Шиљокурани и аветне бабе, који никад нису у небо погледали, молећи се Свевишњем да капне киша, или да им летину заобиђе град, поручују мученом српском сељаку да је доста било ‘ладовине и да стиже Немац да их научи реду, раду и памети.

Радоје Домановић, обавезна лектира у време комуно-социјализма, називао је ондашњу, династичку Србију земљом свиња. Мислио је, наравно, на владајућу клику, али је увек могао пред судом да се покрије како је мислио на импресиван извоз гуда у тадашњу Европу.

А, како данашњи сатиричари да назову Србију, где праве свиње на прсте можеш да бројиш? Своје смо затукли, појели, ваљда да не засмрде мигрантима које је Вођа, канда, решио да запати широм земље, опет по жељи Немаца, наших најбољих непријатеља свих времена.

Ко на селу није живео и гледао муку према којој је Бајићев „Лед“ обична сеоска мелодрама са кукањем и запомагањем, само такав билмез може да закључи како „сељак ‘оће да сеје пшеницу и да ради 20 дана годишње“, а да у међувремену, ваљда, лади јајца, јури сојке по врзинама и цевчи пиво пред задругом.

Што би рекао Милутин, злосрећни јунак Данка Поповића, тешко власти која удари на домаћина. Али се Милутин, сиромах, преварио, стигоше нова времена злочина без казне, па они што осакатише српског домаћина владаше добрих пола века.

А и сад владају, да се не лажемо.

Рахитични шиљокуранчићи никад нису превртали сено док звезда пече у теме, нити гутали плеву док дреш немилосрдним ритмом сипа жито у џакове од педесет кила, а џак на грбачу… Ти што су мислили да је село слика са туристичког проспекта сада пишају по главама мученика испуцалих руку.

Научиће вас Шваба реду, сунце ли вам сељачко!, грми Врховни Трут, а терцирају му нижерангирани шиљокурани у листер оделима и угланцаним ципелицама. Парлог и коров једу оранице, обори зврје празни, а Славуј из Мрчајеваца пева за хрватску Идеу и поручује како нема шумадијског сира и кајмака док не прође кроз кроатску касу.

Нема пара за вас, гејаци, у српску њиву стиже Монсанто којим ће Немац товити своје свиње и српску омладину, већ одавно навучену на кока-колу и остале белосветске говнарије. Закон је већ спреман, само да заварају траг профи Шеварлићу и осталим борцима против тровачких ветрењача и ето нама благодети од које пацовима ничу по три главе, а жене постају неплодне ко Сахара.

Уништи сељака и уништио си народ, стара је то мудрост силника којих није мањкало на овој српској ветрометини. Преживео је сељак, квргав и у жуљевима, свакакву белосветску багру, али ову што му се испилила у недрима, бојим се – неће.

Ови су гори од најгорег корова, од роја афричких скакаваца, од бубе златице и пламењаче, „од гладних тица, моја муко тврда…“

Јешћемо ми Срби говна из хипермаркета, као што их већ деценијама једе Европа. Бираћемо паприке дугиних боја са укусом поливинила и шунке сличне ђону од кондуре.

Заборавићете, браћо из дијаспоре, како мирише димљено ребарце и јагње под сачем. Чекајте нас, стижемо да мандркнемо заједно у слатком загрљају ГМО усрећитеља.

Милан Јовановић / Вести

www.vaseljenska.com/misljenja/zemlja-uvoznih-svinja/

0 гласовa