Аутономашки грабеж наших новаца

Закључком Владе Србије 05 бр. 400-2441/2009 донетим 29. априла 2009. г. Пајтићевој  аутономашкој влади су најзад поверени сви републички новци за плаћања на територији Војводине. Тиме је Р. Србија постала „крава музара“ војвођанских аутономаша. Да би прикрили ту непријатну чињеницу од јавности, аутономаши су уставну основицу покрајинског буџета лажно представљали као „срамно ниску“ републичку финансијску обавезу према Војводини. Другим речима војвођански аутономаши су своје паразитирање на републичком буџету крили ширењем „фаме о војвођанских 7%“. Пајтић је 2014. године по основу те фаме чак покренуо узалудни поступак пред Уставним судом против Буџета РС.

Почетком јесени 2009. године Борису Тадићу је први пут пало на ум да размисли треба ли да испуњава  баш сваку аутономашку жељу. Међутим, у том тренутку Пајтићеву владу је посетила једна веома битна, а сасвим нетраспарентна глобалистичка организација – „Швајцарска конституенца (неформални борд директора ММФ и Светске банке). Случајно или не, врло брзо након њихове посете је противуставни Корхецов статут усвојен у републичкој Скупштини и ступио је на снагу. Републичка полиција је по дојави лигашког покрајинског секретара у Новом Саду чак похапсила српске омладинце који су мирним начином покушали да изразе своје неслагање са актом који је нарушио јединство наше  отаџбине. Евроатлантисти Београда и аутономаши Новог Сада су коначним усвајањем Корхецовог статута сасвим одустали од четвртог политичког начела демократске политике модерног доба: Начела недељивости републике. Уместо овог начела, на сваком кораку су популарисали демагогију „децентрализације“ и „регионализма“, која је прикривала њихове тежње за феуалном партикуларизацијом.

Београдски режим је од металског концерна Војводине отео Металс банку, да би Пајтићевим аутономашима предао њен финансијски капитал којег је металска индустрија Војводине деценијама мукотрпно стварала и унапређивала. Чим су се Пајтићевци домогли Металс банке, металска индустрија Војводине је сасвим нестала! Тадићевци су редом конвалидирали све политичке жеље аутономаша које су ови умели да формулишу. Иако је проглашена „Развојном банком Војводине“, бивша Металс банка је аутономашком режиму служила искључиво за покривање губитака које је производила Пајтићева политика. Врло брзо су новци наше металске индустрије потрошени, па су у више наврата задуживали Покрајину емитовањем обвезница, како би надоместили средства која „омиљени“ дужници по правилу нису враћали у РБВ. За само три године таквог  штеточинског пословања, Пајтићева аутономашка власт је РБВ довела у стање колапса, а потом у стечај. Јавности је могло бити јасно и да у буџету Војводине недостају огромне своте новаца, а да је Корхецов статут једини успех Пајтићевог аутономашког режима.

Колапс Војводине под разобрученом влашћу Пајтићеве илегалне европске регије 

Пајтић је Војводину за мало увалио у процес стварања нове државе од делова Србије, Мађарске и Румуније. Радило се о под кулисом званом „пројекту регионалне сарадње“ Дунав-Криш-Мориш-Тиса, који је преименован у „ДКМТ регион“. Наиме, Пајтићева „европска регија“ није испуњавала статистичке критеријуме које мора испуњавати регија ЕУ (NUTS) да би приступила мужи буџетских средстава ЕУ, па су Пајтићеви аутономаши тада наумили да се послуже жупанијама суседне Мађарске и Румуније. Сва срећа, Румунија је убрзо прозрела опасност, па је „ДКМТ регија“ ипак остала мртво слово на папиру. Наша дипломатија би морала да преиспита у којој мери је Пајтићево парадипломатско импровизовање са „ДКМТ регионом“ мотивисало ову (иначе Србији традиционално пријатељску) суседну земљу на неке њене касније непријатне потезе према Србији.

Аутономашки функционери су постајали све бахатији и после 2008. године су, по примеру Пајтића, почели право међусобно такмичење ко ће дограбити више јавних функција у Покрајини. Све те функције биле су, разуме се, добро плаћене. Године 2010. Бојан Пајтић је почео да пласира особиту самопромоцију представљајући себе као „највећег мостоградитеља“ Војводине и градитеља хидроелектрана. Међутим, у Војводини је ипак само републичким новцима, без динара улагања Пајтићевог режима, подигнут најдужи мост на Дунаву у Европи, мост код Бешке. У ствари, баш у време отварања моста код Бешке умало није пропао Гаранцијски фонд Војводине. Од изградње 12 хидроелектрана које је Војводини обећао Пајтић, ни један шип није забоден. Пајтић за 12 година на власти у Војводини није успео да обнови чак ни чувени новосадски  Жежељев мост, иако је то више пута најављивао: за догодине. Пајтићеви мостоградитељски успеси углавном нису били подухвати плаћени покрајинским новцима, или се радило о поправкама ћуприја на регионалним каналима који су годинама запуштени и смрде. Почео је чак да поставља и спомен плоче са својим именом на забавиштима, домовима здравља (чак и на једној цркви) чије обнове је делимично помогла покрајинска влада. Таква кампања је све мање личила на политичку пропаганду, а Војводину претварала у хумореске Иљфа и Петрова или гротеске Данила Хармса. Упркос Пајтићевим обећањима да ће бити спасена, пропала је најмоћнија житно-млинарска фирма Војводине (суботичка „Фиделинка“) како би је се домогла породица шефа ЛДП-а, преко своје фирме у Лондону. У амбалажи „Фиделинке“, под брендом „најбоље из Војводине“, почело је да се продаје увозно страно жито!

Док су индустрија и пољопривреда у Војводини пропадали, Пајтић је у Бриселу оснивао паралелно, скупо, а бескорисно дипломатско представништво Покрајинске владе. Ради давања политичког легитимитета таквом подухвату је и Покрајинска влада прихватила аутономашко повампирење Брозове политике одумирања државе у самоуправном социјализму. Дотерана је преко „дунавских стратегија“ и поменутом употребом флоскула „децентрализација“ и „регионализација“ уклапана у давне политичке идеје „Интермаријума“.  Положај АП Војводине Бојана Пајтића је требао да постане светли пример успеха „дунавских стратегија“.

Године 2011. су војвођански аутономаши покушали да активно обесмисле и антифашистичке традиције Војодине компромитовањем сећања на жртве Новосадске рације. Још горе, у медијима су се јавили апели о потреби обештећења протераних фолксдојчера, иако ни Војводина, ни Србија не сносе никакву одговорност за њихову судбину која је решена 1945. године договором великих сила у Потсдаму, а затим педесетих година у Паризу. Мада се Пајтић није лично експонирао у борби за „права потомака фолксдојчера“, није се томе ни противио. О немогућој одговорности Србије за тероризам војног режима Брозовог генерала Ивана Рукавине у Војводини писао сам у одговарајућем чланку.

Још горе су биле прилике од непосредног значаја за живот грађана Војводине. Домаћа јавност је болно сазнала за нагли успон корупције у здравству Пајтићеве покрајине, нарочито путем установљења „листа чекања смрти“ на покрајинској клиници у Сремској Каменици. Покрајински медији (укључујући РТВ) су годинама игнорисали прогоњену Бојану Бокоров. Ова храбра лекарка се непоколебљиво  супротставила трговцима местом на „листи чекања смрти“ онкологије Пајтићеве „европске регије“. Док се на каменичким листама чекало све дуже, Пајтић је сваке године понављао обећања да ће догодине бити изграђена „Каменица два“. Иако се уистину радило о новом крилу старе зграде клинике, Пајтић га је поносно прозвао „Шварцвалд клиником“, и ни ову зграду није оспособио за пуних 10 година.

Поплава корупције у Пајтићевој „европској регији“ постала је општа након поверавања Покрајинској влади новаца за републичка плаћања. Покрајински режим је муњевито спречио Бојана Костреша који је августа 2011. године самоиницијативно поднео Предлог закона о финансирању Војводине. Тада је јавности најзад постало коначно да постаје јасно да Предлог закона о финансирању Војводине постоји, али да га аутономашки режим крије. Постало је извесно да новосадском режиму одговара финансијско безакоње и бескрајна расправа око наших новаца.

Ситуација у Војводини је до 2012. године толико нарушила владавину права и безбедност, да су агентуре неоосманистичке Турске под легендом омладинског  активизма успешно и некажњено провалиле у једну новосадску касарну. Војвођанско аутономаштво је покушало да се уједини у јединствени „Војвођански фронт“ како би остварило широки утицај у народу и повратило пољуљани улед аутономаштва у јавности. Узалуд.

За свега пар година разобручене власти Пајтићевог аутономашког режима, дошло је до финансијског краха главних покрајинских финансијских институција. Јавност је сазнала како су Пајтићевом режиму подобни тајкуни добијали кредите од Развојне банке Војводине без одговарајућег обезбеђења и једноставно престајали да их враћају. Политички пласмани капитала под контролом Пајтићевог режима одвели су новце Војводине у пропаст уместо у развој. Међутим, то није било довољно. У проблеме је 2013. г. запала и Тесла банка, која је настала као последица Пајтићевог заграничног финансијског авантуризма (у Хрватској).  Тесла банком је Пајтић успешно оптеретио покрајинске, али и републичке финансије (Фонд за развој Републике Србије). Под управом Пајтићевог режима, пропао је и некад моћни Фонд за развој Војводине. Његову пропаст Пајтић је прикрио на потемкиновски начин. Чим је Фонд за развој Војводине пропао, одмах је прогласио оснивање истог фонда под мало другачијим називом сместивши га у сабласно пусту зграду Развојне банке Војводине (коју је упропастио још раније). Уместо Пајтића, пред јавношћу Војводине је тај гротескни подухват хвалио покрајински секретар за финансије Зоран Радоман. Покрајински Фонд за капиталне инвестиције је одавно постао тема српских таблоида, а деловање покрајинског Фонда за подршку страним инвестицијама (VIP Fund) је до данас сасвим нетранспарентан за општу јавност.

Отворени сепаратизам војвођанских аутономаша

Пошто је Пајтић војвођанску аутономију претворио у „чардак ни на небу ни на земљи“, аутономашком режиму је почело да измиче тло под ногама. На језиво дрзак начин 2013. године Пајтићев режим је извршио први отворено сепаратистички акт. Тачно на дан историјског проглашења усташке НДХ (10. априла), Пајтићева Влада је поднела Скупштини АПВ  Предлог декларације о уставном положају Војводине, којом је отворено изнела низ нових претензија на суверени положај „Војводине“. СНС и ДСС су против тог акта повели грађане Војводине у први и једини заједнички јавни протест у Новом Саду. Међутим, убрзо после тога је Вучић извршио један веома благонаклони чин према аутономашком режиму. Наиме, пошто је покрајински медијски јавни сервис РТВ услед мегаломанских пројеката запао у тешке финансијске проблеме, помогла им је републичка Влада, додељујући РТВ-у статус привилегованог медија, попут РТС-овог и обезбедила им финансирање републичким новцима.

Наравно, Уставни Суд Републике Србије је утврдио да су Покрајинска одлука о ВАНУКорхецов статут и Закон о надлежностима Војводине неуставни. Војвођански аутономаши су се веома разочарали. Нису њима толико сметале одлуке Уставног суда, већ незаинтересованост евробирократа за судбину самопроглашене „европске регије“. Чини се, међутим, да су управо немачке евробирократе пробале да натерају пајтићевце да ураде нешто корисно и да већ једном поднесу Предлог закона о финансирању Војводине. Међутим, тај покушај је одмах обесмишљен новим аутономашким глупостима. Објавили су да желе да прописују, наплаћују и располажу „покрајинским“ порезима и царинама. Уместо озбиљних предлога, поднет је нови списак немогућих финансијских жеља, у форми Декларације, коју није било могуће паметно употребити.

На челу Војводине силом и мимо права

Одмах по судски утврђеној неуставности Корхецовог статута, аутономашки режим је приступио изради новог, Пасторовог статута. Њиме је уведен илегални „раскидни услов“ територијалног јединства Србије на територији Војводине – приврженост Србије европским интеграцијама. Покрајинска влада се већ све мање мешала у свој посао, па је израду новог покрајинског Статута иницирао шеф СВМ Иштан Пастор у својству председника Скупштине АПВ, први политичар у покрајинској власти који је већ 2014. године отворено почео да ради за Вучића. Пастор се најпре обезбедио уговоривши да аутономија Војводине постане предмет политичког договора СВМ и СНС. Вучићевом режиму у Београду након договора с Пастором није сметала чак ни нова покрајинска узурпација надлежности Уставног суда путем „установљења“ Одбора за уставна питања АПВ.

Уз све манипулације и силовања владавине права, Пајтићева аутономашка власт је најгоре по демократију смислила средином 2014. године. Наиме, упркос начелу заснованости владавне на праву и демократској вољи гласача, Пајтићева влада је о длучила да задржи свој положај заснован на доказано противуставном Корхецовом статуту без обзира на престанак његовог важења. Пајтићевци су одлучили да не распишу нове изборе после доношења највишег акта Покрајине, већ да и даље остану на власти до истека четворогодишњег рока. На срамоту демократских традиција Српске Атине, испало је да је Покрајинска влада аутономнија од војвођанске аутономије. Све је подсећало на Орвелову „Животињску фарму“ где је проглашено: „Сви су једнаки, али су неки једнакији од других“. Вучићев режим ни на ово није реаговао, већ је омогућио Пајтићу и његовим аутономашима да мирно уживају у својим илегалним функцијама и илегално владају Војводином и располажу нашим новцима још пуне две године. За то време, најближе Пасторове сараднике Вучић је наградио именовањима на важне функције у републичким министарствима.

Пајтић се у међувремену, након повлачења Бориса Тадића и Драгана Ђиласа домогао и функције председника ДС. Јужно од Саве Пајтић је србовао, а после је са колегама у Новом Саду саставио још једну „Декларацију“, са новим списком аутономашких жеља.

На себи самој заснована Пајтићева власт одржавала се љубазношћу Вучића који ничим није показивао да му озбиљно смета такво стање. Аутономашка Покрајинска влада Бојана Пајтића је покушала да 2015. године правно-политичком еквилибристиком поново оживи противуставну Војвођанску академију наука. Ипак, истини за вољу, био је ово Пајтићев уступак лигашком наваљивању. Резултат је био само то што су аутономаши једно приватно удржење натоварли на грбачу Војводини, како би се  нашим новцима наградила амбиција групе људи који су умислили да заслужују највише академско звање.

Пошто Вучићев режим ништа није учинио против свих наведених незаконитости у којима је огрезла Пајтићева Покрајинска влада, јасно је да је напредњачки режим у Београду био заштитник војвођанског аутономаштва. То је посредно показало и  тематски поље сукоба СНС-а са Пајтићем, сведено на сасвим споредне афере, као што су јавне набавке депилатора, лавора, Пајтићева летовања и слично. Пајтић је најзад могао да одахне задовољан избором републичког јавног тужиоца и мирно се припреми да одступи са власти, безбедан од одговорности за све што је током 12 година учинио Војводини.

Када је постало јасно да Рокфелеров капитал стоји иза невладиног, медијског, и политичког сектора војвођанског аутономаштва, Пајтић је почео припреме за политичку пензију. Учествовао је још у симулацији борбе аутономаша за војвођанску земљу.  Заједно са Чанком и Радуловићем је пред Скупштином Р. Србије „протестовао“ због будуће судбине војвођанских ораница. Да ли се ико сетио улоге ове тројице у режиму који је Војводину за бадава распродавао домаћим и страним тајкунима? Један од њих је у то доба нормирао законе, други је те законе спроводио, а трећи се с тајкунима на терену погађао. Крај Пајтићеве владавине је, као у Аристофановим „Жабама“, пратило крекетање извештача и новинара РТВ-а који су војвођанске ратаре упорно називали „паорима“ под диригентском палицом аутономашких уредника.

Уочи избора 2016. Године, Пајтић је обезбедио финансијера Демократској странци. Новцнма Амира Бислимија Пајтић је успешно заобишао блокаду рачуна ДС. Међутим, чим се Бислими захваљујући Пајтићу нашао на месту пословног директора ДС, најпре се сукобио са Драгољубом Мићуновићем, а затим и са Гораном Јешићем.

Упркос лошем резултату ДС на изборима, Пајтић је ДСС-у и Дверима бацио „тринкелт“ позивајући гласаче ДС да гласају за ДСС и Двери, како би и они прешли цензус на поновљеним изборима. Наравно, није то више онај „српски сабор Двери“ или „Двери – покрет за живот Србије“ којим управља старешинство једнаких у братској љубави. Није то ни онај ДСС којег смо препознавали по доследном легализму и јасним програмским вредностима Војислава Коштунице и његових најближих сарадника. У присуству Бориса Тадића и Чедомира Јовановића, аутономашки русофоб који отворено лобира за чланство Србије у NATO је Дверима и ДСС-у јавно уделио политичку милостињу, а они су ту милостињу од њега прихватили. 

Резиме политике Бојана Пајтића

Данас су штеточинске последице Пајтићевог руковођења војвођанским аутономаштвом јаности добро познате. Његова улога на челу Војводине састојала се у изазивању кризе правне државе и сиромашења Покрајине, како би било омогућено несметано грабљење пољопривредне земље и онемогућено спасавање домаће привреде од ефеката светске економске кризе.

На геополитичком плану, Пајтићево руковођење војвођанским аутономаштвом било је уклопљено у  два циља глобалистичког поретка:

Подстицање сепаратистичких тенденција у Војводини циљ је чије постизање треба да омета развој руске енергетике ка тржишту средње и јужне Европе преко Србије. Отуд је Пајтић своје штеточинско деловање у Војводини закључио управо јавним русофобним иступањем.

Много озбиљнији и опаснији циљ по Војводину и Србију је успостављање пројекта Resilient Belgrade којим глобалисти намеравају да подигну на нашој земљи један од својих мегалополиса. Војвођанско аутономаштво је оживљено у доба Пајтића и његових колега као маскарада за лаковерне, да се Власи не досете док их претварају у инквилине на земљи коју су њихови преци ослобађали својом крвљу.

Бојан Пајтић је слика и прилика око чега се окупило војвођанско аутономаштво: око особе одговорне за прву безочну манипулацију демократијом у српској Скупштини, која је потом успоставила беспоредак илеглне „европске регије“ у Војводини, док је наша земља и слобода претворена у власништво двадесетак страних и домаћих тајкуна;  особе која је докторирала на облигационом праву исте године када је био на челу покрајинске власти која је нарушила уставни поредак сопствене отаџбине у Војводини Корхецовим статутом, изазвавши  талас  корупције који је за пар година потопио све финансијске установе Војводине; око лица чија су животна дела: непоправљиво компромитовање идеје регионалне аутономије, празна покрајинска каса, „очеред“ болесника пред онкологијом и промоција групе чудака који умишљају да су академици.

Наравоученије

Оно што је преваром зачето у турском граду Бодруму, после тринаест година развоја евроатлантске демагогије, корупције, сиромаштва, беспоретка и феудализације Војводине, утопило се у русофобији NATO лобисте. 

Војводина је наша кућа, а русофоб и NATO лобиста је њоме газдовао тако што је наредио аутономашима да нам кућни кров сруше на главу. Требало нам је времена да се спасемо од те невоље. Док смо се избавили живи под рушевинама Војводине и поново дигли кров на нашој кући, аутономаши су нам уштеђевину отели и потрошили, а покућство и имовину будзашто распродали. Бесправно су издали нашу очевину, а на нашој дедовини преваром установили хипотеку. 

Верујемо у живот славећи истину коју сведочи Милош Црњански романом „Сеобе“. Знамо да „има сеоба, смрти нема“. Они боготворе мирење са смрћу славећи смутњу коју је бунцао њихов Радомир Константиновић у „Филозофији паланке“. Сва зла по нашој Војводини су недела мржње недостојника древног завета исказаног у личности Вука Исаковича: Богу творцу молим сја да узрју пут свој и Русији појду.

Прочитај без интернета:
31 глас