Да ли извозом у Русију пољопривредних производа из земаља ЕУ – под ознаком српска роба – пристајемо на статус земље кријумчара

Рок који је Русија дала Србији да до 2. октобра достави тачне површине под засадима воћа и поврћа које се највише извози тек што је истекао, а из Министарства пољопривреде РФ 25. октобра стигло је решење у којем стоји да српским пољопривредним производима није омогућено да уђу кроз било који гранични прелаз већ само неколико таксативно побројаних граничних пунктова. Ова мера која има својеврсни казнени карактер уведена је, како стоји у наведеном решењу, зато што се у дужем временском периоду из Србије у Русију извозе пољопривредни производи из земаља ЕУ а под видом робе српског порекла.

РЕСТРИКТИВНЕ МЕРЕ Како је реч о споразуму који има не само економски већ и политички карактер, будући да је потенцијална корист од бесцаринског трговинског режима неупоредиво већа када је реч о Србији него о Русији, поставља се питање да ли Влада која не кажњава директоре царинских испостава и надлежне инспекторате у којима се крши споразум и сама нечињењем индиректно учествује у његовом урушавању?

Др Зоран Чворовић, доцент Правног факултета у Крагујевцу, сматра да наша влада не може да се правда да је реч о уобичајено мало случајева кршења царинских и фитосанитарних прописа, посебно јер су на робу која се увози из Европске уније и различитим малверзацијама транспортује на руско тржиште са нашим декларацијама, недавно указали и представници фитосанитарне инспекције „Росељходнадзор“ који су били у контроли у Србији.

Реч је, сматра он, о масовној појави старијег датума, због чега је као крајњу меру руско министарство морало да донесе овакво решење.

„Претпостављам да је руска страна кроз заједничке комитете већ упозоравала српску страну која очито није реаговала, па је Русија морала да донесе овакво решење које садржи две рестриктивне мере – обе на известан начин ограничавајуће када је реч о слободном извозу српских пољопривредних производа. Нечињење Министарства пољопривреде и Министарства финансија, те инспекцијске службе и Царине које су подређене овим министарствима, по питању сузбијања оваквих појава и кажњавања починилаца који имају име и презиме, отвара питање одговорности наше стране. РФ је, подсетимо, Србији омогућила да на најповољнији могући начин кроз бесцаринску трговину извози у РФ скоро све што Србија може да произведе у сфери пољопривреде.“

Није тајна да се реекспорт воћа на тржиште Руске Федерације показао као један од уноснијих бизниса. Још 2015. године „Росељхознадзор“ је због сумње да пољске јабуке са ознаком српског порекла долазе у Русију, запретио забраном извоза свих биљних производа и захтевом да се да образложење како правдамо нагли скок извоза. Потписивање Протокола о сарадњи којим се Србија обавезала да ће руске партнере дневно обавештавати о испорученој роби и пратећој документацији није спречило нови захтев са руске стране, поновљен у августу ове године. Иако Влада није желела да организационо, саветодавно и из буџета субвенцијама помогне српске пољопривреднике како би повећали свој извоз у Русију, правдајући се да под притиском Брисела не сме да као повод користи санкције које је Русија увела земљама ЕУ, министар пољопривреде је том приликом рекао да је повећан извоз „последица све већих површина под засадима воћа и поврћа јер се и све више пољопривредника укључује у тај посао“.

Пољопривредни произвођачи из места Удовице, напротив, сматрају да није реч о новим засадима већ чињеници да хладничари увозе нектарине из Грчке, а за даљу дистрибуцију у РФ користе њихова пољопривредна газдинства и регистрације, као и уговоре на којима се налази њихов потпис. „Исти је случај са јабукама које се претходно увозе из Пољске, па испада да имамо пет пута већу производњу него што реално јесте. То наравно утиче на цену производа“, пожалио се пред камерама недавно пољопривредник из Удовице.

КРАЈЊИ ДОБИТНИК Ко је крајњи добитник кршења споразума који, ратификован, има статус закона?

Чворовић подсећа да, као прво, ратификовани међународни споразуми имају већу правну снагу од домаћих закона и стоје у хијерархији правних аката између закона и Устава. Овакав положај међународних споразума, па и Споразума о слободној трговини са Русијом чини одговорност Владе Републике Србије и надлежних министарстава већом. Што се тиче крајњег добитника оваквог безакоња које толерише Влада Републике Србије, онда су то, примећује, пољопривредници из земаља ЕУ којима је РФ увела санкције и наравно буџети ових држава.

„Циник би приметио да Влада Републике Србије која, излазећи у сусрет притисцима из Брисела није хтела да одвоји ни динар како би повећала капацитете српске пољопривреде и искористила шансу која јој се указала оног тренутка када су прекинути трговински односи између Русије и ЕУ у сфери пољопривреде, сада жмури на својеврсно масовно кријумчарење пољопривредних производа преко српске територије и на тај начин помаже попуњавање њихових испражњених државних каса. При томе, опет због Брисела, драстично се нарушава поверење Кремља који нам је дао привилегован трговински статус да своје јабуке и шљиве продајемо Русији пошто то не можемо на тржиштима земаља ЕУ.“

Од оваквог драстичног нарушавања Споразума о слободној трговини са Русијом политичку корист чини се опет може да има само Брисел. Брисел, како стоји у преговарачком поглављу 29, захтева од Србије да до краја приступних преговора раскине све уговоре о слободној трговини које земља има са Русијом и Турском. Ово је логична последица чињенице да неко ко жели да постане члан ЕУ мора да прихвати да улази у савез који има јединствену царинску тарифу према свим трећим земљама.

У светлу ове правне чињенице, каже Чворовић, сва зарицања наших политичара да неће раскидати Споразум о слободној трговини са Русијом, те да неће уводити економске санкције Русији делују као обичне демагошке флоскуле.

„Иако у агенди за преговарачко поглавље 29 стоји да ће се потпуно усклађивање наше царинске политике са царинском политиком ЕУ извршити у моменту прикључења, не можемо да занемаримо најновије изјаве високих функционера из Брисела као што је Јункерова којима се обећавани термин приступања Србије ЕУ са 2025. помера на 2020. годину. У светлу све драстичнијег заоштравања односа између Брисела и Москве овакво померање термина има облик својеврсног притиска на Србију, јер ако се Србији у изглед ставља 2020. као време могућег уласка у ЕУ, онда ће се од Београда тражити да већ сада почне са потпуним усаглашавањем како царинске, тако и спољне политике. То у резултату може једино да значи да ће 2018. или 2019. на Београд вршити притисак да уведе санкције Русији и раскине Споразум о слободној трговини“, закључује Чворовић.

Решење руског Министарства пољопривреде има својеврсни казнени карактер. Овакву оптужујућу тезу несумњиво би могла да обори одлучна акција Владе Србије да сузбије овакве појаве тако што би сменила све одговорне функционере у царини и инспекторату, и тиме што би тужилаштва покренула кривичне поступке против ових лица. У супротном, могло би се закључити да се нечињењем Србија може најлакше оправдати пред српском јавношћу и пред Кремљом када буде раскидала споразум који је већ постао мртво слово на папиру. А постао је јер Београд није желео да с једне стране користи његове могућности, а с друге стране, јер га је систематски урушавао кријумчарењем робе из ЕУ као српске.

ДВА ЛИЦА ЈЕДНОГ ЛЕВИЈАТАНА

Мада Брисел тражи од Србије да када су у питању спољна трговина и царински режим не седи на две столице, и да у што краћем року усклади своју царинску политику и спољну трговину са Бриселом, исте захтеве не примењује када је у питању њена офанзива према чланицама других трговинских и царинских савеза. Тако ће ових дана, каже Чворовић, Брисел закључити свеобухватни уговор о источном партнерству са Јерменијом при чему му неће сметати да у блиске енергетске и трговинске односе уђе са Јереваном, који је члан Евроазијске царинске и трговинске уније.

„О намерама ЕУ према Јерменији најјасније показује део споразума који се односи на пружање помоћи у сфери енергетике и екологије под условом да се затвори највећа јерменска нуклеарка која обезбеђује више од половине потреба за електричном енергијом у овој закавкаској републици. Ова игра има позадину да се уместо сопствене нуклеарне енергије Јереван веже за азербејџански гас или америчке шкриљце. Ово показује да сви пројекти ЕУ имају геополитичку позадину и да су интереси Брисела дубоко повезани и увезани с интересима Вашингтона. Или, тачније, „дубока држава“ у Америци и „дубока држава“ у Бриселу представљају два лица истог Левијатана.

Пише: Наташа Јовановић за pecat.co.rs

 

Šverc u bescarinskoj zoni

5 гласовa