Михаил Пољаков, Публикации.ру 
За СРБски ФБРепортер превела: Десанка Нинков

Смердјаковштина је у моди: често се чује како би било добро када би Русију покорили страни освајачи. Једни, као либерали, маштају о немачком освајању. Други, њихови млађи следбеници, сањају америчку чизму на руској земљи. Као, било би дивно да нас Амери узму под своје окриље, они би ојачали нашу економију, уредили наш живот на свој, амерички начин. Та господа не желе да чују аргументе о америчким зверствима у Ираку, Југославији…  – наводно, са Русијим би они сасвим другачије, свиленом четкицом би са ње прашину отресали и све би изгледало као у америчкој сапуници „Пријатељи“ (одакле новопечени смердјакови и црпе информације о америчком животу).

Мало је позната чињеница да су амерички војници већ били на нашој земљи. То се догодило за време интервенције током грађанског рата.

У књизи „Страни интервенционисти у Совјетској Русији“, издатој 1935 г., наведене су методе које су ослободиоци користили: заклане породице, труднице којима су одсецали груди, вадили бебе из утробе, обешена петогодишња деца…  Ево  занимљивог материјала на ту тему (уз тридесетак фотографија америчких војника).

… Били су код нас виђени и Амери (а где они нису трпали свој нос?), оставивши за собом горка сећања, о чему наша данашња омладина, васпитана на америчким филмовима, отхрањена на хамбургерима и кока-коли, у већини случајева нема појма.  Ове белешке су о томе: како је експедициони корпус САД од 12 хиљада људи огњем и мачем „уводио слободу и демократију у нашу земљу“.

„НИСУ МОГЛИ ДА СПАВАЈУ, ДОК НЕКОГ НИСУ УБИЛИ“

У архивама и новинским публикацијама из тог времена све до данас сачувана су сведочанства о томе како су Јенкији, прешавши „преко девет мора“, газдовали на нашој земљи остављајући крвави траг у судбинама руских грађана и историји Приморског краја. Тако су, нпр. заробили сељаке И. Гоневчука, С. Горшкова, П. Опарина и З. Мурашка и живе их закопали због њихове везе са локалним партизанима. А са женом партизана Ј. Бојчука обрачунали су се на следећи начин: њено тело су изболи бајонетима, а затим бацили у септичку јаму. Сељака Бочкарјова су унаказили бајонетима и ножевима до непрепознатљивости: „нос, усне, уши били су одсечени, вилица избијена, лице и очи избодени бајонетима, тело раскомадано“. У Свијагину је на исти свиреп начин био мучен партизан Н. Мјасников, коме су, по сведочењу очевица, “најпре одсекли уши, затим нос, руке, ноге и живог га раскомадали“.

„У пролеће 1919 г. у селу се појавила казнена експедиција интервенциониста, која се обрачунавала са свима осумњиченима за лојалност партизанима  – сведочио је житељ села Харитоновка у Шкотовској области А. Хортов.  – Припадници казненог одреда хапсили су многе сељане као таоце, захтевали од њих да одају партизане, претили стрељањем… Свирепо су се обрачунали џелати-интервенционисти и са недужним сељацима-таоцима. Међу њима је био и мој остарели отац Филип Хортов. Довели су га кући искрвављеног. Био је жив још неколико дана и све време је понављао: – Због чега су ме мучили, проклете звери!? Отац је умро, оставивши за собом петоро сирочади.

1424695133_1338609739_polarbearexpedition

Више пута су се амерички војници појављивали у нашем селу и хапсили становништво, пљачкали, убијали. У лето 1919 г. амерички и јапански припадници казненог одреда приредили су јавно батинање бичевима и шипкама сељака Павла Кузикова. Амерички подофицир је стајао поред и уз осмех шкљоцао фотоапаратом. Ивана Кравчука и још тројицу младића из Владивостока осумњичили су за везу са партизанима, мучили их неколико дана. Избили су им зубе, одсекли језике“.

А ево и другог сведочанства:
“Интервенционисти су опколили Мали Рт и отворили жестоку паљбу по селу. Пошто су сазнали да у њему нема партизана, Американци су се одважили и упали, запаливши притом школу. Ко год им се нашао на путу, био је сурово мучен. Сељака Череватова, као и многе друге, морали су да носе кући искрвављеног, без свести. Окрутна мучења вршили су амерички пешадинци у селима Кневичи, Краљевци и другим насељеним местима. Амерички официр је пред очима присутних испалио неколико метака у главу рањеног младића Василија Шемјакина“.

И сам генерал Грејвс, командант америчког експедиционог корпуса, је касније признао:“ из области у којима се налазила америчка војска стизале су нам информације о убиствима и мучењима мушкараца, жена, деце… “

Ништа мање отворен у својим успоменама био је и пуковник армије САД, Мороу, који се жалио што његови „јадни војници“ „нису могли да спавају, ако тог дана нису неког убили (…) Када би наши војници заробили Русе, одвозили су их на станицу Андријановка, тамо су празнили вагоне, а заробљенике би приводили до огромних јама, у којима су их стрељали из митраљеза“. „Дан за сећање“ за пуковника Мороа био је дан „када је стрељано 1600 људи, допремљених у 53 вагона“.

1424695208_1338609780_amerikanskiegolovorezyvrossii

Наравно, Американци нису били усамљени у тим злочинима. Јапански интервенционисти нису нимало заостајали за њима. Тако су, нпр. у јануару 1919 г. војници Земље излазећег сунца до темеља спалили село Сохатино, а у фебруару-село Ивановку. Ево како је о томе извештавао репортер Јамаути из јапанског часописа „Урадзио ниппо“ : „Село Ивановка је опкољено. 60-70 кућа које су се налазиле у њему, било је потпуно спаљено, а становници, укључујући жене и децу (око 300), били су заробљени. Неки су покушали да се сакрију у својим домовима. Касније су те куће палили заједно са људима који су били у њима“.

Само у првим данима априла 1920 г., када су Јапанци изненада нарушили споразум о примирју, у Владивостоку, Спаску, Никољск-Усуријску и околним селима убијено је око седам хиљада људи.

У архивама музеја у Владивостоку чувају се фотографије, сведочанства о зверствима интервенциониста који позирају поред одсечених глава и измучених тела руских грађана. Истина, наши политичари сада не желе да се тога сећају (а многи међу њима, нажалост, ни не знају ништа о томе).

„АМЕРИЧКИ ДИВЉАЦИ СЕ ЗАБАВЉАЈУ“

Сведочења о злочинима интервенциониста била су објављивана готово у свим локалним новинама из тог времена. Тако нпр. „Далекоисточни преглед“ наводи следећу чињеницу:
“У Владивостоку, у Светланској улици америчка патрола је уз подсмех посматрала како су јапански војници тукли морнара Купријанова. Када су револтирани пролазници притекли у помоћ, америчка патрола га је узела „у заштиту“. Ускоро се сазнало да су амерички „добротвори“ стрељали Купријанова јер се супротставио патроли“. Друга америчка патрола напала је Ивана Богдашевског, “отела му новац, скинула догола, претукла и бацила у јаму. Након два дана је умро“.  1-ог маја 1919 г. два пијана америчка војника напала су С. Комаровског у намери да га опљачкају, али је он успео да побегне од нападача.

1424695276_1338609987_intrvenziaarhangelsk

У месту Седанка група америчких војника животињски се иживљавала над 23-годишњом грађанком К. Случајеви насиља над женама и девојкама од стране ждребаца у америчкој униформи више пута су регистровани и у другим деловима Владивостока и Приморског краја. Било је очигледно да су се амерички војници већ били заситили девојкама лаког морала, којих је онда, као и данас било много. Узгред, једну од тих „продавачица љубави“, која је „наградила“ неколико америчких „каубоја“ опаком болешћу, нашли су мртву у Прудовој улици (где се данас налази биоскоп „Комсомолац“), са пет метака у телу.

Друго сведочанство, преузето из штампе:
„Почетком јула, возећи се фијакером кроз Светланску улицу, четворо пијаних америчких војника малтретило је и вређало пролазнике. Депутат градске Думе, Војцеховски, Санарски и друга лица, револтирани њиховим понашањем, зауставили су фијакер. Пијани војници су пришли Војцеховском и на руском почели да вичу на њега: – Шта се буниш, руска свињо? Зар не знаш да је данас амерички празник? Један од војника је уперио револвер у Војцеховског, а други је почео да га удара револвером по лицу“.

Својим безобзирним, дивљачким понашањем американци су још тада покушавали да докажу свету да је Америка изнад свих! Тако је, по сведочењу листа „Црвена застава“, од 25 –ог децембра 1920г., пијани чопор америчких морнара упао у кафе-ресторан Кокина у Светланској улици и уз простачку псовку на исквареном руском језику почео да растерује играче билијара, како би се забавили, одиграли коју партијицу…

Или још један пример из “Вечерњих новина“ од 18-ог новембра 1921 г. Петоро америчких морнара задужених за радио станицу на руском острву, коју су интервенционисти заузели још 1918 г. дошло је на игранку у салу Радкевича у месту Подножје. Пошто су били прилично „под гасом“, почели су да се „понашају изазивачки“. А када је почела представа, сели су у други ред, испруживши ноге на наслоне столица у првом реду, где је седела руска публика. Притом су викали да пљују на „све што је руско, укључујући и руске законе“. Затим су почели да праве нереде.

Треба рећи да, судећи по сачуваним сведочанствима, амерички војници у погледу пијанства, пљачке и „непристојног понашања према женама којима се најгнусније нуде отворено на улици“, а такође и у погледу дрског, простачког односа према свему и свачему, већ онда нису имали себи равних. Бахати, мртви пијани, они су знали да без разлога приреде пуцњаву на улици пуној људи, по принципу: ко се није сакрио, ја нисам крив! Нимало их није бринуло што од њихових метака гину недужни људи. Важно је било свирепо пребити првог ко им се нађе на путу, са знатижељом истражити његове џепове и новчаник. Новине „Глас отаџбине“ од 12-ог јануара дале су сасвим конкретан наслов: “Амерички дивљаци се забављају“.

… Априла 1920 г. америчке, енглеске, француске и остале стране војске отишле су својим кућама из Владивостока. Због измењене војно-политичке ситуације на Далеком Истоку, владе САД, В. Британије, Француске и других држава биле су принуђене да на Далеком Истоку ускрате отворену подршку локалним властима разних боја које су се супротстављале бољшевицима. У августу су напустили Приморски крај и кинеске делове.

Најдуже су се код нас задржали Јапанци (до октобра 1922 г). Под њиховим „окриљем“ настављао је да делује и специјални батаљон америчких војника. Јенкији су заједно са Јапанцима „управљали“ концентрационим логором који је тих година подигнут на Руском острву и радио станицом која се такође тамо налазила. Измучене људе у логору утапали су поред острва, појединачно и заједно са баржама, везујући им руке бодљикавим жицама.

Постоје докази да је након одласка интервенциониста један од ронилаца који је радио на потопљеним објектима поред Руског острва, наишао на једну од тих баржа, у чијој унутрашњости су „стајали као живи, свезани људи“. Шокиран оним што је видео, ронилац је полудео…

facebookreporter.org/2015/10/07/%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD%D0%B8-%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%BD%D1%86%D0%B8-%D1%83-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B8-%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%83-%D0%BC%D0%BE%D0%B3/

Прочитај без интернета:
0 гласовa