Уочи британског референдума 23. јуна у САД  је дошло до врло јасне поларизације  водећих политичара по питању чланства Велике Британије у Европској унији. Председник САД Барак Обама, кандидат за председника из демократске партије Хилари Клинтон, потпредседник САД Џо Бајден, државни секретар САД  Џон Кери и многи други су се директно изјаснили  у том смислу да би  више волели да Британија сачува своје чланство у ЕУ. Најјаснији представник супротног мишљења је био и остаје Доналд Трамп.

Интересантно је да су се неки амерички политичари у тренутку обављања референдума  нашли на острвима Магловитог Албиона. Потпредседник САД Џо Бајден, који се у то време налазио у посети Ирској, изјавио је да, мада су у Америци очекивали другачији резултат, исход референдума неће утицати на односе САД-а са Лондоном, Даблином и Бриселом.

Доналд Трамп се у то време налазио у Шкотској. Он је изразио своје задовољство због резултата референдума и алудирао  је  да може да се деси да процес изласка из „европске куће“ може да не буде ограничен само на Велику Британију. Трамп је нашао и доста сличности између онога што се дешава у Европи и онога што се дешава у САД.

Једна од главних дискусија на тему „Брекзит и Америка“ своди се на тему утицаја резултата референдума на перспективу закључивања споразума о Трансатлантском трговинском и инвестиционом  партнерству (ТТИП), који треба да се закључи између САД и Европе. Мада су преговори о ТТИП вођени у атмосфери појачане поверљивости, европској јавности су већ постали познати детаљи будућег документа  који прети земљама Европе потпуним губитком њиховог националног суверенитета и владавином транснационалних корпорација уместо њега. Осим тога, претпоставља се да ће Европа  морати себе да  лиши минималних стандарда безбедности прехрамбених производа, ублажавањем захтева који се односе на очување средине у којој се живи, као  и  потпуном легализацијом производа на бази ГМО.

Међутим, има и експерата који сматрају да Брекзит може да значи и крај преговора и потписивања тог споразума. Ствар је у томе да сада Вашингтон треба да  преговара о ТТИП-у паралелно са Лондоном и Бриселом, што је прилично компликовано. А осим тога, уколико пример Велике Британије буду следиле и друге чланице ЕУ, процес припреме ТТИП-а ће бити коначно блокиран. Истина, постоје и другачија тумачења о Брекзиту  у контексту ТТИП-а. Има експерата који сматрају да  су преговори са ЕУ о том споразуму почели да наилазе на тако јак отпор од стране Европљана да су се коначно нашли у ћорсокаку. Као, Британија је била најрасположенија за закључивање споразума о ТТИП-у. Исти ти експерти сматрају да је Брегзит у највећој мери користан за Америку: боље врабац у руци него голуб на грани. Односно, тај споразум је сада могуће брзо потписати са Лондоном, који своју одлуку више не треба да усаглашава са Бриселом. Поборници таквог гледишта дозвољавају чак и да је Брегзит испланиран у Вашингтону и да се спроводи у његовом интересу. Не мислим да је тако. Договарање о ТТИП-у Вашингтону је данас подједнако тешко и са Бриселом, и са Лондоном. Ако ништа друго, Брегзит је омогућио Британцима да осете укус слободе.

Оно што је такође сигурно, то је да ће после изласка Британије из ЕУ ослабити утицај САД на догађаје у Украјини. Европска унија је била и остаје најважнији елемент у механизму таквог утицаја, између осталог и по питању организовања општеевропских економских санкција против Русије. Слабљење административно-политичког потенцијала Брисела као  везивне  карике ослабиће и могућности Вашингтона да манипулише процесима у Украјини.

Важан аспект проблема „Брекзит и Америка“ после изласка Велике Британије из ЕУ је утицај те чињенице на исход председничких избора у САД у новембру. Многи Брекзит оцењују  као победу национализма и изолационализма над космополитизмом и интернационализмом. А управо се на то на крају крајева и своди супротстављеност два основна претендента за место председника САД – Доналда Трампа и Хилари Клинтон. Победа евроскептика у Великој Британији  је надахнула њихове истомишљенике не само из Француске, Немачке, Италије, Холандије и других европских земаља, већ и из САД. У САД-у су то они становници и политичари који маштају о „ослобођењу Америке“, „препороду Америке“, „повратку Америке“. Скоро сви подржавају Трампа, који  се залаже за одустајање Америке од њене улоге светског жандарма који ту земљу све више слаби. То мишљење о Брекзиту представља ветар у леђа Трампу.

Уосталом, уколико Трамп постане председник Америке, сигурно је да ће морати да осети и горки укус изласка Британије из ЕУ, који ће испровоцирати центрифугалне процесе  у тој земљи. Северна Ирска, Шкотска и Гибралтар, које представљају административне јединице Уједињене Краљевине, већ су изразиле неслагање са резултатима референдума и саопштиле   да желе да обаве своје референдуме о сопственој независности. Северна Ирска може да се уједини са Ирском Републиком, Шкотска може да постане самостална држава, а Гибралтар да уђе у састав Шпаније. Такође, сви ти референдуми могу да послуже као „заразан пример“ за цео низ држава које су сада у саставу јединствене државе чији је назив United States of America. Данас су тамо сепаратистичка расположења  врло јака.  Да потсетим да када је Обама био други пут изабран на дужност председника САД 2012.године у Белу кућу су стизале петиције становника из 20 држава са молбом да се организују референдуми  по питању опстанка тих држава у саставу САД-а. Такве писмене молбе су послате из Тексаса, Њујорка, Њу-Џерсија, Северне и Јужне Каролине, Алабаме, Џорџије, Флориде, Индијане, Мичигена, Тенесија, Луизијане, Кентакија, Арканзаса, Колорада, Северне Дакоте, Орегона, Мисисипија, Мисурија и Монтане. Обама је некако успео да питање одржавања таквих референдума заташка. Узимајући у обзир искуство британског референдума и могућих референдума у другим европским земљама, његовом наследнику ће бити још много компликованије да то учини.

29 гласовa