Разговор је снимљен након промоције књиге „Живот се брани истином“
у Сокоцу (родном мјесту генерала Пандуревића) Република Српска,
за емисију „Људи и догађаји“ локалног радија.

Разговарала: Добрила Абазовић
децембар 2016.

***

Српски генерал у пензији и доктор социoлогије Винко Пандуревић, промовисао средином децембра 2016. је у родном Сокоцу своје двије књиге: „Рат у БиХ и стварање ВРС“ и „Живот се брани истином“.

Омиљени командант Зворничке бригаде, бивши осуђеник Хашког суда, хроничар минулог ратног времена и након изласка на слободу наставља своју и борбу српског народа у цјелини, за очување живота и части истином. У завичају га памте као одличног ђака, момка за примјер из сеоске домаћинске куће, једног од најбољих питомаца Војне академије копнене војске Југославије у генерацији 1982. и поносног официра са Романије.

Српским усудом његова блистава каријера ратног команданта бригаде ангажоване на готово свим ратиштима у БиХ и низа одговорних дужности у Генералштабу ВРС, закључно са дужношћу заменика начелника ГШ ВРС, окончана је оптужбом Хашког трибунала за планирање, подстицање, наређивање, чињење и на други начин помагање и подржавање кривичних дјела геноцида, за удруживање ради вршења геноцида, истребљивање, убиства, прогоне, за присилно премјештање и депортације. Циљ овог суда је био да покаже да је био учесник злочиначког подухвата „у и око Сребренице“.

Након дуге борбе у којој се бранио истином и познавањем војне доктрине, Пандуревић је успио доказати да су оптужбе приписане њему за удружени злочиначки подухват, као и све већ поменуте, неосноване и неутемељене. Након 10 година и 20 дана проведених у заточеништву, успио је одбацити кључне оптужбе. Винко Пандуревић је ослобођен оптужби за геноцид и конспирацију ради почињења геноцида. Стварно, а и према пресуди суда, није био члан злочиначког удружења, како то злокобно дефинише Хашки трибунал. Хашки судије су му приписале командну одговорност, ријетко помињан појам у савременом праву, али „сила Бога не моли“.

Кажњен је као појединац за неучињено дјело. Замјерили су му да је имао разлога и могао знати, те спријечити злочин у Сребреници. Свима је јасно, бранећи себе истином он брани и српски народ и Војску РС од најгоре оптужбе – почињеног геноцида. Своје знање из области социологије, војне доктрине и познавање друштвених превирања која су обиљежила посљедњу деценију двадесетог вијека у БиХ и богато ратничко и животно искуство сада претаче у књиге које могу послужити, критичари то тврде, као прилог новијој српској историји. Посебну пажњу читалаца привукао је наслов „Живот се брани истином“.

– Живот се брани истином и једино истином. Свака друга одбрана живота кад тад може доћи у питање и опасност. Истина је једна и ако њу стално користите и истином се служите тешко можете доћи у ћорсокак, да западнете у неку кризу, да вас неко, како то кажу у Хашком трибуналу, кроз унакрсно испитивање може довести у невољу или угрозити ваш кредибилитет, као сведока или човека уопште. Истина је та која не стиже можда увек на време и на правом месту, али је увек присутна и људи се углавном боје истине. Лажи се нико не боји, чини се ако се маскирамо лажју, да истина као таква не постоји. Не, она је увек ту и ја сам изабрао такав пут да говорим само истину јер она је била уз мене и у најтежим тренуцима, имао сам за то довољно аргумената, чињеница, материјалних доказа, изјава сведока, аудио записа и много, много тога што је могло ту моју изговорену реч употпуности потврдити – рекао је Пандуревић у емисији „Људи и догађаји“ Инфо радија Соколац.

sa-promocije-knjige-u-sokocu

– Сала Парохијског дома у Сокоцу на промоцији Ваше књиге била је пуна.Многи су схватили Вашу поруку да истином уз свој, браните и живот српског народа у цјелини.

ПАНДУРЕВИЋ: Изузетно ми је драго што је овако велики број људи био присутан на овој промоцији. Они су показали једно велико поштовање, не само према мени, него и према према нашој прошлости, историји а посебно овој најновијој из протеклог рата. Људи су осетили потребу да се дружимо, да погледамо једни друге, да мало евоцирамо успомене, које не треба тако лако заборавити, а нажалост неки други људи хоће намерно да нам наметну нова сукобљавања како бисмо упали у старе шеме.

Соколац је за мене увек био моје исходиште и место из ког полазим и у које се враћам. Ја сам из своје куће, из свог завичаја ужег и ширег, понио основно васпитање и људске врлине које су ме пратиле током моје војничке каријере и мога школовања. Када сам се год њима служио, никада нисам погрешио. Могу само рећи да је Соколац једна изузетно чиста средина у духовном смислу и у сваком другом погледу, да су људи бистри, виспрени и врло спремни да опстану на врло шкртој земљи, али да су и велики борци. То су показали и у овом минулом рату. Намерно сам потенцирао улогу Прве и Друге романијске бригаде које су својом одбраном романијског платоа спречиле продор муслиманских снага у Подриње, и на тај начин заштитили стратешки кључну позицију у РС, и спречиле компромитацију одбране Подриња. Ми данас, захваљујући овом подручју и овом крају, можемо рећи да источно и западно плућно крило Републике Српске дише у потпуности.

– У Хашком трибуналу сте провели 10 година и 20 дана, 16 мјесеци више него што је требало у ишчекивању одлуке за полазак. Дуго сте настојали доказати да су оптужбе које су Вам приписали биле неосноване. Да ли је било момената, да осјећате умор и потребу да изаберете неки други пут, нимало популаран и изађете на слободу?

ПАНДУРЕВИЋ: Никада у животу нисам био кажњен, нисам био код судије за прекршаје, никада ни у једном затвору, нисам знао шта се дешава у њима. Знао сам из књига да су то репресивне установе и на који начин функционишу. Међутим у притвору Хашког трибунала мислим да су услови потпуно другачији од свега онога што сам чуо раније. Људи западају у кризе с времена на време. Ја сам на овакав начин посматрао ствари: Бог је одлучио да ме куша на одређен начин и ставља неки терет на леђа, али и да неће бити толико велики да га не могу поднијети и носити. Знао сам да одређену казну и неки терет морам да трпим, али да он неће бити тако драстичан да се нећу моћи вратити некада нормалном животу, својој породици, да нећу моћи доћи у своју средину и да нећу моћи живјети као обичан човјек. То се тако и остварило.

Успео сам, врло предано радећи на припреми своје одбране, едукујући своје адвокате у војно-стручном смислу, припремајући разговоре са сведоцима. Урадио сам на стотине страница материјала и питања за одбрану. Нисам препустио своју одбрану у руке само адвоката, радио сам на припреми одбране и чврсто сам држао конце у рукама. Сигуран сам био да исход не може и не сме бити тако драстичан, иако су оптужбе које су ми биле стављене на терет, у ствари најмонструозније оптужбе које сам ја икада чуо против једног човека.

Оптужен сам, као појединац и као командант, да сам одговоран за све живо што неко може бити одговран у Хашком трибуналу, али ето, на моју велику срећу, кључне оптужбе су отпале. Остале су оне које представљају формалну врсту одговорности, а то је командна одговорност: да сам имао разлога знати, могао знати, требао знати и нешто спречити.

– Како је то када се под истим кровом у трибуналу нађу припадници ХВО, Армије БиХ и ВРС ? Потсјећа ли то у неким трунуцима на ријалити у коме учеснике „Великог брата“ у затвореном простору дуго посматрају и прате сваки њихов поступак?

ПАНДУРЕВИЋ: То нама није било необично. Ми смо раније живели у комунистичком систему који је такође био као један облик „Великог брата“, у коме се све посматра и прати. Мислили смо да смо потпуно слободни у својим поступцима, активностима и мислима, међутим то није увек било тако. Пратило се све. Ми смо знали да је то тако, па нам тај нови „брат“ ког смо добили у Хагу, није био нешто посебно ново. Снимани смо свих 24 часа и свака наша активност и покрет се налазио под камерама, осим у ћелијама када спавамо, осим оних који из неких разлога морају бити под камерама и току боравка у својој ћелији.

Апсолутно смо се сви дружили међусобно. Познавали смо се и прије минулог рата. Завршили смо исте или сличне школе, учили смо исте доктрине, мислили на исти начин. Некада смо се осећали Југословенима, а некад у свом стварном етничком миљеу. Међутим рат је учинио то да се диференцирамо до те мере да мислимо да је наше постојање једино и да је оно само важно, да је постојање и других мање битно, па можда и непотребно. У Хагу смо могли разговарати о свим темама. Могли смо отворени бити једни према другима. Оно што у комунизмо нисмо смели да кажемо из неке политичке коректности, тамо смо могли да говоримо. Могли смо отворено говорити о злочинима свих страна. Понекад смо били тако уљудни, културни да смо личили на Титове пионире, само је недостајала Титова слика на зиду да би се о свему могли договорити. Али то је све било из једног разлога да бисмо могли функционисати и живети тамо.

Праг толеранције који је постојао међу нама био је једино у функцији опстанка и живота у затворским условима. Имали смо заједничког шефа, заједничког газду који је одлучивао о нашим судбинама, а он је био немилосрдан и онда смо ми помагали једни другима јер нас је задесила иста спољна опсност на коју смо морали рачунати, и било је пуно узајамне помоћи, поготово када долазе посете, породице. Ту смо на кратко заборављали на ону ратну прошлост. Доста се људскости и чојства могло видети у тим нашим односима, али она генерална линија која је повучена током рата је увијек била присутна и у одређеном моменту би нас опоменула и рекла: “Стани! Ипак није та тема за овде, оставимо је за неко друго време.“

– Је ли Вам неко од војника из тих „супротних табора“, посебно помогао при боравку у Хагу?

ПАНДУРЕВИЋ: То су били неки обични, за ове прилике могу рећи, тривијални начини, ако ми у некој кантини поручујемо храну сваких седам дана, па се деси да неко заборави неке артикле, који су му стварно неопходни због доласка чланова породица у посету, уступали би смо једни другима своје артикле а потoм их враћали у наредних седам дана. Знали смо да саслушамо једни друге о некој тешкој животној теми, породичном проблему, поучимо једни друге у неком спорту итд… Покушавали смо чак и помоћи ријешити неки породични проблем један другоме.

Ево рецимо један пример; када сам добио одлуку да идем кући као слободан човек, хрватски генерал Слободан Праљак, који је још у Хагу, и са којим сам се спорио око многих историјских тема и питања, као што је Јасеновац, логор за децу и страдање Срба у НДХ и Хрватској, дошао је у моју ћелију и рекао да могу 15 дана користити његов апартман у Водицама, да могу имати на располагању авионску карту Бeоград – Сплит за породицу, његов брод, вино и пршут. Понудио ми је све да уживам бесплатно. У тренутку сам то прихватио, али касније, послије неколико његових интервенција ипак нисам био спреман на такву врсту услуге, из неких других разлога.

То је само један пример да ми кao људи можемо face to face (лицем у лице) разријешити многе проблеме, али када се нађемо на некој историјској, патриотској и етничкој равни, тај лични однос се губи и ми смо у функцији нечег вишег: колективитета, етничке групе, државе, нације итд…

– Какав је то осјећај, када изађете из заточеништва након толико година, таквих оптужби и толико уложеног труда да докажете да нисте криви за све оно што су Вам били приписали?

ПАНДУРЕВИЋ: Па, једно велико олакшање. На моју несрећу, по истеку две трећине казне, када сам испунио све услове да будем слободан, које је предвидео Хашки трибунал у таквим ситуацијама, три пута сам посредно добијао информацију да ћу бити пуштан, па нисам. Чекао сам 16 мјесеци дуже. Неколико пута су ме држали на „stand by“.

Онога тренутка када је то постало сигурно и извесно и када сам добио одлуку да сам слободан, били смо у шетњи у једном делу притворске јединице. Погледао сам све остале људе који остају ту и тог тренутка сам схватио тежину њиховог положаја, односно мог у ком сам до тада био. Посматрао сам то на други начин, не са могућношћу изласка, него обавезношћу даљег боравка ту. Оног момента сам те људе сажалио буквално, видео сам да остају, да не знају шта их чека и да се њихова неизвесност продужава. Али када сам напустао зидине тог притвора у прилог ономе што сам говорио малопре, да ти односи између нас нису били дубински, једноставно сам све те услове и трпњу заборавио, као да никада тамо нисам био. Ипак те дојучерашње моје сапатнике нисам заборавио као људе, њихове животе, са којима сам провео деценију.

Мени се, ево, за две године не враћа ни једна слика тог Хашког тибунала, немам никакве ноћне море и немам сличне проблеме. Неки ме људи назову из Хага, па се са њима чујем, назовем њихове породице, али тај Хашки труибунал је потпуно остао иза мене, сви ти услови, све је то било ефемерно и привремено. Окренуо сам се сасвим новом животу, својој породици, новим обавезама, бригама, књигама и пријатељима.

srpski-general-u-penziji-vinko-pandurevic

– Сада живите у Београду, пишете и истражујете…

ПАНДУРЕВИЋ: Ја сам у пензији. Додуше нисам имао старосну пензију, из разлога ратних рањавања и страдања испунио сам услове за инвалидску пензију. Члан сам Клуба генерала и адмирала Србије, у Извршном сам одбору и секретар клуба. Ту сам доста активан. На појединим факултетима сам гостујући предавач за одређене теме, радим за поједине сајтове неких невладиних организација које су више патриотски оријентисане и пишем одређене текстове. Дружим се са својим пријатељима, посвећујем се породици, подижем синове, који су сад у том узрасту кад им је отац највише потребан, играм се са унуком, и мислим да ми је живот испуњен, а радни дан потпуно садржајан. Мислим да сам се аклиматизовао, ресоцијализовао, ако се тако може рећи и сада сам у једној фази нормалног живота.

– У рату сте се борили да помогнете српском народу на нашим просторима, затим сте се борили да докажете пред судијама да нисте криви за злочине који су Вам били приписали, данас пишете књиге с циљем да покажете да се живот и част бране истином. Не посустајете?

ПАНДУРЕВИЋ: Јесте, што неки људи кажу – што није записано или на ТВ-у саопштено то се није ни десило. Ја покушавам оставити траг. Рецимо, једна моја књига, изашла из штампе пре ове две које су сада промовисане у Сокоцу, носи наслов „Срби у БиХ од декларације до конституције“. Мисли се на ону декларацију Народне скупштине РС од 24. октобра 1992. када су Срби одлучили да стварају нову државну творевину и коначно праве Устав. То је стално под неким притиском, ударом и ми то морамо непрекидно бранити. Стереотипе који су створени о Србима као главним кривцима и злотворима за сва недела и сва зла која су се збила на простору бивше Југославије, морамо разбијати. Морамо бити присутни више медијски.

Можда нам сад и развој односа у свету иде у прилог и можемо то отвореније и јасније да кажемо, поготово када је у питању Русија и њена подршка коју нама пружа, Србији и Балкану у целини. Нама је потребна руска подршка и онога типа када Русија једноставно Американцима каже: “Чекајте, ми смо ту. Постоје наши интереси. Ви сте у нашем дворишту. Морате се повући“. То онда имплицира и одређене ефекте који могу бити позитивни или негативни на неке мање народе као што смо ми и као што су земље Балкана. Ја ћу и даље да радим активно на том пољу. За Фонд стратешке културе из Москве редовно пишем текстове аналитичке и стручне природе и они имају одређени свој значај и одјек. Редовно посећујем одређене трибине и семинаре који се тичу питања безбедности, питања прошлог рата и мислим да дајем скромни допринос у складу са мојим могућностима, па ћу на томе радити и убудуће.

– Отишли сте у Хаг када је српски народ био јединствен и окупљен око једне идеје, а вратили се у прилично сложену политичку ситуацију и разједињеност. Да ли је све поменуто вредјело преживјети и да ли вам је држава довољно вратила?

ПАНДУРЕВИЋ: Видели сте да сам у мом говору на промоцији позвао све присутне, међу којима су били и прдстваници локалних и републичких власти, да се оствари неопходно политичко и државно јединство, ради опстанка и просперитета РС. Борци ВРС и поштени грађани су се борили и данас се боре за демократску, економски јаку и социјално праведну и стабилну РС.

Очито да је некима рат донио добро и да су неки извукли користи. Ја ни једног тренутка нисам размишљао о бенефитима које могу да стекнем ако учествујем у рату. У том рату сам учествовао као професионалац, свестан шта браним и за шта се борим, не очекујући никакву награду за то. Пошто се све завршило на овај начин на који јесте, и да смо се нашли у Хагу, мишљења сам да је држава у једном тренутку направила један мали дисконтинуитет, па притиснута разноразним проблемима и уцјенама са Запада помислила да ми хашки оптуженици можемо бити нека монета за поткусуривање између Запада, наше државе и народа. Чини се да је власт прећутно била за то да се хашки оптуженици нађу тамо гдје су се и нашли. Могу то на одређен начин и разумети.

Република Српска дуго времена никакве обавезе није показивала према људима који су се налазили у Хагу. Једини сигуран ослонац за мене била је моја породица, моја браћа. Већина војних лица је имала држављанство Србије, стицајем околности, због распада бивше земље. Србија је на време усвојила закон којим је пружала одређену помоћ људима који су се налазили у Хагу. Због тога сам захвалан Србији. Влада РС је у једном тренутку, кад су се неки људи вишег ранга из РС нашли у Хагу, неколико пута пружила одређену једнократну финансијску помоћ, али тај однос није био на нивоу очекивања многих људи који су били у притворској јединици Хашког трибунала. Нећу рећи да сам незадовољан тим односом, јер нисам ни очекивао да неко брани моје поступке парама или неким својим квази-тезама.

Био сам довољно спреман и знао сам да могу да браним своје поступке. Тврдим да онај ко је чинио злочин, чинио је то у властито име. Та теза да је неко чинио злочин у име народа је потпуно погрешна, и нико не може да каже да је у нечије име чинио злочин. Злочин чини конкретан човек, ни у чије име, него у име властите воље, лудости и глупости. Мислим да је држава могла више да учини на општем генералном плану, кад је у питању одбрана позиција Републике Српске, на доказивању криваца за рат у БиХ, кад је реч о самим узроцима рата, да се докаже да су ратни циљеви српског народа били потпуно легитимни и да су Срби имали легитиман разлог да поступају на начин на који су поступали. У сваком рату постоје злочини, а било их је и у рату у БиХ, и за те индивидуалне злочине нека одговарају сами појединци, ни један злочин не треба оправдавати нити бранити. Али позицију Републике и позицију народа, власт бивша, прошла, садашња, мора да брани на бољи начин.

– Вјерујете ли да ће сванути зора, како каже пјесник, за српски народ након ове дуге ноћи и посртања?

ПАНДУРЕВИЋ: Знате, нама обично зора дуже траје и много је дуже чекамо, него ноћ у којој смо се задесили. Ми очекујемо свитање зоре и то је сасвим логично и природно. Без тога би можда остали у том дубоком сну и не бисмо се никада пробудили. То иде споро. Мењају се ствари на геополитичком плану, на светском апсолутно. Нови „хладни рат“ има савим друге контуре. У њему посустаје Америка и НАТО пакт. Русија је сада у успону, не на врхунцу свакако, али је у успону. Ми не би требало само да се уздамо ни у савезнике са истока ни са запада. Требамо се борити за своју властиту позицију. Она је кудикамо боља него што је била, али није лагодна да бисмо могли да бацимо копље у трње да кажемо – све је решено.

Срби су увек били притешњени између великих сила. Тај ће процес делимично и даље да траје. Победа Трампа у Америци није гарант да ће се нешто радикално променити на простору Балкана. Очекивати је да се бар неће погоршавати. Та нека „трампоманија“, која је завладала код нас Срба, можда и није реална, али у сваком случају принципи који су наметнути у међународним односима од стране администрације Клинтона, послије и Обаме, мислим да ће бити промењени, па је то довољно да нас нико не притиска, и нека нас оставе да се сами бавимо собом.

– Хоће ли бити још ваших књига?

ПАНДУРЕВИЋ: Да. Биће једна књига која је такође започета у Хагу, где сам ја као социолог приказао неке односе који су владали међу људима за време мог боравка тамо. Она је сада у доради, лекторисању и стручној рецензији, па се надам за неких пола године да буде међу нама.

_________
Аутор: Добрила Абазовић
новинар Инфо радија Соколац и локалних Соколачких новина

facebookreporter.org/2016/12/31/zivot-se-brani-istinom-intervju-sa-srpskim-generalom-vinkom-pandurevicem/

2 гласa