У данашње време друштвене мреже представљају несумњиво битан фактор у значајном делу људског понашања и комуницирања. Могућности друштвених мрежа су врло велике, али оне нису свемогуће, јер њихова вредност не долази сама по себи, него тек у контакту са људским фактором. Тај контакт са људским фактором можемо усмеравати у више праваца, стварајући погодан социјални амбијент за различите облике превратничког деловања. У том смислу, очито је да данашње сложене политичке, економске и безбедносне околности додатно компликују функционисање целокупне људске заједнице, због чега се кроз сталну борбу за доминацију,прибегава најразличитијим методама остваривања супериорности, у шта спадају и друштвене мреже.

Те мреже стварају плодно тле за бројне манипулације и злоупотребе,чак и оне најстрашније.
С друге стране, политички преврат представља изненадну промену у друштвеним односима, пре свега у сфери политике. Та нагла промена се најчешће може испољити политичким ударом, државним ударом, пучем или револуцијом. Иако побројани политички феномени у свом бићу садрже доста сличности, ради се о посебним политичким појавама, које се манифестују и реализују на различите начине.

Талас револуција који је недавно захватио афрички континент упозорава нас да су друштвене мреже добиле на посебном значају, чиме су дубоко ушле у сферу глобалне политике и безбедности. Иако су границе друштвених мрежа детерминисане људским фактором, „арапско пролеће“ је допринело да се Фацебоок и Тwиттер уврсте у моћан механизам превратничког деловања, чиме су те виртуелне заједнице, условно речено, у једном сегменту заправо постале моћније него потенцијали најсавременијих армија. То што се догодило на афричком континенту, коришћењем конвенционалних метода притисака, могло је трајати више година са неизвесним исходом за успех превратничке акције.

Друштвене мреже су посредством интернета доступне у целом свету. Ако интернет тренутно користи преко две милијарде становника планете, сасвим је логично да меридијани и паралеле не представљају никакву препреку за несметану комуникацију.[1] Данас је довољно поседовати рачунар или савременији мобилни телефонски апарат да би се приступало друштвеним мрежама и размењивали подаци, обављала комплетна комуникација и томе слично. Управо у томе и лежи несагледив потенцијал друштвених мрежа, који једним политичким субјектима могу донети добро, другима пак зло, али су те мреже у сваком случају отвориле један нови правац, може се рећи и епоху, у свеукупним друштвеним односима.

Политички преврат посматран кроз призму демократије и ауторитета

Политички преврати су зона забрањеног деловања у готово свим светским законодавствима, а припремне радње за њихово извођење су кажњиве. Избори су родни процес власти, а демократски односи у друштву омогућују оне облике политичке борбе, који су прихватљиви и за власт и за опозицију. Мање више све демократије у савременом друштву, настоје да демонстрирају да се власт спроводи у корист најширих слојева друштва, негде су то на пример масе, негде народ, негде нација.

Питање демократије у свакој историјској ситуацији, свакој историјској етапи друштвеног развоја, па сходно томе и у конкретним друштвима, поставља изнова, а често и на нов начин, оне друштвене силе које су у стању да избрусе све неопходне елементе за развој демократије у друштву и његовим конкретним облицима. Оне имају шансу да оставе печат можда тренутно, али можда и трајно, на квалитет и отварање перспективе за историјски развој друштва.

Демократија је, по нашем мишљењу, датост и задатост, што ће рећи да се датост демократије, њени конкретни облици и садржаји, њени друштвени актери, не могу узимати као завршени и савршени актери демократије, него се у њима стално откривају оне друштвене енергије и они друштвени актери који из датости прелазе у задатост. То ће рећи да су то она стања демократских друштвених односа, која су све ближе хуманистичким садржајима људских потреба, човековом разотуђењу од свих сила које над њим владају и оним просторима слободе у којима се човек као индивидуа осећа човеком у пуном смислу, комуникацију са другим људима осећа као заједницу у којој сви стварају и у којој сви то стање друштва разумеју као истинску људску заједницу.

Демократија као таква се не може узимати као бесконфликтно друштвено стање. Али оно што је битно за демократију јесте да она има тако отворен систем за разрешавање конфликата у смислу слободне људске заједнице. Међутим, то не значи да односи снага у демократији неким аутоматизмом воде у ту слободну заједницу, како смо је дефинисали, већ је она саткана од низа падова и успона, од низа победоносних стања, али и разочарења и расипања људских енергија. Демократија се обезбеђује и идентификацијом најширих слојева грађана са институцијама, акцијама и добробитним деловањем конкретног савременог друштва.

Неопходно је нагласити и да људи не воле политичке преврате, јер они увек са собом доносе безвлашће, реваншизам, бројне ризике и неизвесности. Међутим, људи политичке преврате некада могу доживљавати и као једини пут ка слободи, ка енергији која проистиче из прогресивног превратничког процеса и која човеку доноси благостање, хуманитет, једном речју срећан живот. У ствари, то је онај мотив људске акције, који се базира на стварању реалних услова да човек влада сопственим животом, не угрожавајући слободу другог човека.

Делање власти може много више од делања појединца да угрози материјалну моћ и моралност друштва, и да тако изазове највећу несигурност и друштва и појединца. Ваљда зато и данас можемо срести људе који су увек противни власти и односе се према њој као према опасном отрову – углавном опрезно и противно.[2] Опште је познато да је превратничко деловање у прошлости било много теже промовисати у регионалним и међународним оквирима, него данас. У данашње време, и прилог о најобичнијем, па чак минорном протесту, са пар десетина учесника, може обићи свет, уколико у себи садржи одређену политичку поруку. Довољно је да један од актера сачини видео запис, најобичнијим телефонским апаратом са интегрисаном камером, и такав снимак пошаље на интернет или заинтересованим медијским кућама, које ће га касније, због специфичности или природе упућених порука, у одређеним случајевима реемитовати чак и као ударну вест.

Такав модалитет преношења информација даје одличне резултате када се потенцира угроженост људских права и слобода у одређеној земљи, а самим тим и повећава гледаност, што је један од основних принципа функционисања медијских кућа. Свакако, могућност манипулација је велика, огроман је маневарски простор да одређени догађај, после интервенције стручњака из области медијске, односно информативне индустрије, добије сасвим другу конотацију од реалне. Овде се свакако ради о утицају на свест и систем вредности.

Конкретне области људске егзистенције су најподложније утицајима који се остварују путем гласина, затим путем електронских медија и других средстава масовних комуникација, као и путем развијених поступака пласирања система вредности друштва или државе, које се желе наметнути или, систематски дозираним акцијама, учврстити од стране популације (народа, државе) којој је то намењено. Безброј је примера да појединци или групе афирмишу одређени систем вредности, коме настоје да дају облик општости. То се дугорочно планира и најчешће се препушта спонтанитету појединих група, које врше „генерацијску деструкцију“ у различитим сферама друштвеног живота, па између осталог и тежњама за легализацијом девијантних облика понашања. Истовремено, ваља указати на појаву апсолутне негације ауторитета у друштву, што у самој ствари може представљати предворје хаоса.

Ми сматрамо да су демократски извори ауторитета у друштву нужни, да је октроисани ауторитет озбиљна аномалија савременог демократског друштва, али исто тако да је деструкција демократских извора ауторитета велика опасност или, како смо напоменули предворје хаоса. У том предворју хаоса стичу се услови за „неку акцију“. Каква ће та акција бити зависи од односа снага које угрожавају уставни поредак, било да су оне спољашње снаге, унутрашње снаге или комплот унутрашњих и спољашњих чинилаца. Минимализација и омаловажавање уставом утврђених функција, ако је реч о демократском уставу, такође је облик пузајућег преврата. Он није непознаница у политичкој историји и често је један од карактеристика опозиционих друштвених снага. При томе, потребно је имати у виду да заштита уставног поретка претпоставља и заштиту опозиционих снага као дела савременог друштва и његове демократске природе.

Из наведених разлога, одбрамбени механизми заштите уставног поретка морају имати развијен осећај у процесу сазнања „пузајућег хаоса“ који ствара добар социјални амбијент за могуће снаге угрожавања уставног поретка и опозиционог деловања као облика демократске организације друштва.
Зато је укидање ауторитета једнако укидању владе, која га конкретизује. Укидање ауторитета, начелно, значи укидање монопола моћи и утицаја или стања ствари у коме је друштвена снага (снага свих) у функцији демократске артикулације општег интереса, а не реализације интереса малог броја појединаца.[3]

Историјски гледано, политички преврати су увек били дело социјалних слојева и класа, ма колико у њима била велика предводничка улога политичких странака. Због тога, политички преврати данас, без обзира како се политичке странке њима „заносиле“, могу успети само ако су се за њих определиле снаге од чије воље и вере зависе. Данашње побуне, протести и други облици грађанске непослушности по свему судећи замењују револуције, али само замењују. Данас је тешко извести преврат против савремених, ауторитарних влада, а из успешних и учесталих грађанских протеста и масовне непослушности ризично је изводити ма какве веће подухвате, односно припремати револуције. Осим тога, политичке странке су се данас толико извештиле у политичком лукавству, да када дођу на власт у многим случајевима од опозиције праве себи резервну алтернативу и преко ње амортизују опасности и осигуравају безболан одлазак са власти, што увек отвара наду за неки повратак.[4]

Повољни услови за реализовање политичких преврата

Политичким превратима као облицима нелегалног остваривања врховне власти, нејчешће претходе дуготрајне политичке, војне, економске или социјалне противречности у одређеној земљи, које временом добијају на обиму и интензитету. Друштвене мреже не делују саме по себи. Није довољно да се посредством друштвених мрежа позива на преврат, а да при томе нису испуњени повољни услови за његово реализовање.
Сходно томе, могући узроци појаве политичког насиља, које свакако може добити на свом интензитету и повољно утицати на стварање погодних услова за извођење политичког преврата су:

оштра супростављеност, недовољност остваривања или немогућност стварног изражавања интереса великих социјалних група;

недовољна способност афирмативног организовања и спровођења власти;

недовољна организованост привредног система;

изразите социјалне разлике;

распрострањеност и полулегалност друштвено негативних појава, као што су корупција, везе и сл;

несузбијање, некажњавање и толерисање негативних појава (обавезно подстиче на манипулације једне, а смањује веру у систем код других);

могућност јавног и сталног деловања антисистемских снага;

постојање снажних антисистемских организација или институција;

стална и снажна политичка, материјална или војна подршка споља противницима система, који се налазе у земљи;

разноврсно, економско, политичко и војно-безбедносно подривање система споља из више праваца;

сукоби политичке елите и интересних група у врховима политичког апарата једне земље;

неконтролисане, недовољно поуздане или политичком врху недовољно привржене војне снаге и безбедносне структуре;[5]

Свакако да се као један од најзначајнијих повољних услова за реализовање политичког преврата, јављају друштвене и економске кризе. Друштвена криза готово увек настаје кад глобалне друштвене структуре почну да губе своје позиције, при чему у том процесу започиње борба са претензијама да се превлада криза или са да се сукобима нижег интензитета освоје боље позиције глобалних друштвених структура при изласку из кризе. Друштвена криза не мора се рефлектовати само на сиромаштво, иако је тај феномен данас у свету актуелан, јер друштвена криза може бити проузрокована политичким, културним и социо-психолошким факторима.

Тако на пример, ако велика друштвена група губи осећање перспективе у друштву, њу почињу да обухватају елементи друштвене кризе, који се могу манифестовати на различите начине. Једном је то осипање политичке организације те велике друштвене групе, други пут напуштање доминантног система вредности или сложени сплет конфузија у култури те групације. Ако је савремени свет прожет вишезначним сплетом друштвених криза, онда то значи да тај сплет може имати различите узроке са различитим ефектима и разноврсним последицама. Ако посматрамо савремени свет, ни функционална теорија друштва као теорија функционалне равнотеже (њени механизми делују када се та равнотежа поремети), ни теорија класне борбе, не могу у целости да објасне феномен друштвене кризе. То ће рећи да савремена друштвена криза све више поставља проблем настанка и развоја нових теорија о друштву, које на егзактан начин треба да објасне првобитне узроке друштвених криза, праксе њихових разрешења или кулминација и на тај нацин одреде одговарајуће услове за конституисање новог друштва, новог система вредности, нових политичких институција и нових политичких актера.

Ти актери морају бити у стању да својом акцијом открију оне законитости друштва које друштву у целини отварају нове хоризонте мимо друштвене кризе и насупрот друштвеној кризи. Друштвена криза као појам, њене теоријске парадигме, сам садржај, као и процеси који њу прожимају, јесу врло сложен феномен, као што се види, и не може се апсолвирати можда ни у томовима студија. Овде само наговештавамо сложеност тог феномена, који на известан начин указује на везу између еволуције и револуционарног мењања друштвене стварности. У том смислу, она се може јавити као предворје превратничког процеса, а од реалног стања друштвених актера кризе и њихове организационе способности да кризом управљају, добрим делом зависи да ли ће она бити предворје преврата или само предворје политичких промена, које могу имати различите облике, где се мењају актери политичке власти, а форме егзистенције друштва остају непромењене.

Такође, економска и социјална криза због своје специфичности и друштвеног значаја, могу у великој мери допринети погоршању свеукупних политичких и друштвених односа у одређеној земљи. Таква криза у почетку најпре погађа најсиромашније слојеве друштва и временом се прогресивно све више увећава број угружених, бришући тзв. средњи слој, и правећи све већи јаз између екстремно богатих и свих осталих – сиромашних. У општем незадовољству и тешком социјалном положају, људи реагују на различите начине и почињу да препознају одређене друштвене појаве и односе, којима у нормалним животном околностима не би придали било какав значај, нити посвећивали посебну пажњу. Те реакције незадовољних маса, не морају се искључиво односити само на јачање превратничке свести и жеље за политичким променама, већ се могу прелити и на терен повећања, на пример етничких или религијских нетрпељивости и нетолеранције, што може представљати предворје оружаних конфликата, грађанских ратова и других катастрофа ширих размера.

Даље, што се тиче повољних услова за реализовање политичких преврата, неизоставно је уврстити и унутрашњу политичку и безбедносну кризу. Политичка криза је поремећај у процесима конституисања и вршења политичке власти који доводи у питање нормално функционисање политичког система или појединих политичких институција. Непосредан узрок политичке кризе је стварање такве констелације политичких снага која дуже или краће време (све док траје криза) паралише активност поједних виталних делова политичког система и онемогућује редован, уставом предвиђени начин политичког одлучивања и спровођења власти. У зависности од узрока може бити пролазна или трајна, а решење се може наћи или у постојећем систему, или средствима која су самим уставом предвиђена, или вануставним путем уз примену самог политичког система. Ова предреволуционарна криза може да прерасте у политичку револуцију, али може довести и до повратка на старо – контрареволуционарно решење кризе, што може бити дуже време стварно политичко стање једне земље. У ужем смислу обухвата сегменте парламентарне демократије, када је политичка криза ограниченог интензитета и испољава се у оквиру политичког система једне земље, без значајније рефлексије на друге сфере јавног живота. Ауторитарни политички системи немају кризу у ужем смислу, јер су све политичке институције под тоталитарном контролом. Зато политичке кризе у оваквим системима или остају скривене или добијају облик насилних обрачуна или се мирно решавају „аранжманима и добровољним оставкама“.[6]

Кризна ситуација се изазива организованом делатношћу политичких противника (коју најчешће усмеравају и воде обавештајне службе агресорских држава), коришћењем унутрашњих објективних тешкоћа и субјективних слабости, све у циљу рушења постојећег уставног поретка. За изазивање кризне ситуације потребно је да постоје организоване непријатељске снаге у земљи – жртви агресије, и да постојеће прилике у њој погодују изазивању кризе. Нужно је да у нападнутој земљи постоје организоване (или се могу организовати) политичке снаге под вођством стране обавештајне службе агресорске државе. Овако организоване снаге настоје да изазову кризу, користећи као повод и неки баналан ексцес. Обавештајна служба агресорске државе управља развојем кризе и усмерава је у правцу њеног заоштравања и приближавања циљу.[7]

За разлику од међународних сукоба, у којима се као сукобљене стране појављују државе, унутрашњи сукоби одигравају се унутар једне државне територије, између антагонистичких група, држављана исте те државе. То се по правилу дешава када се на челу земље налази влада немоћна да контролише ситуацију и усмери политичке процесе у правцу мирољубивог решења спора. Узроци унутрашњих сукоба могу бити веома различити: класне супротности, национално угњетавање, верска нетрпељивост, племенска хетерогеност итд. Унутрашњи сукоби могу се кретати у распону од обичних побуна и стварања једне психозе затегнутости, државних удара, пучева, изолованих и спорадичних аката насиља, па до грађанских ратова ширих размера.[8]

Међутим, савремени макроекономски чиниоци, реалност кретања капитала и повезаност светског економског тржишта, омогућују широк спектар метода, које поједине државе, међународне финансијске организације, банке, мултинационалне корпорације и други центри финансијске моћи, могу ефикасно користити у циљу спровођења своје економске политике, која свакако задире и у домен политичких односа.[9]

Преко капитала се обезбеђује економска доминација и стварају могућности за политичке и војне интервенције. Стални притисци на велики број земаља говоре о уској вези и испреплетености економских, политичких и војних интереса водећих земаља. Као инструмент међународне доминације ове земље користе мултинационалне корпорације које угрожавају економску, политичку и војну самосталност великог броја неразвијених земаља. Помоћу њих се остварују различити облици неоколонијализма, она су исходишта политичке силе, разних облика политичких и економских потчињавања народа и читавих региона. То узрокује општу нестабилност у свету и изазива бројне међународне кризе. Због свих међународних антагонизама и бројних супротности интереса, савремена међународна заједница није нашла начин да трајније осигура сопствену безбедност и мирну будућност.[10]

Транснационалне компаније најчешће се дефинишу као организације чије се власништво и моћ контроле простире у више земаља. Данас је та дефиниција превазиђена, јер се компаније појављују као продавци лиценци, интелектуалних услуга, као консултанти итд. Компаније припадају развијеним земљама, „али у погледу лојалности оне су без домовине“. На тај начин државе постепено губе монопол легалне моћ над својом територијом.[11]

Све наведено, представља само један сиже повољних услова за реализовање политичких преврата, при чему ти повољни услови могу имати и неки други карактер, а који може бити узрокован традицијом, културом, географским положајем или неким другим специфичним фактором, који опредељује узроке конфликтних стања у одређеном друштву или држави.

Друштвене мреже и њихова улога у политичком преврату

Некада је било тешко ефикасно комуницирати, преносити поруке, издавати налоге, организовати протесте, масовнија окупљања. Штампање пропагандног материјала у илегалним штампаријама и, након тога, његова дистрибуција представљали су веома ризичне подухвате, при чему поједини аутори сматрају да је слом „гвоздене завесе“ заправо почео са изумом телефакса и фотокопир апарата.

Данас су свеопште околности другачије. У ери интернета која је у замаху, није тешко закључити да ће XXИ век обележити два поља, поље енергетике и поље телекомуникација.

Да би се разумео значај друштвених мрежа потребно је, између осталог, разумети узрочно-последичну везу утицаја друштвених мрежа на заједницу, односно заједнице на друштвене мреже, чиме залазимо у домен медиоцентричне и социоцентричне теорије. Управо у тој вези леже одговори на многа питања, имајући у виду да су друштвене мреже, као део глобалних медија, заправо живи организам који некада прилагођава себе, а некада друштво, актуелним унутарполитичким и спољнополитичким процесима.[12]

Данас постоје бројне друштвене мреже од којих су најзаступљеније Фацебоок са преко 700 милиона корисника, Тwиттер (www.тwiттеr.com) са преко 200 милиона, Бебо (www.bebo.com) са око 120 милиона корисника, МyСпаце (www.myspace.com) са више од 100 милиона, Фриендстер (www.friendster.com) са 90 милиона корисника, Хи5 (www.xi5.com) са око 80 милиона, Xанга (www.xanga.com) са око 30 милиона, ЛивеЈоурнал (www.livejurnal.com) са 12 милиона корисника, СтумблеУпон (www.stumbleupon.com) са 11 милиона и Тумблр (www.тymblr.com) са 10 милиона корисника.[13]

Такође, занимљиво је да су током октобра месеца 2011. године првих десет најангажованијих земаља за друштвено умрежавање уз просечан број сати по посетиоцу били: Израел са 11,1; Аргентина са 10,7; Русија са 10,4; Турска са 10,2; Чиле са 9,8; Филипини са 8,7; Колумбија са 8,5; Перу са 8,3; Венецуела са 7,9; као и Канада са 7,7 просечних часова.[14]

Ови подаци, који узгред константно добијају на својој квантитативности, указују на то да близу милијарду и по становника планете активно учествује у раду друштвених мрежа, при чему је број интернет корисника, као што смо већ напоменули, далеко већи, јер постоји значајна категорија светског становништва која користи интернет, али не и друштвене мреже.

У прилог наведеном, на Слици 1 је приказан статистички удео најзаступљенијих друштвених мрежа и друштвених медија на глобалној интернет мрежи током 2011. године:[15]

Untitled

—————————————————————————————————-

[1] Statistička analiza je do 31.03.2011. godine ustanovila da ukupno ima 2095006005 internet korisnika, vidi opširnije: www.internetworldstats.com/stats.htm;
[2] Jovan Marjanović, Političke stranke i moderna država, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999, str. 102;
[3] Ljubomir Tadić, Tradicija, legitimnost i revolucija, Službeni glasnik, Beograd, 2007, str. 211;
[4] Vidi opširnije: Jovan Marjanović, Teorija politike, Univerzitet u Beogradu, Beograd, 1996. str. 242;
[5] Vidi opširnije: Dragan Simeunović, Političko nasilje, Radnička štampa, Beograd, 1989, str. 61;
[6] Jovan Đorđević, Mala politička enciklopedija, Institut političkih nauka Pravnog fakulteta uBeogradu, Beograd 1966. str. 861;
[7] Obren Đorđević, Osnovi državne bezbednosti – opšti deo, Viša škola unutrašnjih poslova, Beograd, 1985. str. 128;
[8] Smilja Avramov i Milenko Kreća, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 590;
[9] Međunarodne i međuvladine, kao i nevladine organizacije i multinacionalne korporacije sve više postaju subjekti politike. Sasvim je sigurno da su nacionalne države, i pored toga što ih mnogi negiraju, pogotovu kao istinske subjekte međunarodne politike, opstale kao subjekti politike ali, kao nimalo ravnopravni činioci već kao faktori ograničenog uticaja, tačnije u onoj meri koliko to mogu biti, u zavisnosti kako od ukupne količine moći kojom samostalno raspolažu tako i od političkog pravca kojim idu, Dragan Simeunović, Nacija i globalizacija, Zograf, Niš, 2009, str. 7;
[10] Radomir Milašinović i Srđan Milašinović, Osnovi teorije konflikata, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2007, str. 353;
[11] Smilja Avramov i Milenko Kreća, Međunarodno javno pravo, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 23;
[12] Vidi opširnije: Dragić Rabrenović, Društvene mreže kao novi poligon političke javnosti na primjeru arapskih revolucija, Medijski dijalozi, Podgorica, 2011, str. 310-315;
[13] Anthony Godley, The Power of Social Media, Site Pro News, Winnipieg, 23.05.2011;
[14] www.socialnetworkingwatch.com/Social Networking Is The Most Popular Online Activity;
[15] onlineprofiling.blog.com;
[16] Vidi opširnije: www.rbcdaily.ru/FSBpredlagaet zapretitь v Rossii Skypei Gmail, 08.04.2011;
[17] Andreja Živković, Koje su lekcije egipatske revolucije za online aktivizam, Marks21 Info, Beograd, 28.03.2011;
[18] James Jay Carafano, All a Twitter: How Social Networking Shaped Iran’s Election Protests, The Heritage Foundation, Washington, 20.07.2009;
[19] Ovde je bitno napomenuti da se u demokratskim društvima može nagomilati nezadovoljstvo ukoliko neke grupe (etničke, verske, manjinske) nisu adekvatno zastupljene u državnim i političkim institucijama (vladi, sudovima, vojsci, policiji, političkim partijama i sl.) Na taj način legitimnost sistema može da bude značajno dovedena u pitanje, čime se generišu antagonizmi kao uvod u šire međugrupne konflikte, Radomir Milašinović i Srđan Milašinović,Osnovi teorije konflikata, Fakultet bezbednosti, Beograd, 2007, str. 164;
[20] Mogućnost ostvarenja lične koristi (shvaćene ne samo kao materijalne dobiti), putem revolucije kao njen ključni definicioni kriterijum i element, jeste odlika ekonomicističkih teorija revolucije koje u biti nisu ništa drugo do varijanta ekstremno individualističkog pristupa u objašnjenju i definisanju revolucije, Dragan Simeunović, Državni udar ili revolucija, Simtrade, Beograd, 1991, str. 14;
[21] Dragan Simeunović, Državni udar ili revolucija, Simtrade, Beograd, 1991, str. 14;
[22] Vidi opširnije: Clay Shirky, The Political Power of Social Media, Foreign Affairs, New York, January/February 2011, p. 32;
[23] Što se tiče Irana, internet je dostupan za pojedinačne korisnike u većini gradova, dok ruralna područja generalno nemaju pristup. Dostupnost u urbanim centrima od vitalnog je značaja, jer oko 70 odsto Iranaca živi u gradovima. Velika brzina širokopojasnog pristupaomogućava brzo prenošenje značajne količine podataka, kao što su video i audio fajlovi, ali jegeneralno ograničena na vladu i poslovnu upotrebu. Većina individualnih korisnika je ograničena na spori dial up pristup, koji je skup. Pored toga što se blokira pristup određenim veb sajtovima, zabranjena je i pretraga određenih ključnih reči, vidi opširnije: James JayCarafano, All a Twitter: How Social Networking Shaped Iran’s Election Protests, The HeritageFoundation, Washington, 20.07.2009;
[24] Andreй Soldatov i Irina Borogan, Monitoring Seti: kak эto delaюt specslužbы,www.agentura.ru, 24.10.2011;

Марко Парезановић

www.vaseljenska.com/misljenja/znacaj-uloga-drustvenih-mreza-u-politickom-prevratu-deo/

0 гласовa