита, више ништа није стајало на путу новом почетку.

2.
Шеснаест година касније, нови почетак још се није догодио, тек свака нова власт која дође суочава напре себе а онда и народ са илузијом да је управо она та која ће га донети. Уместо новог почетка, 16 година касније британски премијер Дејвид Камерон понудио је источноевропским земљама фонд од 20 милиона фунти, у традиционалном британском стилу описан као помоћ земљама „да се одупру притиску Русије“. Према земљи која је у издаји Русије осталима дала пример – Украјини – већ је кренуло пет милиона. Остатак из Камероновог фонда поделиће Молдавија, Грузија, Босна и Србија, претпостављам темпом и жестином којима буду издале Русију и уверењем да би нека од њих финансијски могла и боље да прође од Украјине, која се истакла и платила своју цену, и у крви и у сребрњацима.

moloh02Камеронову понуда могла би се сматрати чак и циничном да није толико пословична. Уосталом, нису се Енглези више испрсили ни марта 1941, плативши пуч са нешто фунти у злату, уз обећање да ће разбијеној југословнској војсци – важно је рећи: не разбијенијој од данашње српске – дати и нешто горива под условом да у Грчкој отвори фронт против Немаца.

3.
Није то било први пут да је Србија стајала пред понудом да се одрекне будућности, али никад пре она није била толико понижавајуће јасна и никад пре њене елите нису биле хипнотисаније него данас. Да није тако, зар би прошло да се нико од нас не осети повређен педагошким иступом Мајкла Кирбија, који је говорио о томе како су санкције Србији биле потпуно оправдане? Зар би српски медији са толико трпељивог такта пренели захтев Едуарда Кукана Томиславу Николићу да не иде у Москву на Дан победе над Хитлером, као да му је тражио чашу воде? Зар би прошао цео дан, а да се нико не усуди да Николића јавно подржи, најављујући му том тишином нови круг провлачења кроз блато српских медија, најистакнутијих на пољу укидања српске будућности?

Петнаест година пошто је поверовала да је злостављање које је доживела 1999. трагична грешка, Србија се суочава с тим да је злостављање њено природно стање, које свих тих година није престајало и које неће престати. Сагласити се с тим, значило би други пут прећи преко онога што се десило 1999, овај пут без свести да се радило о трагичној грешци, већ да је реч о природном ланцу исхране, где је бивање на његовом геополитичком дну српска народна судбина.

4.
Шеснаест година пошто је први „томахавк“ пао на Србију, агресија Запада треба да доживи ону врсту поунутрашњења када би ваљда свако од нас требало да постане по један томахавк, који лута улицама и градовима, спреман да експлодира на притисак џојстика у рукама неког Кирбија или Девенпорта. Јер ни на шта друго не личи оволико добре воље у раду на сопственом уништењу, када се народу представља као успех чињеница да је сву своју привреду дао у руке ММФ-а, који је цео уговор са Србијом стрпао у само једну неисписану реченицу: Србија се обавезује да ће до 2020. године западним повериоцима исплатити 18 милијарди долара, а за то неће бити довољни ни Телеком, ни ЕПС, ни обрадива земља, ни кожа с леђа. Последње рате за то планиране су да буду плаћене у нараштајима или једноставније – у главама.

5.
Све српске стратегије од 2000. до данас, са почивајући на идеји новог почетка са Западом, показале су се узалудним. Нема новог почетка, и неће га бити. Није било за то време ниједне српске власти која није дошла са великим плановима о добру које ће донети држави и народу, није било ниједне да са власти није сишла субоко презирући тај народ, уверена да би без њега лакше прешла преко тог танког брвна које су јој до новог почетка вешто премостили овдашњи западни намесници; и није, на крају, било ниједне да том истом народу није била сервирана као главни и једини кривац, као објекат презира, који је, мање или више добровољно, скривао извођаче филигранских радова у сенци.

moloh03Ова власт, међутим, разликује се од осталих по нечему. Њој је дато да потроши последње ресурсе петооктобарског система, после кога ће он постати или једна рђава бесконачност или ће експлодирати, онако како овде већ уме да експлодира.

6.
Зато је сећање на 24. март 1999. данас императив, без њега ништа од онога што нам се догађа не може се разумети као процес у коме смо и жртве и погонско гориво. Свест да новог почетка неће бити налаже нам да се покајемо пред жртвама које смо узалуд дали Молоху и да испричамо пуну истину о том датуму. Можда нас то неће учинити паметнијим – јер мудрост о којој је реч ипак је закаснела – али би нам као народу могло вратити онај изгубљени нагон за самоодржањем.

Без тога, ми смо само онај Србин који је неким чудом преживео усташки покољ у Лици, а онда, уверен да се ради о трагичном неспоразуму јер он никоме није учинио ништа нажао, отишао да се пријави у усташку полицију, неће ли грешка бити уочена и отклоњена. Јер корен сваког отпора је разумевање, а сваког разумевања сећање.

www.standard.rs/politika/31331-24-%D0%BC%D0%B0%D1%80%D1%82,-%D1%83%D0%BE%D1%87%D0%B8

4 гласa