Пише: Душан Марић

По међународном праву, геноцид је кад неко по унапријед смишљеном плану уништи одређену етничку групу, затре јој ген.

Да су Младић, Караџић, српски војни команданти и политичари хтјели да униште муслимане у Сребреници они би прво уништили њихов животно највиталнији и репродуктивни дио – жене и дјецу.

Они не само да их нису уништили, већ их уопште нису убијали. Напротив, Срби су све муслиманке, њихову дјецу и мушкарце који нису били војници организовано превезли до Тузле и Кладња, на територију под контролом муслиманске владе у Сарајеву. На тај начин спашено је више од 20.000 муслимана.

Није забиљежен ни један случај силовања, што је, с обзиром на околности – хаос који је у то време владао у Подрињу, број српских војника и „непријатељских“ жена на тако малом простору и атмосферу крви, злочина и освете – невјероватан податак.

Никада се у новијој историји ратовања није догодило да је у руке једне војске пало толико жена непријатељске стране, а да се нису догодила масовна силовања. Витешко понашање Младићевих војника има посебну тежину ако се имају у виду масовна силовања и убиства Српкиња од стране муслимана прије јулских догађаја у Сребреници, не само у Подрињу, него на читавој територији која се налазила под контролом војске Алије Изетбеговића.

Само у Сарајеву постојало је више од деведесет „кућа за забаву“ муслиманских војника у којима су српске дјевојке и млађе жене мјесецима, а неке и годинама, држане као робиње. Међу њима је било и девојчица од 13 година.

Одлука Међународног суда правде у којој се успут констатује да је у Сребреници почињен геноцид, донесена је на основу пресуда Хашког трибунала. А све пресуде Хашког трибунала изречене су на основу свједочења Хрвата Дражена Ердемовића, криминалца који је признао да је убио најмање 120 људи, којем је пресуђено да је убио најмање 70 људи и који је за те злочине осуђен на 5(пет) година затвора.

И одмах пуштен на слободу. Као награду за лажно свједочење. Лажни свједок, лажна пресуда и лажни геноцид.

Анализа свих бројки, изјава свједока, података до којих су дошли чланови Комисије Владе РС и података из материјала Хашког трибунала, показује да је у јулу 1995. године стријељано највише неколико стотина муслиманских војника.

Тај број се добије и када се саберу све жртве које се помињу у предметима и пресудама Хашког трибунала, као и у пресуди Међународног суда правде по тужби БиХ против Србије. „Хиљаде жртава геноцида“ су безимене, зато што не постоје. У Књизи несталих Међународног Црвеног крста 2005. године било је 6.610 „несталих“ муслимана из Сребренице.

За њих 3.381 наведено је само име и презиме, без датума рођења и других података на основу којих би било могуће утврдити њихов идентитет.

Ако се одбије тих 3.381 измишљених имена, остаје 3.000 убијених.

Породице из Сребренице су Црвеном крсту пријавиле нестанак 10.000 најмилијих. Испоставило се да су 2.000 пријава дупликати, док се чак 5.000 пријава односило на лица која су Сребреницу напустила прије јула 1995. године. Жива и здрава.

Опет остаје 3.000 страдалих – Орићевих војника који су углавном погинули у борби против надмоћнијих српских снага.

У спомен комплексу у Поточарима, сахрањени су муслимани убијени од 1991. до 1995. године, чак и они који су умрли природном смрћу, не само у Сребреници и Подрињу, већ и у другим дијеловима БиХ.

Самир Авдић из Братунца, један од сабораца Насера Орића, у свом писаном свједочанству на више од сто страна о злочинима које су починили муслимани из Сребренице (тај писани документ налази се у мојој архиви) , тврди да се међу именима наводних жртава геноцида у Сребреници налазе и имена најмање 800, а вјероватно и свих 1.200 Сребреничана, који су убијени у међусобним обрачунима.

У Поточарима су уписана и имена многих муслимана за које Авдић зна да нису страдали у рату. Они живе у иностранству, а њихове породице примају пензију, као породице погинулих бораца.

– Сенад Нукић, син Хасе, живи у САД, чак сам био код њега у посјети. Зијад и Азем Салиховић живе у Данској, с њима сам се чуо преко компјутера, Сенад Ахметовић је са мајком у Њемачкој, чини ми се да је Неџад Мујкић у Норвешкој, имао сам и његов број телефона. Жив је Сенад Ахметовић, син Кирама и многи друди – пише Авдић, који се и сам дуго налазио на списку „жртава српског геноцида“.

У комплексу у Поточарима уписана су и имена дјеце која су у љето 1995. године убијена на фудбалском игралишту у Сребреници, а коју су побили муслимани.

– У априлу 1995. године од Алије Изетбеговића из Сарајева дошла је наредба да се неки посао одради како би дошао НАТО и тај посао је уствари био што је Насер Орић дао наредбу Муји Манџићу, који је сада капетан и живи у Санском Мосту, а који је брат Смаје Манџића, да минобацачем 120 милиметара гађа игралиште средњошколског центра у Сребреници у моменту када су дјеца одржавала турнир у фудбалу. Мујо је ту наредбу извршио и гранате су убиле око 80 дјеце, а било је и доста рањених. Послије тога су оптужени Срби да су они бацили гранате, јер су српски положаји били одмах изнад положаја на којима се налазио Мујо – записао је Самир Авдић.

У извештају о паду Сребренице који је Главни штаб муслиманске војске поднио парламенту Федерације БиХ тврди се да је Армија БиХ у „операцији Сребреница“ имала губитке од 2.300 бораца. Сви они се сада налазе на лажном списку „жртава геноцида“.

У књизи „Сребеница-агресија, отпор, издаја, геноцид“, штампаној у Сарајеву, аутор Нијаз Машић наводи да је на ратиштима око Сребренице пре 1995. године погинуло око 1.500 муслиманских војника. И они се воде као „жртве геноцида“.

Португалски званичник, директор УНМО-а Карлос Мартинс Бранко је 1998. године написао да је 2.028 муслимана из Сребренице погинуло у борби са ВРС, али да сви они нису погинули у јулу 1995. године него „у три године жестоког ратовања“.

У тексту под насловом „Голготу преживео сваки трећи“ који је 17. јула 2005. године објавио у сарајевском „Ослобођењу“, Шефко Хоџић тврди да је само 13. јула 1995. године у гранатирању колоне од десетак хиљада муслиманских војника, која се под борбом пробијала према Тузли, код села Каменица „погинуло и рањено више стотина Сребреничана“, а да је сљедећег дана на Снагову, у борби прса у прса, погинуло на стотине муслиманских војника!

Два дана касније дошло је до битке на живот и смрт на Крижевачким њивама, у којој је према извјештају комисије Владе РСК, која је утврђивала истину о догађајима у Сребреници“, погинуло око 400 српских и знатно више муслиманских војника.

На основу чињеница до којих су дошли истражитељи Хашког трибунала, судија тог суда Патриша Валд закључила је да је у јулу 1995. године у Сребреници било око 37. 000 муслимана.

У августу 1995. године активисти Свјетске здравствене организације у Тузли регистровали су 35.632 избјеглице из Сребренице.Овим пописом није обухваћено око 3.000 мушкараца који су се у вријеме пописа налазили на фронту.

То значи да је „геноцид у Сребреници“ преживјело „око 37.000“ или више од 38.632 муслимана. И у једном и у другом случају то је знатно више него што их је уопште живјело у Сребреници.

12062543_742718809183998_671674058_o

Ако се овом броју дода „8.372 жртве геноцида“, како то пише на споменику у Поточарима, добије се број од 45.372 до 47.004 становника Сребренице. То каже математика.

Истовремено са Сребреницом, Војска Републике Српске заузела је и заштићену зону Жепа, у којој се налазило више од 1.000 муслиманских војника. Свима њима је омогућено да безбједно напусте Жепу и пређу на територију Србије. Да је српска војска планирала да над муслиманима у Сребреници изврши геноцид, то се не би догодило, муслимани из Жепе били би убијени. То каже логика.

Један од оснивача СДА и дугогодишњи члан Организационог одбора за обиљежавање догађаја у Сребреници Ибран Мустафић изјавио је да су између 500 и 1.000 муслимана из Сребренице убили њихови сународници.

Према његовим речима, то је учињено током пробоја ка Тузли у јулу 1995. године, зато што су постојали спискови оних који ни по коју цијену не смеју живи да се докопају слободе.

За спискове неподобних муслимана знало је муслиманско руководство са Алијом Изетбеговићем на челу, а ратни командант у Сребреници Насер Орић је најодговорнији што је тај град постао највећа мрља у историји човјечанства, рекао је Мустафић.

Истакао је да је списак неподобних Бошњака правила сребреничка мафија, уско војно и политичко руководство у Сребреници, које је од 1993. године било “господар живота и смрти”.

Да сам могао да судим Орићу у Хагу, ја бих му за злочине над Србима пресудио најмање 20 година затвора, а за злочине над сународницима пресудио бих му најмање 200.000 година, рекао је Мустафић, додавши да је Орић 1993. године, када је та енклава умало освојена, побјегао из Сребренице, а то је урадио и двије године касније, у јулу 1995.године. Са својим најближим сарадницима хеликоптером је отпутовао на семинар.

Мустафић тврди да су злочин у Сребреници договорили Изетбеговић и тадашњи предсједник САД Бил Клинтон.

– Сребреница је апсолутно договорни геноцид између међународне заједнице и Изетбеговића, односно између Изетбеговића и Клинтона. Зато је за мене много већи злочин од оног почињеног јула 1995. године био тренутак када је у Меморијални центар закорачио Клинтон. То је био тренутак када се злочинац вратио на мјесто злочина – рекао је Мустафић.

Додао је и да постоје велике манипулације именима жртава у Сребреници и сматра да се веома тешко може утврдити тачан број убијених и несталих у том граду.

Како су сребренички муслимани уклањали свједоке својих злочина, показује убиство више лица српске и муслиманске националности у мјесту Хајвази, поред пута Зворник-Тузла, које је 4. јула 1992. године извршила група војника којом су командовали „Таран из Коњевић Поља и професора Сабит, који је прије рата предавао општенародну одбрану у Средњошколском центру „Ђуро Пуцар Стари“ у Братунцу“.

-Било је шест Срба, возили су се у коњским колима, један је управљао кочијом, а остали су сједили назад. Када је запрега заустављена, људи су упитани гдје су пошли и одмах побијени. Управо кад су Срби убијани путем је наишла једна група муслимана, један мушкарац и пет жена. Ишли су из Сребренице за Тузлу. И њих су убили, да не би у Тузли причали ко је побио Србе. Ту сам био присутан. Мени је наложено да их све вучем и закопам, што ја нисам хтио, већ сам их само одвукао у једну папрат и оставио, како Србе, тако и муслимане – пише у својеврсној хроници о злочинима Насера Орића и сребреничких муслимана коју је написао Самир Авдић из Братунца.

Од Орића и осталих сребреничких главешина нису страдали само Срби и муслимани који су живјели у Сребреници, већ и муслимани из Жепе.

– У августу 1994. године Орић је наредио да се убију муслимани из Жепе, који су доносили храну у Сребреницу и продавали је на пијаци, јер није дозвољавао да неко други осим њега тргује храном. Засједа овим људима постављена је у Подравању, а командовао је извјесни Миш, који је био командир чете у Вољавици. Тада је убијено осам муслимана и један коњ – свједочи Авдић, који се у тренутку извршења злочина и сам налазио у Подравању.

Један од најјачих доказа о манипулисању ратним догађајима у Сребреници налази се на главном споменику који је „жртвама геноцида“ подигнут у Меморијалном центру у Поточарима.

Општеприхваћена лаж је да су у јулу 1995. године у Сребреници страдали становници те општине и околних села.

Кад у расправи о догађајима у Сребреници и околини Срби потегну аргумент да су муслимани из Сребренице и околине од 1992. до 1995.године, прије него што их је стигла освета родбине њихових жртава, убили скоро три и по хиљаде Срба из Сребренице и околних општина (Зворник, Братунац, Скелани, Власеница и Милићи) противници их, између осталог, дочекају тврдњом да се та два злочина не могу поредити. Јер, на српској страни су жртве из неколико општина, а на муслиманској жртве из Сребренице, из једне општине.

Међутим, на споменику у Поточарима, чију фотографију објављујем у прилогу, пише да су ту сахрањени становници најмање 13 општина: Сребренице, Сарајева, Бијељине, Сокоца, Братунца, Власенице, Хан Пијеска, Фоче, Вишеграда, Зворника, Сребреника, Угљевика и Рогатице!

Дакле са територије која и по површини и по броју становника вишеструко надилази територију са које потиче скоро 3.500 жртава муслиманског терора.

Наравно, поставља се и питање откуд војно способни мушкарци из сто километара удаљених Сарајева и Фоче, или из неколико десетина километара удаљених Угљевика и Бијељине, у јулу 1995.године у заштићеној зони Сребреница, која је морала да буде демилитаризована?

Одговор гласи: дошли су у Сребреницу да ратују, да убијају Србе, да се придруже злочиначким хордама Насера Орића, Зулфе Турсуновића и других убица, које су затрле живот у више од 130 српских села.

Проучавајући списак од 7.428 стварних и лажних сребреничких жртава, вјештак за демографију Светлана Радовановић је утврдила да имена више од 1.000 људи са списка жртава из Сребренице, који је направио демографски експерт тужилаштва Хашког трибунала, уопште не постоје у списковима грађана БиХ пописаних 1991. године.

Како нема података да је међу војницима Насера Орића, било страних држављана, који су у Сребреницу дошли као „пси рата“, остаје само једна могућност: тих више од 1.000 наводних жртава су измишљена лица, која никада нису постојала.

oric-0992

 

———-

wp.me/p1Fuk8-Lch

29. 09. 2015. за ФБР приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2015/09/29/%D1%81%D1%80%D0%B5%D0%B1%D1%80%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D0%B6%D0%B8%D0%B2%D0%B8-%D0%BC%D1%80%D1%82%D0%B2%D0%B0%D1%86%D0%B8-%D0%BB%D0%B0%D0%B6%D0%BD%D0%B8-%D1%81%D0%B2%D1%98%D0%B5%D0%B4%D0%BE/

0 гласовa