„Његовим чином задовољена је људска и божанска правда“, оцењује српски министар, иницијатор акције да се Јововићу додели једна улица.

Српска култура сећања могла би додатно да се обогати и подстакне кроз споменике не само великанима културе већ и историјским личностима, сматра министар културе и информисања Владан Вукосављевић и оцењује да спомен обележја заслужују хероина Дијана Будисављевић и Србин из Црне Горе Благоје Јововић.

„Споменик смо остали дужни Дијани Будисављевић, која је спасла више од 7.000 деце из Јасеновца и Јастребарског и тиме учинила један од највећих подвига у току Другог светског рата“, навео је Вукосављевић у интервјуу за данашње „Новости“.

Ако ћемо доследно да спроводимо принципе културе сећања, каже министар, требало би размислити да се неком улицом одужимо и Благоју Јововићу за кога, како је рекао, мало људи зна.

„Јововић је Србин из Црне Горе који је у Буенос Ајресу извршио атентат на Анту Павелића, од ког је умро две године касније у Мадриду. То не би била похвала атентату као начину борбе, већ храбрости да се највећи крвник српског народа суочи са праведном казном, ако то нису могле да ураде државе, Југославија, Аргентина или Шпанија. Његовим чином задовољена је људска и божанска правда“, рекао је Вукосављевић.

Анту Павелића 1947. штитили Британци и САД

О БЛАГОЈУ…

Благоје Благо Јововић (1922 -1999) био је борац Југословенске војске у отаџбини у Бјелопавлићкој војно-четничкој бригади, и човек који је извршио атентат на једног од најкрупнијих ратних злочинаца Другог светског рата Анту Павелића 10. априла 1957. у Ломас де Паламору, предграђу Буенос Ајреса.

Јововић је живео у Аргентини, а 1999. године посетио је први пут тада СР Југославију и Црну Гору од 1944. године. Јововић је тада допутовао из Аргентине и посетио манастир Острог, сусрео се са митрополитом Амфилохијем Радовићем и том приликом је рекао да је он човек који је убио Анту Павелића.После тога шира јавност је сазнала прави идентитет човека који је пуцао на Павелића.

Благоје је умро 2. јуна 1999. године у Росариу, Аргентини, само неколико месеци после посете, прве и последње, свом родном крају.

О самом атентату на Павелића зна се да је захваљујући једном бившем италијанском генералу, Павелић откривен почетком 1957. године. Подаци нису садржали информацију о правом идентитету Павелића, већ где се налазио и куда се кретао. Планом убиства руководио је Јаков Јововић,а добровољно се пријавио његов рођак Благоје. Касније им се придружио Мило Кривокапић.

Одлука је донесена да се атентат изврши 9. априла 1957. године, односно, дан уочи прославе Дана независности НДХ. У предвиђено време Благоје Јововић и Кривокапић су се упутили у место Паламор, где је Павелић дуже живео. Тог дана, Павелић је пошао са женом и ћерком, па су одлучили да атентат изврше наредног дана.

У среду, 10. априла у 9 часова, увече, по изласку из омнибуса Павелић је посумњао у свог првог пратиоца и окренуо се и у правцу Благоја испалио неколико метака. Јововић је потрчао за Павелићем и испалио пет метака у његовом правцу. Два метка су погодила Павелића, који се затетурао, али је погнут почео да јауче од болова и моли за милост. Како је то изгледало сведоче речи самог Благоја Јововића о том случају, а које су записане у књизи, а преноси их Википедија:

„Кренем за њим. Брзим кораком. Скоро трчим.

Долазим на седам-осам метара. Павелић ме је осјетио, видео… почео да виче:

‘Мајку ти је… српско-јеврејску, комунистичку!’

Чујем пуцањ, не знам одакле долази.

Не стајем. Трчим право на Павелића. Дођем на два-три метра и пуцам. Једном. Други пут! Пуцам му у леђа, онако како је бјежао. Два пута у њега. Он пада.

Како је носио ташну, она му испадне, са стране у једну башту.

Пао, не мрда, не могу да вјерујем да се прави мртав, ако су два метка у њега.

У том тренутку помислим — боље је да остане жив, јер ће га у болницу, народ ће видети и онда му се мора судити!

Дал да га прибијем? Онда угледам ону ташну. Документи? Било би добро докопати се… али, ако су паре у торби, па ме ухвате и прогласе лоповом. И да сам га убио због пара! Оставим ја и Павелића и торбу.

Неко виче:

„Јуре, Јуре!”

И пуца се према мени. Ја се окрени и пуцам у том правцу. Испалим три хица.

Почнем да трчим око зграда, полукружном улицом.

Народ излази. Питају — шта је било?

Онако задихан, говорим им:

„Гледајте шта раде ове будале тамо, напиле се па пуцају на све живо!”

„Тај је луд или пијан”, вичем да ме и они са прозора чују.

Револвер ми у џепу. Оставио сам само један метак, за сваки случај“.

Извор: yоутубе

Одмах након пуцњаве, Јововић је побегао у једном, а Кривокапић у другом правцу и сакрио се код својих пријатеља, очекујући реакције аргентинских власти, које су одмах интервенисале.

Аргентински жандарми су испитивали Павелића након атентата. На питање жандарма на кога сумња да је извршио атентат, Павелић је одоговорио:

„Не да сумњам него поуздано знам да је атентат закувала југословенска амбасада, наравно по наређењу Титове тајне полиције!”

Задобијене ране од атентата Павелићу никад се нису зацелиле, пошто је боловао од шећерне болести. Умро је у рано јутро 28. децембра 1959. у 71. години у Мадриду, од последица атентата.

 

mondo.rs/a1048661/Info/Srbija/Atentat-na-Pavelica-Blagoje-Jovovic-ulica-u-Srbiji.html

13 гласa