Ненад Тадић

Када су прије 24 године западне силе „сахраниле“ СР БиХ и признале „нову БиХ“ нико није имао у виду могућност /данас реалност/ да ће се она простирати на десетак заједничких институција у центру федералног Сарајева.

Након „крвавог босанског кола“, растурених живота, измјештених људи и промијењене историје, они који су вјеровали да праве „суверену, цјеловиту и недјељиву“ БиХ сада могу да је обиђу у јутарњој шетњи до локалне пијаце и да се испоздрављају са малобројним комшијама, односно „земљацима“.

И заиста, гдје су „бх симболи“, гдје је „босанска јавност“, гдје је „бх народ“ и гдје живи дух нове државе признате 6. априла 1992. године, на дан када су нацисти 1941. године бомбардовали прву Југославију, у којој је зачета хиљаду пута већа и просперитетнија БиХ од ове која се може прегледати са оближњег балкона?

Одговор је да „босански идентитет“ столује само у тим, од ратних страдања обновљеним зградама, у којима раде бирократе, које од БиХ наплаћују своје радне услуге, а многи и накнаде за одвојени живот.

Једноставније речено, „бх народ“ чини пар хиљада службеника на уговор, који, успут, наплате и потрошени бензин за долазак у тај скупи административни резерват.

Толика количина страдања, мировних конференција, бомбардовања, медијске пропаганде, пара утрошених у међународне трибунале…, а све то да би се добила „држава“ коју пролазник може брже да препјешачи него да опише!

Јер, мимо најужег центра федералног Сарајева, нема БиХ.

Нема је у Републици Српској, сем у општем вокабулару, нема је у кантонима са хрватском већином, сем на уснама оних који због радног мјеста у „административном резервату“ изговарају назив „БиХ“ као општеполитички појам.

Све је мање заједничке „државе“ и у великом дијелу бошњачке јавности, која се прво обрачунала са бенигним заједничким насљеђем попут „Дједа Мраза“, а данас прави свој језик и историју.

Да ли су заговорници рушења, како се то говорило, „великосрпске и југословенске творевине“ и стварања нове државе, могли и да помисле да ће умјесто „Енергоинвеста“, „Унионинвеста“, „Фамоса“, „Агрокомерца“, „Шипада“ и других добростојећих социјалистичких компанија, које су храниле неколико милиона људи, данас пребројавати хумке и очајне незапослене раднике?

Ко је мијењао федералну јединицу са заокруженом економијом, без унутрашњих граница и националне хомогенизације, за бирократске институције смјештене у зградама изграђеним у ужем центру Сарајева махом у доба аустроугарске анексије и прве и друге Југославије?

У којој „држави“ и у ком „друштву“ данас живе они који су пустили „низ воду“ реалну мултиетничку републику са социјално задовољним људима и платежним фирмама, да би их касније продавали у бесцијење зарад отплаћивања своје суверенистичке амбиције?

Од одласка Османског царства са ових простора није било скупље реченице од оне Алије Изетбеговића, изречене у сали посљедње, стварно заједничке, Скупштине у освит рата, која је гласила: „Жртвоваћу мир за суверену БиХ“.

Најопштије упоређивање онога што је мијењано и овога за шта је мијењано довешће будуће, садашњим политикантством неоптерећене, историчаре и економисте у позицију да цијепају своје дипломе како не би морали да објашњавају – необјашњиво.

Народи на овим просторима можда, заиста, производе више историје него што је могу поднијети, али ономе што данас носи титуларни назив „БиХ“ најуспјешнији бренд јесте апсурд.

Тако оне који су били против трампе извјесног данас за несигурно сутра и тражили да се не мијења стабилна федерална јединица за хиљаде топографских и ратних кота, сада као „злочинце“ из Хашког суда шаљу на дугогодишње робије.

Истовремено, они који су правећи нове државе према својој фикс-идеји оставили људе и без глава и доживотно без правог посла – уживају пензије са мирисом
/ратних/ љиљана.

Међународни трибунал за бившу Југославију може да прави и тумачи историју како год хоће, али нову мултиетничку БиХ никада неће створити, јер је она као таква и срушена у име неке „нове мултиетничности“.

Уосталом, не можете осудити оне који су били против овакве БиХ и, при том, као свједоке за тај „злочин“ позвати оне који су ову БиХ и направили својом политиком независности по сваку цијену, а очекивати помирење и заједнички живот.

Континуитет средњовјековне Босне на више вијекова укинули су турски освајачи, да би је модерни суверенисти и хашка правда затрли, и то не само као функционалну државу, већ и као идеју.

(Аутор је уредник у агенцији Срна)

2 гласa