Злочин у Брадини 1992. је назив за организовано етничко чишћење Срба од 25. до 27. маја 1992. у месту Брадина (Херцеговина). Том приликом је око 3.000 припадника муслиманске Армије БиХ и хрватских снага Хрватског Вијећа Одбране, Хрватских Ослободилачких Снага напало Брадину.

За само два дана убијено је више десетина Срба, док је више стотина Срба је одведено у логоре Мусала, Челебићи и Лора.

Хашки трибунал овај ужасан злочин и злочинце који су ово починили никада нису хтели да процесуирају. Тужилаштво Босне и Херцеговине је покренило истрагу прво 2009. да би на иницијативу међународног тужиоца у БиХ нагло прекинуло због „недостатака доказа“, друга истрага је покренута тек 2011.

Кључни сведоци у року од 3 дана од покренуте истраге под неразјашњеним околностима нађени мртви. Данас је Брадина пуста, нема више православних Срба. Њени житељи су данас далеко од завичаја, углавном по иностранству.

ПРЕТХОДНИЦА

sfrjСФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединству свих народа и народности који су живели у СФРЈ. Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ, која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

Ситуација у Босни и Херцеговини

Босна и Херцеговина је централна република СФР Југославије, у којој су живели муслимани, Срби и Хрвати, заједно са националним мањинама. 18. новембра 1990. године одржани су први вишестраначки избори након Другог свјетског рата. Власт је формирана од странака антикомунистичке коалиције: СДА, СДС и ХДЗ. Народни посланик који је добио највише гласова је Фикрет Абдић (47,4%), успјешан привредник из Велике Кладуше. Али је он склоњен у страну од муслиманских екстремиста због тога што није желио рат, нити сукобе са Србима. Уствари, они је био само мамац муслиманским бирачима на изборима. Тако је предсједник председништва БиХ постао Алија Изетбеговић, предратни робијаш и аутор чувене шовинистичке „Исламске декларације“. Предсједник Скупштине БиХ постао је Момчило Крајишник из странке СДС, а Хрват Јуре Преливан премијер СР БиХ. Ова коалиција је издржала 15 мејсеци. Урушила се на почетку ратних збивања у БиХ, априла 1992. године.

vodje

Водећи чланови муслиманске Странке Демократске Акције: Алија Изетбеговић, Ејуп Ганић, Харис Силајџић и др. су још 1991. године донијели одлуку да не желе Босну и Херцеговину у Југославији, односно да желе независну БиХ. Ту су се планови странака СДА и ХДЗ поклапали, али су обије странке жељеле да имају етнички и верски чисту државу. Односно Хрвати су жељели БиХ да припоје Хрватској, а муслимани исламску републику. Идеју о независној Босни и Херцеговини су свакако ширили и медији. Још октобра 1991. године у сарајевским новинама појављивале су се отворене претње српском народу. Између осталог најављивано је обнављање тзв. Ханџар дивизије, усташке јединице која је 1941-1945 починила стравичне злочине над Србима у Независној Држави Хрватској. Ту формацију су чинили углавном муслимани. Иначе, усташка злодјела у Босни и Херцеговини су досегнула свој врхунац (Пребиловци, Дракулић, Билећа, Гацко, Доња Градина, Купрес).

У августу 1991. почиње организовано наоружавање муслимана и Хрвата у БиХ које је ишло преко странака СДА и ХДЗ, са циљем напада на Југословенску Народну Армију. Октобра 1991. почело је оснивање мјесних одбора паравојне формације „Зелене беретке“ и „Патриотске Лиге БиХ“. У Мостару је у другој половини 1991. било пуно припадника ЈНА, који су долазили из Хрватске (Далмација и Дубровачки рејон), одакле су били протјерани или повучени. Они су крајем марта 1992. повучени у Ужице (Србија).

1. марта 1992. године организован је референдум о одвајању Босне и Херцеговине од СФРЈ, где је 62,4% бирача гласало за независност. Дан касније у Сарајеву су припадници „Зелених беретки“, које предводи криминалац Рамиз Делалић Ћело, пуцали на српске сватове на Башчаршији и убили старог свата Николу Гардовића, а свештеника Раденка Миковића ранили. То је био догађај који је најавио крвави босанско-херцеговачки рат 1990-их, а то је био и један од повода да се распадне још увјек мјешовита полицја у Сарајеву. Након тога, усљедили су бројни напади на српска мјеста у БиХ, као и припаднике ЈНА (Сијековац, Купрес, Сарајево, Тузла…). Међународни представници су били само нијеми посматрачи.

Хрватске паравојне снаге из БиХ и војска Републике Хрватске нападају Купрес и српска села око Купреса 3. априла 1992. Муслиманско паравојне снаге (Зелене Беретке) и припадници МУП-а БиХ су напале колону војника ЈНА који су се у складу са мировним споразумом Команде Друге војне области и Предсједништва БиХ, извлачили 3. маја 1992. у Добровољачкој улици у Сарајеву, а исто тако су муслиманске паравојне снаге 15. маја 1992. напале колону ЈНА у Тузли.

Ситуација у Брадини

Општина Коњиц на мапи БиХ

Брадина је до ратних дешавања у Босни и Херцеговини 1992. била етнички чисто српско насељено место са око 1.200 људи, односно 90% становника Брадине били су Срби. То највеће српско место између Сарајева и Мостара. У околини Брадине рођен је и поглавник НДХ: Анте Павелић (усташки злочинац). Током Првог светског рата и Другог светског рата Брадина је претрпела велике људске и материјалне губитке, па је тако и национална структура у Брадини и околини значајно промењена. А након Другог светског рата, вешто се сакривала национална припадност жртава (Срба), као и извршиоца злочина (Хрвата и муслимана).

Увођењем вишепартијског система у СФРЈ 1990. године и у општини Коњиц долази до формирања локалних одбора прво СДА, затим ХДЗ, па тек онда СДС 1990. Тако и долази до тога да је приватни предузетник Делајић Зејнел (рођен 25.3.1948), који је пре рата живео у Београду, Немачкој, Аустрији, организовао илегално наоружавање Хрвата и муслимана у општини Коњиц, још маја 1991. Ту му је помагао и Муцић Здравко (рођен 30.8.1955). Они су довели априла 1992. године припаднике паравојне јединице ХОС из Сплита, да им помогну у етничком чишћењу српског становништва.

Све цивилне, полицијске и паравојне власти у Коњицу маја 1992. су биле упознате и повезане са етничким чишћењем Срба из Брадине. Преко медија локалних и републичких стално се ширило антисрпско расположење, а Србе су називали „ћетницима“, како Хрватима и муслиманима прети опасност од њих. У тим ратнохушкачким говорима су се истицали: Стјепан Галић из Радио Коњица, Етем Баџак из листа „Ослобођење“ и Илија Шагољ члан ХВО.

ЗЛОЧИН

Око 3.000 добро наоружаних припадника муслиманских „Зелених Беретки“ и „Патриотске Лиге“, као и хрватских паравојних формација ХОС и ХВО, су упали 25. маја 1992. у Брадину где су започели убијање српских цивила, силовања, као и паљење цркве СПЦ Вазнесења Господњег. У том првом дану су ове здружене муслиманско-хрватске снаге силовале најмање 5 Српкиња, убиле најмање 38 цивила, а у наредних два дана убијено је још двадесетак, док је још 200 Срба из Брадине одведено у сплитску Лору и коњичке логоре: Челебићи и Мусала, одакле се мало ко вратио. Тамо у логорима су цивили из Брадине, наредних месеци били изложени стравичној психо-физичкој тортури од стране муслиманско-хрватских стражара. Ове логоре у општини Коњиц лично је посећивао ратни председник БиХ, Алија Изетбеговић и био је упознат са мучењима Срба. У Брадини тих дана маја 1992. пуно српских кућа је опљачкано, а потом и спаљено.

Српски цивили који су убијени 25-27. маја 1992. у Брадини покопани су у масовној гробници одмах поред православне цркве Вазнесења Господњег. Хрватске и муслиманске снаге су платиле локалним Ромима да довуку српске лешеве до те масовне гробнице, где су и покопани.

Споменик жртвама у Брадини (1992-1995)

ИМЕНА ЖРТАВА

Жртве које су убијене 25. – 27. маја 1992.

1. Мркајић В. Мирко звани Кнез (1930)
2. Мркајић М. Зоран (1957)
3. Мркајић М. Раде (1938)
4. Мркајић С. Спасоје (1958)
5. Жужа С. Тодор (1933)
6. Жужа С. Јово (1928)
7. Копривица Б. Његош (1974)
8. Копривица Ђ. Срђо (1949)
9. Живак С. Весељко (1970)
10. Живак А. Здравко (1963)
11. Живак С. Велимир (1961)
12. Живак С. Слободан (1957)
13. Живак Ч. Томислав (1971)
14. Куљанин Д. Гојко (1962)
15. Куљанин Б. Горан (1966)
16. Куљанин С. Драго (1924)
17. Куљанин Д. Миленко (1967)
18. Куљанин П. Милорад (1925)
19. Куљанин В. Недељко (1958)
20. Куљанин Р. Перо (1965)
21. Куљанин М. Петко (1930)
22. Куљанин Р. Раденко (1959)
23. Куљанин Ђ. Ратомир (1914)
24. Куљанин М. Слободан (1960)
25. Куљанин Р. Сретко (1960)
26. Куреш Т. Богдан (1923)

Емисија Црно на бијело – Страдалничка села Брадине

НАЛОГОДАВЦИ

Др Русмир С. Хаџихусеиновић, лекар специјалиста (уролог), рођен 23.5.1947. у Коњицу. Председник СДА у Коњицу од 3. августа 1990. године. Председник Општине и Ратног председништва Коњиц.

Гуска И. Јасмин, ветеринар, из Орашја, рођен 1953. Први секретар СДА Коњиц 1990. Начелник полиције СУП Коњиц..

Др Сафет Ћибо, лекар-ортопед, рођен 1945. године у селу Спиљани.

Делалић Зејнел, приватни предузетник, живео у Немачкој и Аустрији пре рата. Рођен 25. 3. 1948. године у Острошцу, крај Јабланице. Био је командант муслиманске војске и ТО, главни координатор за све акције на простору Коњица, Јабланице и Прозора.

Муцић Ј. Здравко звани „Паво“, Хрват из Коњица, рођен 30.8.1955. године у Спиљанима, Општина Коњиц, био запослен у алатници фабрике „Унис Игман“. Пре рата био осуђиван. Повезан са Зејнелом Делалићем.

Делић И. Хазем, бравар из Ораховице, Општина Коњиц, рођен 14.5.1960., запослен у ШИП „Прењ“ у Коњицу на одржавању моторних возила.

Хебибовић Исмет звани „Броћета“, из Коњица, командант логора Мусала.

Гачић Есад, управник логора Мусала 1994-1995. године

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

1998. године је направљена ексхумација српских лешева из масовне гробнице код православне цркве, који су убијени 25. – 27. маја 1992. и сахрањени су на градском гробљу у Требињу.

Брадина данас постоји само као географски појам. Данас је то пусто насеље, вратило се само троје људи да живе. Некадашњи становници Брадине данас су расути свуда по свету (Требиње, Вишеград, Београд, Нови Сад, Канада, Аустралија…). Ко год да је покушао од старих становника Брадине да се врати или обнови своју кућу није успео, јер му под окриљем мрака кућа буде опљачкана и уништена.

Брадина почетком 21. века

Јуна 2008. године је подигнут споменик жртвама рата у Брадини, а 28. јуна 2008. је и освештан. На имању Богдана Куреша, Србина из Брадине, који је убијен на кућном прагу 25. маја 1992. након рата изграђена је џамија (муслиманска верска богомоља), а на улазу у џамију постављена је и табла на којој је писало да је 25. маја 1992. ослобођена од „ћетника“ из Брадине. Иако у Брадини није било паравојних формација са српске стране 1992-1995. Потомци Богдана Куреша покренули су поступак ради измештања џамије са њиховог имања.

ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМОВИ

Документарни филм „Јаук“, говори о томе шта се све дешавало у Брадини крајем маја 1992. како је она етнички очишћена и шта се све после рата дешавало. Исто тако, документарни филм „Стан’ Неретво“ говори о прогону и судбини породице Слободана Бенђа, који је као дечак прогнан, а отац му одведен у логор Мусала…

СУЂЕЊА И ОПТУЖНИЦЕ

МУП Републике Српске је Тужилаштву БиХ 2008. године доставио доказе за подизање оптужнице против припадника муслиманске Армије БиХ: Зије Ланџе, Фаика Шпаге и Вахида Алагића, да би 2009. године Тужилаштво БиХ зауставило истрагу, на иницијативу међународног тужиоца у БиХ, Дејвида Швиндимана, уз образложење да „нема доказа“.

2011. године Тужилаштво БиХ је подигло оптужницу против Миралема Мацића, који је судијама казао имена налогодаваца злочина у Брадини 25-27. маја 1992, а то су: Јасмин Гуска (начелник МУП-а Коњиц за време рата) и Енес Туцаковић (начелник полицијске јединице у Коњицу). Тужилаштво БиХ је у јануару 2012. појачало истрагу у овом случају и почело да прикупља доказе за суђење, али под сумњивим околностима у само неколико дана током јануара 2012. умиру сва тројица оптужених (Гуска, Туцаковић и Мацић) за овај злочин у Брадини 25-27. маја 1992. иако нико од њих није имао тешке здравствене проблеме.

Тужилаштво БиХ у свом поседу има ратни дневник који је водио Мирлаем Мацић, где су сви догађаји 1992-1995. детаљно описани, између осталог и комплетна повезаност цивилне, полицијске и војне власти у Коњицу током рата, самим тиме и саучесници у етничком чишћењу Срба са тог подручја.

Да се не заборави и не понови!

* wp.me/p1Fuk8-HMj

zlocininadsrbima.com, за ФБР приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2015/05/24/%D0%BD%D0%B5-%D1%81%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B8%D0%BC%D0%BE-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D1%83-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD/

0 гласовa